После следећег рата неће имати ко да преговара: Радован Караџић слути да се човечанству не пише добро
Фото: РТРС
НЕ знам где теорија смешта почетак империјализма, али посезање за туђим добрима и територијама постоји откад постоји људска врста, па чак и друге живе врсте, осим неких безазлених и благородних биљоједа. Шта је боравак Отоманске империје на Балкану друго него империјализам? Ипак, 19. век и стварање нација премешта тежиште империјализма са феудалног на национални терен, тј. у руке шире заједнице – нације, или групе нација. Маркс је рекао да је „империјализам највиши стадиј капитализма“ и да појава хиперпродукције неизбежно доводи до империјалних освајања. Значи, осваја се не само због територија и сировина, већ и због тржишта – реципијента хиперпродукције, као и за утврђивања утицаја и позиција за будуће догађаје. Једно је сигурно: не-право ратује против права, око нечега на шта нема право, мада би то могло да се добије и преговорима, у мери у којој се држи права и подношљиво је другим заинтересованим странама. Ова наша криза је резултат овог другог облика империјализма – постизања бољих позиција за будуће догађаје.
Овако први председник Републике Српске и хашки заточеник Радован Караџић одговара на питање „Новости“ да ли постоји веза између догађаја у БиХ и стања у свету и који су облици империјализма данас.
– Нису Срби сами по себи циљ новог империјализма, већ пре свега „успутна жртва“, због геополитичког положаја, и делимично због православља – наводи Караџић.
– Последњи разуман поход Запада на исток извео је Фридрих Барбароса, који је затражио да га Стефан Немања пропусти до Јерусалима у Трећем крсташком рату. Немања га је пријатељски дочекао, снабдео његову војску, и учврстио пријатељство. Од тада западне силе покушавају да „поседују“ Србију и њену моравско-вардарску долину, да не би морали да питају за дозволу. Додатни разлог је православље, које је дуго на удару, те наша блискост са Русијом, Кином и многим другим земљама. „Светски пореци“ застаревају за 30 до 50 година, и онда наступа промена односа снага. То међународне уговоре чини бесмисленим, јер су закључени у једним, а кршени у другим условима, без последица за прекршиоца.
Сила која напушта водећу позицију у свету обавезно тежи „новом светском поретку“ и изазива кризу и рат, у коме обично губи и оно што је могла сачувати. Онда се, након покоља, организују „конгреси“ (1815. Бечки, 1878. Берлински, 1918. Сен-Жермен, Версај, 1945. Уједињене нације). Никако да се сете да конгрес организују пре, тј. уместо рата, и не изгледа да ће овога пута бити конгреса уместо рата. Ако буде глобални, стратешки нуклеарни рат, неће бити никога да држи „конгрес“. У најбољем случају, у последњи час може превладати разум, али се човечанству свеједно не пише добро: свет ће завршити са „укрупњавањем“ региона и свега седам до десет влада, а није искључена најгора комбинација, са једном једином владом на планети.
Наша криза је обновила наше локалне антагонизме, али не сасвим у корист оних на чију страну је Запад стао. Како иначе објаснити подршку Запада теократској и фундаменталистичкој СДА, уместо другим, секуларним муслиманским странкама, које су за муслимане могле постићи много више? У Србији једна секуларна, претежно муслиманска странка чини много за своју популацију, као и странка Мађара у Србији, која више није радикална, и обезбеђује срећу своме становништву, постижући све што је могуће и праведно. И каквој се опасности излажу Косово као НАТО база, и мале ексјугословенске државице као узданице НАТО на Балкану? Мислити по аналогијама, да ће будући свет и сукоби да се одвијају као они претходни – кратковидо је, а напади на Србе само упозоравају друге моћне земље, које припремају противигру. Англосаксонски свет неизбежно силази са трона овога света, и употребљава старе империјалне алате из 19. века, који више не вреде, а притом губећи претходно бескрајно пријатељство и оданост Срба.
Нити је могуће кривицу за рат пребацити на мале, нападнуте народе, осим као у мом новом рукопису „Каже он мени – свађе са Нечастивим“, кад Нечастиви каже да су за све патње и све ратове криви мали народи, зато што хоће да се бране. У нашој архетипској свести постоје два архетипа женских особа: мајка и маћеха, добра вила или тетка, и зла вештица, итд. Одмах након Другог светског рата Америку смо доживљавали као добру вилу. Данас мали народи страхују од Америке, а као добру тетку доживљавају Русију и Кину. Америка је чак показивала вољу да се очува Југославија, а Венс је неколико пута јавно рекао да је ово Геншеров рат, и тако амнестирао Америку. А Немачка то није оспорила. Немачка је хтела што више малих државица на Балкану, па ће под маском борбе против „велике Србије“ бити створена „велика Немачка“, од 500 до 700 милиона становника, безнадежних и беспомоћних без немачке подршке и вођења.
Свако нормалан би се радовао поправљању односа са Немачком, па се и ја радујем, али није лепо што се Немачка умешала у растурање Југославије на овакав, крвав начин. А цела ова империјална рачуница са оцрњивањем и жртвовањем Срба биће промашај, јер западне силе, пре свега англосаксонске, неће имати сукоб са Русијом, па ни са Кином, већ са неким другим субјектима. Владе ће пре свега ратовати са својим становништвом, које рапидно сиромаши. „Егземпларно“ бомбардовање Срба више се неће нигде поновити, јер се свет освестио, и стварају се нова савезништва. Наши англоамерички савезници су улудо просули вечно пријатељство и оданост Срба. Чак и ако је опроштено, никад неће бити заборављено. Срби радо праштају и кад се грешник, што је обавезно, не каје и не тражи опрост.
Али, не само „будући“, већ и прошли империјализам је наш усуд. Највећи део наших проблема су остаци империјалне власти над овим простором. Косово је насилно и нелегално променило етничку слику током окупација (Турска, Аустроугарска, силе осовине, Италија) и комунистичке диктатуре, што се не мора прихватити, као ни било који злочин из тих околности. Југословенске републике су од комуниста добиле „право“ на империјалне границе, па су их „укњижиле“ као своје етничке и националне, иако је то далеко од стварног стања. „О, прошлост дуго траје“, рекао би песник Душан Матић, Али, треба напоменути да су моје стрепње – стрепње једног писца, а не политичара, или друштвеног теоретичара. Дај боже да су погрешне.
