ПОРУКЕ МАКЕДОНСКОГ РЕФЕРЕНДУМА: Демократија је воља народа — ако Брисел не каже другачије

Демократија је ретка и скупа играчка коју могу да практикују само они који су независни у пуном капацитету, а то је неколико великих сила, док је у малим државама воља грађана увек производ утицаја великих сила, једна је од поука македонског референдума, који је проглашен за успешан иако је на њега изашло тек 36 одсто уписаних у бирачки списак.

Сем онога ко гласа и резултата, на гласањима попут македонског битно је и ко броји, али и ко тумачи гласове, каже у емисији „Спутњик интервју“ Мина Зиројевић са Института за упоредно право, иронично примећујући да се онда 36 одсто изашлих бирача може тумачити и као 100 одсто.

„Мале државе, што се тиче демократије, данас немају никакву шансу осим ако не набаве леђа неке друге земље чији се интереси поклапају са њеним“, упозорава она, али додаје да се на референдуму у Македонији глас обичног човека ипак чуо, макар и путем интернета. Ипак, страхује да ће на крају све бити заташкано и да ће се завршити супротно мишљењу Македонаца, онако како то желе неке велике земље.

Према мишљењу Невена Цветићанина са Института друштвених наука, мале државе су увек између чекића и наковња, између великих сила, па је демократија у институционалном облику „привилегија оних који могу да је обезбеде“.

„Дешавања у унутрашњој политици малих држава су углавном производ спољнополитичких вектора, не само Македоније, него уопште“, наводи он, уз опаску да је македонски премијер Зоран Заев својим неспретним деловањем показао да није озбиљан играч, јер је „очекивао да та јабука сама падне, а познато је да се референдуми ни не расписују ако се на њима не мисли победити“.

Цветићанин истиче и да је конституција малих држава таква да су веома подељене: Македонија је драстичан пример, али иста је ситуација и у БиХ, па чак и на самопроглашеном Косову, где је подељеност албанских политичара толика да је тешко успоставити било какав договор.

Он указује на још један фактор који је могао утицати на малу излазност бирача у Македонији — тзв. шетњу косовског председника Хашима Тачија и демонстрације лидера Самоопредељења Албина Куртија у Приштини.

„То је само наплашило Македонце да буду опрезнији и да не изађу на референдум. Стратешка памет тзв. албанских лидера је била на нивоу избацивача из диско клубова, да то раде у суботу, јер све на Балкану функционише по логици спојених судова. То Тачијево политичко кицоштво било је у суштини контрапродуктивно“, каже Цветићанин, констатујући да развој ситуације Македонији никад није ни био у рукама Македоније, него у рукама великих сила.

Србија дотле, по његовој оцени, има разлога да буде оптимистична јер „макар има капацитет да конституише легитимну државну вољу“, а у игри са великим силама показала се „сасвим задовољавајуће“ што се тиче националног и државног интереса.

На питање да ли је чињеница да је Европска унија честитала македонским властима на евидентно неуспелом референдуму само наставак праксе да се резултати гласања на изборима тумаче зависно од тога да ли одговарају или не бриселској бирократији, па је онда неко популиста, а неко демократски изабран, Мина Зиројевић каже да није спорно да су европским институцијама неопходне промене.

О томе сведочи и чињеница да све више људи у ЕУ бира те тзв. недемократске представнике, односно популисте, додаје она.

Цветићанин истиче да је све што се дешава у Европи производ тога што је она у „геополитичком сендвичу“: она је економски џин, пре свега Немачка, али безбедносни патуљак у поређењу са Русијом, САД и Кином.

„У нашем времену имамо три велике суперсиле. Европа и све што се дешава у њој је производ различитих европских сила, при чему различите европске државе гравитирају једној или другој, још увек не трећој — Кини, и покушавају да избалансирају своју политику, да не седе на две столице, већ да покушају да дефинишу свој национални интерес“, каже наш саговорник.

Он, међутим, прогнозира да ће на крају три велике силе направити „неку нову Јалту“, поделити сфере утицаја, при чему се мале државе попут Македоније не питају много јер ће „прорадити телефони на високом нивоу“ и „исцртаће се карте“.

„На малим државама је да буду обавештене, да знају шта се спрема да могу да предвиде догађаје и да пажљиво ослушкују“, саветује Цветићанин, док Мина Зиројевић додаје:

„Морају да имају и политичаре који су спремни да реагују на прави начин, што није лако, јер некад треба дати решење које није популарно. И да напоменемо да пре сваког смирења иде бура — и пре Јалте је био Други светски рат, тако да треба озбиљно да се замислимо“.