ПОБЕДА ДРЖАВОТВОРНЕ ГЕРИЛЕ: Зашто је референдум о промени имена Македоније пропао?

Референдум о промени имена македонске државе суштински није успео. Заправо то и није било примарно изјашњавање о имену већ о будућем карактеру те земље. Стога је већина грађана одлучила да га бојкотује и на тај начин посредно одбаци предлог актуелне македонске власти и њених НАТО ментора. Да би непосредно доношење одлука од стране грађана имало легитимитет, по правилу, нужно је да на референдум изађе бар пола уписаних бирача. То се у Македонији није десило упркос ураганској пропаганди официјелног Скопља,  ЕУ представника, НАТО структура.

НАТО МОТИВИ

Македонци очито добро схватају да је Западу стало да они одобре промену имена своје државе из два стварна разлога. Нормализација грчко-македонских односа је само лажни изговор. Први прави разлог је грчка блокада уласка Македоније у НАТО. Евроатлантским стратезима се – у околностима када се њима на штету мења глобална равнотежа снага а пре него што се то озбиљније одрази и на Балкан –жури да ту заокруже своју доминацију. Пут ка њеном продубљивању иде преко Македоније а завршава се утеривањем Србије и БиХ у НАТО.

Друго, Запад је Албанцима обећао да ће бити реализоване њихове великодржавне аспирације. Пошто за сада још процењује да није погодно да им омогући стварање Велике Албаније, нуди им привремену супституцију. Када се ради о Косову и Метохији, као што смо видели, ту је то покушај креирања тзв. независне државе, макар и противно међународном праву. У случају Македоније планирана је трансформација државе у албанско-словенску (кон)федерацију. За почетак се иде путем наметања дуалног национално-конститутивног карактера те земље (албански језик је већ проглашен за други државни). У наредној фази би се приступило кантонизацији Македоније. За све то је нужан географски, национално неутралан назив, каква је Северна Македонија. Северномакедонци могу да буду како етнички Македонци тако и Албанци.

РАЗЛОЗИ ЗА МАКЕДОНСКО НЕ

Све то добро схвата македонски народ. Како они Македонци који су за Зајева и његов владајући блок, тако и присталице опозиционих чиниоца. Партијске страсти, или код многих пуко незадовољство прошлим режимом, су прве подстицале да у борби за власт прихвате да играју на западну музику која подразумева да се под плаштом споразума са Грчком провуче улазак у НАТО и трансформација македонске националне и унитарне државе у албанско-словенску сложену заједницу. Међутим, када је дошло време да се плати цех за промену власти до које је дошло уз помоћ НАТО притисака, чак и многи Македонци који су блиски садашњој власти коју је Запад довео, нису желели да испишу паклени чек.

Политика за политику, али ту се већ ради о држави. То грађани јасно препознају. Са својом државом су нажалост били спремни да се коцкају али ипак не желе и да је прокоцкају. Сада је враг дошао по оно што мисли да му је припало. Зато су изабрали тактику герилског отпора окупацији. Када то кажем мислим на гласачке владајућег блока македонске националности. Они опозиционо настројени су пружили фронтални отпор антинационалној политици. За разлику од првих који начелно подржавају курс власти али га у вези са питањима која их иритирају саботирају.

ПРАВОСЛАВНИ ТИХИ ОТПОР

Резултат свега тога је такав да је само око 40 посто грађана Македоније изашло на референдум, при чему је већина њих албанске или турске националности. Муслимански припадници за сада још формално националних мањина су подржали референдум, односно горе описану унутрашњу и геополитичку трансформацију Македоније. С друге стране већински православни Македонци али и Срби су се томе успротивили. Они не виде срећу у томе да сутра македонски војници у НАТО униформама гину у Авганистану или да Македонија постане база за анитруско НАТО деловање и самим тиме легитимна мета руских ракета.

О томе да се јеже и од помисли да, као корак ближе сецесији од које неће одустати, Албанци добију своје (кон)федералне јединице или чак само јединицу, не треба ни говорити. На то партијске симпатије и антипатије Македонаца не утичу упркос снажној пропаганди и манипулацији официјелног Скопља и његових западних протектора. Тако су они, иако су веровали да неће тако бити, изгубили другу рунду (прва је била за њих победоносна иако дуготрајна битка за власт) у борби за преображај Републике Македоније у складу са НАТО рецептом.

НАСТАВАК МАКЕДОНСКЕ КРИЗЕ

Шта ће даље бити, видећемо. Али једно је јасно – тешка (гео)политичка борба ће се интензивно наставити. Они који су мислили да су је са обрањем Грујеског са власти добили, грдно су се преварили. Но, и активне присталице националног курса Македоније не треба да мисле да су извојевали своју велику Стаљинграгску победу, односно после почетних пораза изборили преокрет себи у корист.

Далеко је од тога. И Црна Гора је увучена у НАТО и далеко је одмакло сечење њених српских корена упркос активном и пасивном противљењу већине грађана православне вере. Лажни западни проповедници демократије и њихови домаћи сатрапи, упркос својим идеолошким причама, не држе много до гласа народа. Међутим, не могу лако ни да га неутралишу када је он снажан. То видимо и у Црној Гори која је дубински остала подељена и паралисана. Шта год да се буде дешавало, тако ће бити и са Македонијом. Она страна која површински гледано буде имала предност, њу ће још дуго заснивати на Пировим победама те ће се кретати несигурним тереном.

СРПСКЕ ПАРАЛЕЛЕ

На крају, да се осврнемо и на паралелу са Републиком Српском. Као што је Скопље, док год је тамо на власти била непоколебљиво национално настројена гарнитура, било изложено западном специјалном рату, тако је сад Бањалука поново на изразит начин мета његовог непријатељства. А када су у Македонији инсталирани миљеници Запада, показало се да то није учињено ради поправљања лошег македонског система већ како би били реализовани НАТО геополитички науми. Корупције и других институционалних девијација и даље има једнако много, само је Мурта заменио Курту на врху пирамиде. Народ Македоније ништа није добио а то ништа од њега траже да плати рушењем своје државе.  

Када је у питању РС свари стоје можда и горе. Знамо какви су НАТО планови: увлачење БиХ у тај пакт и елиминисање преосталих државних ингеренција Српске те њена трансформација у пуки административни ентитет под хегемонијом сарајевско-муслиманске политичке касте. Уверен сам да грађани РС, поучени и Македонским примером, тако нешто неће допустити. Српски народ је свестан да ако западно од Дрине не буде имао своју државу пре или касније ће добити нову Олују или чак и нешто налик Јасеновцу. Стога ни они који, често с правом, нису задовољни садашњом влашћу, неће пристати да због тога науде себи и својој деци правећи избор у корист српских политичара који су спремни да на штету РС плате НАТО господарима данак за довођење на власт и задовољавање њихових лично-партијских амбиција.