Питање „мултиетничности“: Сарајево не може довека да негира злочине над Србима

Наставићемо да откривамо и бранимо истину од заборава, документима и публикацијама, али не постоји могућност помирења народа док се не признају злочини који су чињени“, поручује посланик у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ Милорад Којић

Градоначелница Сарајева Бенјамина Карић очигледно није особа која има храбрости да учини помак и да званично Сарајево коначно призна да су у том граду током рата његови становници Срби, који су имали несрећу да ту остану, злостављани, мучени и убијани искључиво због своје нације и вере указује градоначелник Источног Сарајева Љубиша Ћосић за РТ Балкан.

Бенјамина Карић одбила је предлог градског одборника Адија Шкаљића да буде постављена спомен-плоча на помоћном стадиону Кошево, уз ограду гробља Свети Јосип, где су под НН ознакама била укопана тела убијених на локалитетима Казани, Гај и Грм Малине.

Колега из Источног Сарајева Љубиша Ћосић оцењује да Карићева наставља да се бави „најобичнијом популистичком, краткорочном, површном политиком, која најмање доброг може да донесе граду и људима које представља“.

„Сарајево је место страшног страдања српског народа током грађанског рата у БиХ и са том чињеницом ће њихови званичници, али и грађани Сарајева морати да се суоче кад-тад“, наводи Ћосић, истичући:

„Док год се то не догоди и док год се места страдања Срба у Сарајеву адекватно не обележе ми не можемо разговарати о било каквој нормалној заједничкој будућности.“

Суза сваке мајке има исту тежину, свако убијено дете је изгубљен један цели свет, а свака жртва има право на једнако поштовање, истиче градоначелник Ћосић.

„Поново позивам представнике Сарајева, као града у којем је пре рата живело 157.000 Срба, да смогну храбрости и искажу поштовање према свим жртвама једнако, да не бисмо дошли у ситуацију да и будуће генерације у том граду одрастају у заблуди која ће хранити мржњу и стварати подлогу за нове сукобе које, сигуран сам, нико нормалан, не жели“, поручује градоначелник Ћосић.

Посланик у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ и некадашњи председник Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Милорад Којић дели мишљење са Ћосићем.

„Јавност и политичари у Федерацији не желе да се суоче са тамном страном своје прошлости, а то је чињеница да су чинили злочине. Највећу заслугу за то има Хашки трибунал, али и правосудне институције на нивоу БиХ које нису на адекватан начин одговориле на злочине који су почињени над Србима“, указује Којић, истичући:

„Створила се атмосфера да је дозвољено убијати и протеривати Србе, јер починиоци нису кажњени. Ствара се наратив да то није злочин већ ‘трагичан догађај’, као што је то и Бенјамина Карић рекла.“

Нажалост, према Којићевој оцени, Карићева није једина која тако говори. Такав је став сарајевске политичке клике, али и великог дела јавности у Федерацији.

Шта се догодило на Казанима?

Према речима Милорада Којића, сарајевски политичари увек представљају Сарајево као мултиетнички град.

„Да ствар буде још морбиднија од ‘мултиетничности’ Сарајева горе је то што говоре да су Срби убијали Србе који су остајали у Сарајеву. Када такву слику пошаљу у свет, било који странац би сматрао да су то Срби урадили. Зато они спомен плочама покушавају да уопште причу ко је починио злочин и над којим народом је злочин почињен“, наводи Којић.

Којић је некадашњи директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица који је објавио публикацију „Атлас ратних злочина у одбрамбено-отаџбинском рату“, а у којој се до детаља описују сведочења и страхоте које су Срби преживљавали у рату.

„Сарајево и Подриње су били најзначајнији пројекти које смо радили. Правосуђе није на адекватан начин одговорило и било је битно да остану историјске чињенице“, указује наш саговорник истичући да су зато издавали публикације.

Поред тога, центар поседује и извештај међународних комисија које су чинили независни стручњаци, који су дошли до значајних достигнућа у смислу истраживања и документовања самих злочина.

„Када је у питању Сарајево, чињеница је а су Срби убијани на бруталан начин и тела су им данима лежала на улици. То је била порука другим Србима шта ће им се десити уколико остану. На тој територији лоцирано је и више од 130 логора за Србе, где су пролазили најстрашније облике тортуре. све то је завршено са етничким чишћењем после Дејтонског споразума“, наводи Којић.

На Kазанима, на локалитетима Гај и Грм Малине 1998. године ексхумирани су посмртни остаци и у 28 врећа превезени у Лукавицу. Анализом је утврђено да је реч о 23 жртве, старости од 27 до 66 година. Идентификовано је 15 убијених, десеторо српске, двоје украјинске, двоје хрватске и једно бошњачке националности.

Споменик који постоји на Казанима подигнут је 2021. године, одлуком Градског већа и на њему нема назнаке да су велика већина жртава побијених и бачених у дубоку крашку јаму Срби, већ је споменик посвећен „убијеним грађанима Сарајева“.

Чак и као такав, постављен је далеко од града, тако да је до њега тешко доћи, јер није на приступачном месту и део пута је непроходан за моторна возила, указује Којић.

„То је у суштини скривање споменика од свих оних који долазе у Сарајево и који би желели да сазнају шта се дешавало Србима у Сарајеву. А постављање на помоћном стадиону је локација која је градска зона и то би било видљиво. Дакле, они не желе да буде видљиво на било којој локацији у Сарајеву да је било злочина над Србима“, наводи Којић.

Вандале ни неприступачност и удаљеност споменика од града није спречила да га скрнаве натписом „Живи Цацо у нама“, што је алузија на предратног сарајевског криминалца Мушана Топаловића званог Цацо. Он је командовао злогласном 10. брдском бригадом такозване Армије БиХ, која је убијала сарајевске Србе.

Бошњачки политичари у Сарајеву покушавају да скрију истину и кроз дезинформације које пласирају, као што је лаж о 200.000 силованих Бошњакиња, указује Којић.

„Покушавају да прикрију злочине, заштите злочинце, а у ствари системски покушавају и током рата и после рата да представе другачије ствари него што су се дешавале и то раде кроз разне методе“, појашњава некадашњи директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица.

„Наставићемо да откривамо и бранимо истину од заборава, документима и публикацијама, али не постоји могућност помирења народа док се не признају злочини који су чињени„, поручује Којић