Петровачка цеста – завршни чин етничког чишћења

Након подизања оптужнице против високих војних старешина Хрватског ратног ваздухопловства, команданата авијацијских јединица које су извршиле наређење за ватрено дејство по колонама изгнаника из „Олује”, остала је нерасветљена цела истина о правној, политичкој, војној и социолошкој природи овог чина.

Оптужница за злочин на Петровачкој и Приједорској цести, против Владимира Микца, Зденка Радуља, Жељка Јеленића и Данијела Боровића, као мртво слово на папиру, већ више од годину и по дана, стоји у суду. Суђења нема јер судије за ратне злочине одбијају да хрватским пилотима суде у одсуству по оптужби да су убили 13 српских цивила. Закон налаже да суд мора да утврди да оптужени нису доступни нашим државним органима.

Хрватско Министарство правде примило је оптужницу дипломатским путем, али је одбило да је проследи својим држављанима и да на било који начин сарађује са Србијом. Тако пилоти до данас формално нису ни упознати да су оптужени за ратни злочин. Српске судије из кривичног ванпретресног већа Вишег суда, одлуком да се суђење у одсуству и не разматра док их Хрватска не обавести да су оптужнице уручене, допустиле су да им то буде оправдање да не суде хрватским домобранима.

На годишњицу ратног злочина у акцији „Олуја”, прошлог августа, председник Србије Александар Вучић посетио је место злочина на Петровачкој цести и поручио да смрт деце не сме остати некажњена. Очекивао се напредак у судском процесу. Још једна година је прошла, а суђења нема.

У међувремену у дипломатским кулоарима могло се чути да Хрватска тражи да се у Београду не суди хрватским пилотима, а заузврат нуди обуставу поступка за бомбардовање Банских двора, односно покушај убиства Туђмана, за шта су окривљени генерал Љубомир Бајић и официри ЈНА.

У вертикали одговорности за ратни злочин, како каже адвокат Душан Братић, заступник жртава с Петровачке цесте, нема невиних, већ разлика постоји само по степену кривице и побудама.

– Расветљавање ових околности је друштвено нужно јер анализом прошлости и подсећањем један народ спречава да му се историја понавља. Документи Хрватске војске и државе, аудио и видео записи и други докази дају увид у овај злочин, који је имао већу улогу него што је наше друштво до данас спознало – указује Братић.

Док је српски народ напуштао своје домове у Хрватској, након што је 7. августа 1995. године тамошњи министар обране Гојко Шушак објавио одлуку о престанку операције „Олуја”, у дубини територије БиХ, на 63. километру на Петровачкој и 12. километру на Приједорској цести, ваздухопловним убојним средствима намењеним за уништавање живе силе, а не оклопне технике, у налету авиона једним маневром, извршено је ватрено дејство по средишњем делу колоне путничких и транспортних цивилних возила.

– Предњи део колоне панично је убрзао кретање, а потом, након престанка напада, и преостали део колоне. Избеглице су имале логичну намеру да се што пре удаље од домета хрватске војске. Пала је крв на цестама, али не на хрватским. До сада је утврђено да је убијено 13 цивила, међу њима четворо деце и трудница, а рањено је 25 особа. И то није коначан епилог – подсећа адвокат.

На Петровачкој и Приједорској цести су убијени Даринка Дрча (68), Мика Ковачевић (83), Крстан Вуковић (45), Бранко Стијеља (72), Мирко Стијеља (34), трудница Мирјана Дубајић (21), Јовица Дрча (шест), Дарко Вуковић (13), Невенка Рајић (12), Жарко Рајић (10), Марта Галогажа (60), Раде Галогажа (40) и Миле Малобабић (42). Рањени су: Јосипа Дрча, Душан Дрча, Душко Иванежа, Милица Иванежа, Јовица Пиплица, Анте Витас, Душан Беслаћ, Мара Беслаћ, трудница Ведрана Стијеља, Обренко Вуковић, Душан Дракулић, Вида Галогажа, Зорка Галогажа, Сока Малобабић, Сузана Љубишић, Смиља Лајшић, деца Жељко Дрча (13), Душка Дрча (девет), Зорица Беслаћ (осам), Рајко Галогажа (10), Горан Галогажа (12), Милош Малобабић (14), Николина Крајчиновић (11).

Према извештају председника Владе Хрватске Никице Валентића Фрањи Туђману, од 17. августа 1995. године, у току и непосредно након операције „Олуја” из Хрватске је избегло око 350.000 Срба, а не 220.000 или 250.000, колико српски званичници и медији годинама помињу. Укупно с операцијом „Бљесак”, како наводи адвокат Братић, отишло је око 550.000 Срба од 587.000, колико их је било 1991. године. Остали живе у Загребу, Истри, Калнику и Горском Котару.

– Ти људи су остали без свог животног простора, сами са својим горким судбинама, расути којекуда и углавном у беди и сиротињи, без сатисфакције и преко потребне душевне хране, елементарне правде. Понижени. А са њима и цео српски народ лишен истине и са ореолом колективне кривице за разарање Југославије, па и геноцид, која му је наметнута фалсификовањем историје. Геноцид над једним народом, по тези социолога Хоровица, може се догодити само једном у историји, јер се сваки следећи покушај претвара у грађански рат, што се у Хрватској након геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у Независној држави Хрватској и потврдило 1990. и 1991. године. С друге стране, овакво вођење рата од стране Хрватске, нечасне ратне лукавштине и етничко чишћење с последњим симболичким крвавим чином ракетирањем збегова на територији друге државе, онемогућава нужно међусобно поверење међу народима и њиховим владама у миру. Тако постигнут мир, искључиво по вољи једне стране, с временом може постати узрок новог рата. Зато је вршење правде у миру, судске кривичне правде која изриче друштвено моралну осуду злочиначког чина и превија психичке ране, први у низу услова трајног мира – закључује Душан Братић.

Деца у пламену

Инспектор станице милиције у Босанском Петровцу Ратко Ромић, који је први стигао на лице места на Петровачкој цести сведочио је пред истражним судијом Основног суда у Бањалуци 10. априла 1996. године: „Иза овог возила био је шлепер који сам обележио словом Ц и био је потпуно у пламену, а позади у товарном делу шлепера видео сам, посматрајући с једног узвишења, да је возило натоварено неким конзервама и близу задњег краја сам видео двоје деце захваћене пламеном која су горела. Не бих могао да проценим ког су пола била та деца нити ког узраста, само знам да су била деца, нисам чуо да вриште, што значи да су већ била мртва. Од овог призора сам се онесвестио јер ми је припала мука тако да су ме колега и други који су се ту затекли морали освестити, односно да ми укажу помоћ.”

– Те конзерве су месни наресци натоварени у Босанском Петровцу у камион који је директно погођен ракетом С-24 намењеном за уништавање живе силе. И дан-данас на том месту поред пута расуте су зарђале конзерве, а доскоро су се на лицу места налазили остаци изгорелог камиона и других путничких возила. Дан раније на Книнској тврђави Туђман је пољубио хрватску заставу – наводи Братић.

Хрватска авијација гађала санитет у Личкој калдрми

Ракетирање колоне на Петровачкој и Приједорској цести нису једина два дејства Хрватског ратног зракопловства по избегличким збеговима у „Олуји”. У Личкој калдрми, 7. августа у 18.10 часова, након што је начелник артиљерије у Зборном подручју Сплит, пуковник Марко Рајчић, одбио наређење адмирала Давора Домазета Лоша да туче топовима, дејствовано је авијацијом по цивилној колони. У борбени извештај лажно је уписано да је дејствовано по складишту убојних средстава Српске војске Крајине, иако је претходни дан Хрватска војска заузела Личку калдрму и продужила напред, а специјалним снагама МУП-а предала територију.

– У селу Драготина на Банији дејствовано је по прописно обележеном војном санитетском возилу и тада су убијена четири цивила хрватске националности, што се у Хрватској вероватно и не зна – каже адвокат.