ПЕПЕ ЕСКОБАР: Русија и Кина цртају мапу новог светског поретка

Поново креће представа Николаја Патрушева (бивши директор руског ФСБ и актуелни секретар Савета безбедности Русије, прим. прев) и Јанга Ђиечија (бивши министар спољних послова НР Кине и актуелни директор Централне комисије за спољне послове, прим. прев). Ово су два играча која управљају настајућом геополитичком антантом у име својих шефова – Владимира Путина и Сија Ђинпинга.

Прошле недеље, Јанг Ђиечи – директор Канцеларије Комисије за спољне послове при Централном комитету Комунистичке партије Кине – посетио је секретара руског Савета безбедности, Николаја Патрушева, у Москви. То се догодило у оквиру 16. рунде стратешких безбедносних консултација Кине и Русије. Интересантно је што се састанак Јанг-Патрушев догодио између сусрета Блинкена и Лаврова на маргинама самита Арктичког савета у Рејкјавику и предстојећег самита Путина и Бајдена у Женеви, заказаног за 16. јун (вероватно у хотелу Интерконтинентал, у којем су се и Реган и Горбачов састали 1985. године).

Западна „жвака“ која претходи састанку Путина и Бајдена гласи да би он могао да донесе неку врсту ресета ка „предвидљивости“ и „стабилности“ у сада екстра-турбулентним односима САД и Русије. То су пуке маштарије. Путин, Патрушев и Лавров не гаје никакве илузије. Нарочито када се има у виду да је на самиту Г7 у Лондону, почетком маја, западни фокус био на „малигним активностима“ Русије и „силеџијској економској политици“ Кине.

Руски и кинески аналитичари се, у својим неформалним консултацијама, слажу да ће Женева бити још један пример добре старе кисинџеровске методе „завади па владај“, комбиноване са пар заводљивих тактика намењених удаљавању Москве од Пекинга – све заједно покушај да се купи нешто времена и испитају слабе тачке за постављање геополитичких замки. Стари лисци попут Јанга и Патрушева и више су него свесни игре која се води.

Оно што је нарочито важно јесте да су Јанг и Патрушев утабали стазу за предстојећу Путинову посету Сију у Пекингу – која ће се догодити недуго након састанка са Бајденом у Женеви. Циљ ове посете је даља геополитичка координација и овај пут наглашеног „свеобухватног стратешког партнерства“, што је узајамно препознатљива терминологија. Ова посета би могла да се догоди првог јула, на стоту годишњицу КП Кине, или 16. јула, што је 20. годишњица Споразума о пријатељству Кине и Русије. Према томе, Путин-Бајден је предјело, а Путин-Си је главно јело.

Чајанка Путина и Лукашенка

Осим опаске о „емотивном изливу“ коју је руски председник имао док је вербално образлагао потез свог белоруског колеге, „чајанка“ Путина и Лукашенка у Сочију изнедрила је додатни комад слагалице познате као „ванредно слетање Рајанеровог авиона у Минск“, у којем је главна звезда блогер из Белорусије за ког се тврди да је своје услуге стављао на располагање ултранационалистичком, неонацистичком Азов батаљону који се борио против Народних Република Доњецка и Луганска у украјинском Донбасу током 2014. године.

Лукашенко је рекао Путину да је „донео нека документа како би могао да објасни шта се дешава“. Ништа везано за садржај ових докумената није процурило, али могуће је да се ради о веома врућем материјалу, можда везаном за чињеницу да је ЕУ увела санкције против Белавија ерлајнса, иако ова авио-компанија нема никакве везе са Рајанер сагом. Могуће је да ће се ово наћи и на агенди разговора Путина и Бајдена у Женеви.

Најшира слика увек је она у којој видимо Евроазију против атлантистичког Запада. Колико год Вашингтон притискао Европу и Јапан да раскрсте са Кином и Русијом, Хладни рат 2.0 на два симултана фронта није нарочито паметна опција. Рационални играчи виде да би у 21. веку удружена научна, економска и војна моћ стратешког партнерства Русије и Кине могла потпуно да промене глобална правила игре, нарочито у поређењу са некадашњом ером СССР-а и Гвоздене завесе.

А што се тиче привлачења Глобалног Југа и нових верзија Покрета несврстаних, акценат на међународном поретку који се држи Повеље УН и владавине међународног права дефинитивно је више привлачан него извикани „међународни поредак заснован на правилима“, у којем једино хегемон поставља правила.

Упоредо са одустајањем Москве од илузија о новом пружању руке из Вашингтона, исто се дешава и у Пекингу – посебно након изјава Курта Кембела, бившег асистента државног секретара за Источну Азију и Пацифик у време администрације Обама-Бајден, а који је сада на челу индо-пацифичких послова у Националном савету безбедности. Кембел је прави творац концепта „заокрета ка Азији“ (енг. „pivot to Asia“), још у време када је почетком 2010-их седео у Стејт департменту, иако је, како сам писао још током предизборне кампање 2016, Хилари Клинтон, као државна секретарка, тврдила да је она аутор стратегије преусмеравања САД на Азију, што је написала у свом есеју из октобра 2011.

На окупљању у Универзитету Стенфорд прошле недеље, Кембел је рекао: „Период који описујемо као сарадњу са Кином је окончан “. На крају крајева, „заокрет ка Азији“ никада није престао и у том смислу је врло јасан континуитет између Трампа и Бајдена. Кембел је онда кренуо да мути воду причама о „новом низу стратешких параметара“ и потреби да се Кини изађе на црту, заједно са „савезницима, партнерима и пријатељима“. Будалаштине: све се своди на милитаризацију Индо-Пацифика. То је оно што је и сам Бајден поновио током свог првог обраћања заједничкој седници Конгреса, када се похвалио да је Сију рекао како ће САД „задржати јако војно присуство у Индо-Пацифику“, исто онако како то раде уз помоћ НАТО-а у Европи.

Ирански фактор

У другом, али паралелном колосеку са оним на којем делују Јанг и Патрушев, Иран би могао да се нађе на ивици значајне промене. Можемо то третирати као део прогресивног јачања тзв. „Лука отпора“, који повезује Иран, јединице народне мобилизације у Ираку, Сирију, Хезболах, Хуте у Јемену, а сада и уједињенију Палестину. Посреднички рат против Сирије био је трагични, огромни неуспех у сваком погледу. Није заменио секуларну Сирију гомилом џихадиста (познатих као „умерени побуњеници“). Није спречио ширење иранске сфере утицаја. Није пресекао блискоисточну грану Новог пута свиле. Није уништио Хезболах.

„Асад мора да иде“? Само сањајте, управо је реизабран са 95 одсто гласова подршке, при излазности од 78 одсто.

А што се тиче предстојећих председничких избора у Ирану, заказаних за 18. јун (свега два дана након састанка Путина и Бајдена), они ће се одиграти у време када драма васкрсавања нуклеарног споразума у Бечу буде дошла до свог свршетка. Техеран је више пута истакао да крајњи рок за споразум истиче данас, 31. маја. Ћорсокак је очигледан. У Бечу, кроз своја уста из ЕУ, Вашингтон се сагласио да укине санкције против иранске нафте, петрохемикалија и централне банке, али одбија да их укине против појединаца као што су чланови Корпуса Исламске револуционарне гарде.

Истовремено, у Техерану се догодило нешто врло интересантно са бившим послаником Алијем Лариџанијем, иначе веома амбициозним чланом једне истакнуте породице ког је Савет чувара револуције одбио да потврди када је поднео кандидатуру за председника. Лариџани је моментално прихватио одлуку. Како су ми пренели инсајдери из Техерана, то се догодило без трзавица јер је добио детаљно објашњење нечег много већег: нове велике игре.

Како ствари стоје, лик који је припремљен да буде готово неизбежни победник 18. јуна је Ебрахим Раиси – досадашњи министар правде, и то врло близак са Револуционарном гардом. Постоји веома велика вероватноћа да ће он затражити од инспектора Међународне агенције за атомску енергију да напусте Иран, а то значи крај Здруженог свеобухватног плана акције (енг. „Joint Comprehensive Plan of Action – JCPOA“, званични назив Иранског нуклеарног споразума, прим. прев), што је потез који ће имати несагледиве последице. Са тачке гледишта Револуционарне гарде, JCPOA је већ мртав.

Додатни чинилац у свему овоме је то што Иран тренутно трпи јаку сушу – а лето још није ни стигло. Електрична мрежа биће под огромним притиском. Бране су празне, па није могуће ослањати се на хидроелектричну енергију. Постоји значајно јавно незадовољство услед чињенице да је Роханијев тим осам година спречавао Иран да прибави нуклеарну енергију. Један од првих Раисијевих потеза могло би да буде наређење за хитну градњу нуклеарне електране.

Није потребан метеоролог да би се схватило у ком правцу дува ветар три кључне „егзистенцијалне претње“ опадајућег хегемона – Русије, Кине и Ирана. Јасно је и да ниједна од добрих старих метода коришћених за потчињавање вазала не функционише – макар не када се користе против истински суверених сила.

Док се сино-русо-иранофобија растаче у магли санкција и хистерије, Јанг Ђиечи и Николај Патрушев неуморно цртају мапе постунилатералног поретка.