Павелићев паклени план: Колико је некадашњих Срба међу данашњим Хрватима

Између 240.000 и 250.000 Срба покрштено је у НДХ – то је бројка коју је патријарх Иринеј навео у писму папи Франциску из 2014. године тражећи да се „непогрешивом суду Божјем“ препусти одлука о канонизацији надбискупа загребачког из времена Другог светског рата Алојзија Степинца.

Ова процена најчешће се наводи и у највећем броју историјских извора, а неретко се цитира и писмо Степинца упућено папи Пију Дванаестом 18. маја 1943. у којем он наводи да губитком „младе Хрватске државе… не би били само изгубљени око 240.000 Срба – православаца, него би био уништен сав католички живаљ тих крајева са свим црквама и самостанима“.

Историчари се слажу да је данас немогуће проценити колико је Срба који су преживели Други светски рат у НДХ избрисано из корпуса српског народа, што због акције насилног покатоличавања, што због удомљавања у хрватске породице српске деце која никада нису сазнала своје порекло.

Према подацима са последњег предратног пописа бивше Краљевине Југославије на подручју које је захватила НДХ живело је око 1,9 милиона православних Срба, наводи у својој књизи „Положај и страдање српског народа и Српске православне цркве у Независној држави Хрватској“ протојереј-ставрофор Велибор Џомић.

Тај број сведочи о масовности акције превођења Срба у католицизам, чији обим и чудовишност нису могле да пренебрегну чак ни комунистичке власти. Нимало наклоњене Српској православној цркви и православљу уопште, комунистичке власти масовно и насилно покрштавање Срба ставиле су у оптужницу против Алојзија Степинца у процесу који се водио против њега 1946, а који данас део историчара описује као монтирани процес.

Оно што није монтирано јесу конкретни подаци, цитати Степинчевих говора, изводи из докумената, изјаве сведока наведене и када је у питању покрштавање Срба у НДХ.

„Насилно прекрштавање је морално одобравање усташких насиља над Србима у Хрватској, Босни и Херцеговини, што је подстрекавајући деловало на усташе-свештенике и остале усташке крвнике да масовна прекрштавања претворе више пута у масовну клаоницу“, наводи се у оптужници против Степинца и додаје да је „десетине хиљада“ Срба убијено приликом масовних „прекрштавања“.

Алојзије Степинац, надбискуп загребачки, писао је још у јануару 1940. да би најидеалније било да се Срби „врате вери својих отаца“, каже у разговору за РТ Балкан историчар Горан Латиновић, професор Филозофског факултета Универзитета у Бањалуци.

„У великохрватској идеологији, чије је једно од главних упоришта Римокатоличка црква, постоји уверење да су православни Срби отпадници од римокатоличке вере. При хрватској влади је у октобру 1941. основан Верски одсек, који је издавао упутства о покатоличавању Срба. У настојању да избегну убиства и прогон, Срби су почели да се јављају за прелаз на римокатолицизам, у нади да ће им прекрштавање спасити живот“, каже Латиновић.

Он напомиње да никада није тачно утврђен ни број прекрштених Срба, али се процењује да је до маја 1943. око 240.000 Срба било приморано да пређе на римокатолицизам, с тим да је установљено да су многи покатоличени Срби накнадно убијани, уз образложење да им је прекрштавањем спасена душа, али не и тело.

„Не постоје чак ни процене колико се покатоличених Срба, који су преживели геноцид, вратило у православно хришћанство. Главни разлог због којег није било озбиљних научних истраживања јесте идеологија и политика Комунистичке партије Југославије од 1945. до 1990, која је била свесна да би изношење на видело потпуног обима геноцида над Србима у НДХ могло да угрози постојање Југославије“, истиче Латиновић.

Латиновић каже да је међу бискупима највећу ревност и велики успех у броју присилно покатоличених православних Срба имао бискуп ђаковачки Антун Акшамовић, дугогодишњи предавач хришћанског морала, који је већ априла 1941. положио завет поглавнику Анти Павелићу и дао му благослов.

„Док је геноцид над Србима у НДХ спровођен драстично, римокатолички клер настојао је да присилно покатоличавање добије, бар привидно, ‘канонску’ форму, да се стекне утисак ‘слободне воље прелазника’ „, указује Латиновић.

Католичка црква у Хрватској делом је била укључена и у акцију спасавања српске деце из логора у НДХ коју је организовала Диана Будисављевић. Тачније, део деце извучене из логора смештени су у објектима Католичке цркве. Такође, сама Будисављевић у својим дневницима описује своје сусрете са Степинцем и молбе да помогне у спасавању Срба.

„Кажем да сам дошла да тражим да спаси један народ, а он ми прича о неком стану… Кажем му да се немачки бискупи јако заузимају за своје вернике и супротстављају Хитлеру. Многи од овде прогоњених су прешли на католичку веру и његова је дужност заузети се за њих“, наводи се у једном од записа Диане Будисављевић о сусрету са Степинцем крајем 1941. године.

Аустријанка Диана Будисављевић организовала је највећу хуманитарну акцију за време Другог светског рата, спасивши из хрватских логора око 12.000 српске деце, која су удомљена у хрватским породицама, подсећа професор Латиновић.

„Деци која су трајно остала у хрватским породицама, промењен је идентитет и само је један део враћен својим правим породицама или рођацима. Они који су остали у хрватским породицама, а не знамо ни приближно колико их је било, одрасли су као Хрвати, потпуно несвесни свог српског порекла. Може се претпоставити да су неки од њих или њихови потомци учествовали у злочинима над Србима и њиховом протеривању из Хрватске у грађанском рату од 1991. до 1995“, напомиње Латиновић.

Наш саговорник додаје и да су у геноциду над Србима у НДХ од 1941. до 1945. учешће узела, као организатори, 133 свештеника Римокатоличке цркве, 27 их је лично учествовало у злочинима, док их је 128 вршило покатоличавање Срба.

„Анте Павелић одликовао је 219 римокатоличких свештеника. Кад се ове чињенице имају у виду, јасно је да није постојала намера Римокатоличке цркве да удомљену српску децу врати њиховим породицама или сродницима, већ да од њих направи Хрвате и римокатолике“, истиче Латиновић.

Католичка црква у Хрватској и дан-данас, као један од аргумената у прилог Степинчеве светости потеже ова покрштавања, истичући да је то био чин спасавања Срба од усташа, као и да је наредба загребачког надбискупа чак била да се они касније могу слободно вратити својој вери.

Све и да је тако, колико њих је то и учинило, готово је немогуће проценити. Вероватно се ради о занемарљивом броју оних који су преживели покрштавање, а затим се у комунистичкој Југославији одлучили да се врате Српској православној цркви чија су петорица епископа, од укупно осам са територије НДХ, страдала од усташа, као и око 200 свештеника.

Колико је СПЦ изгубила предратне пастве, ни то се с поузданошћу не може утврдити. Комунистичке власти одузеле су јој 1946. матичне књиге „ради преписивања“, а њихово постепено враћање Цркви почело је тек 60 година након тога.