Парцела 142 на гробљу у Загребу: Стотине убијене српске дјеце лежи ту

Скоро невидљива плоча са натписом, једва видљива и прекривена растињем, као што смо и ми прекривени незнањем и равнодушношћу

Своју историју тешко памтимо, хумке пуне недужно проливене крви српске нејачи током другог свјетског рата заборавили смо онога тренутка када смо крвника опет прихватили за брата и вјеровали у неку бољу сјутрашњицу.

Парцела броj 142 на загребачком гробљу Мирогоj крије тијела заборављене српске дјеце која су страдала од усташког ножа у Независној држави Хрватској. Живот неколике стотине малишана прекинуо је зао наум Павелићевић кољача. Историчар Ђорђе Бојанић, који се кроз свој рад бори против заборављања наше историје сматра да 90 посто Срба не зна да ово мјесто постоји.

„Зашто? Неодговорни и недостоjни имена наших предака олако заборављамо своjе жртве или нас то не интересује, што је велика трагедија по нас, зато смо ту гдје и јесмо. Имамо ли право тражити опрост од Новомученика српских због нашег бесмисла и недостатка егзистенциjалног самопоштовања!?“, пита се Бојанић и додаје:

Своју историју тешко памтимо, хумке пуне недужно проливене крви српске нејачи током другог свјетског рата заборавили смо онога тренутка када смо крвника опет прихватили за брата и вјеровали у неку бољу сјутрашњицу.

Парцела броj 142 на загребачком гробљу Мирогоj крије тијела заборављене српске дјеце која су страдала од усташког ножа у Независној држави Хрватској. Живот неколике стотине малишана прекинуо је зао наум Павелићевић кољача. Историчар Ђорђе Бојанић, који се кроз свој рад бори против заборављања наше историје сматра да 90 посто Срба не зна да ово мјесто постоји.

„Зашто? Неодговорни и недостоjни имена наших предака олако заборављамо своjе жртве или нас то не интересује, што је велика трагедија по нас, зато смо ту гдје и јесмо. Имамо ли право тражити опрост од Новомученика српских због нашег бесмисла и недостатка егзистенциjалног самопоштовања!?“, пита се Бојанић и додаје:

„Парцела броj 142 на загребачком гробљу Мирогоj криjе таjну дјеце мученика, жртава онтолошког зла оличеног у геноцидној Независноj Држави Хрватскоj и њеним усташама.

Скоро невидљива плоча са натписом, једва видљива и прекривена растињем, као што смо и ми прекривени незнањем и равнодушношћу“

Бојанић сматра да су ова недужна дјеца заслужила маузолеј, а за којим по његовим ријечима, наши преци и жртве геноцида плачу!

„А ми живи и даље немамо снаге да маузолеј подигнемо! Чак ни поглавље у уџбеницима историје немамо о српском страдалаштву у 20 веку. Зашто? Морамо ово знати, да нам се зло поново не догоди“, јасан је Бојанић.

На гробљу се налази споменик и мала плоча на којој пише „Овдје је сахрањено неколико стотина дјеце са Козаре 1942“.

Данас тек по која играчка свједочи да није обичан гроб већ мјесто гдје је стотине малишана задњу пут видјело свјетлост дана.

Дуго чувану тајну открио је Душко Томић у књизи „Путевима смрти козарске дјеце“,пише портал Јадовно.

Књига доноси списак 862 дјеце која су убијена и на мом мјесту покопана.