ОВО ЈЕ КАТОЛИЧКИ ПЛАН ЗА СРБИЈУ: Савез земаља с претежно католичким становништвом насупрот Русије и Срба!
Фото: intermagazin.rs
По савременим католички плановима, које подржавају и за чију се реализацију залажу неки утицајни кругови у Хрватској, Мађарској и Пољској Србија треба да буде одсечена од Русије и опкољена са свих страна, а све јужнословенске државе треба да се окупе око Хрватске која би била у таком савезу држава, званомИнтермаријум.
Та „Нова Средња Европа“ (ИНТЕРМАРИЈУМ) би створила нову „Аустроугарску“ ујединивши Хрватску, Словенију, Пољску, Словачку, Чешку, Украјину, Литванију, Летонију, Белорусију, Румунију, Молдавију, Бугарску, Македонију, Босну и Херцеговину, Мађарску, Црну Гору, Албанију и такозвану државу Косово.
Србин.инфо преноси у целости, у интегралној верзији, један чланак са хрватског портала новипогледи.хр који до детаља говори све о отом пројекту, а који потписују извесни Дмитро Wилцзyнски.
Прочитајте и уверите се колико је тај проекат реализован у данашњем савременом свету и колико је опасан по опстанак српске државе:
НОВА НАДА СРЕДЊЕ ЕВРОПЕ: Савез земаља с претежито католичким становништвом
У Европи долази до све већег размимоилажења политичке будућности тзв. Старе лијево-либералне Еуропе и Нове конзервативно-традиционалне Евуропе при чему се догађају нове тектонске промјене које би могле измијенити карту Европе.Нове чланице Европске уније, првенствено чланице Вишеградске групе све више се враћају темељним европским традиционалним вриједностима око којих се стварају нови могући савези. Како с лијево-либералне стране долазе притисци на чланице Вишеградске групе, претежито католичке Нове Средње Еуропе, тако и са екстремно источне ултра-православне руско-српске православне цркве долазе притисци на умјерене традиционалне православне цркве источне и југоисточне Еуропе.
Из тог разлога нови модел сарадње разних толерантних религија и сличних култура окупљен око чувара традиционалних европских вриједности, чланица Вишеградске групе + Хрватска ствара нови могући савез пријатељских држава у којима ће и католици, и умјерени православци, гркокатолици и најтолерантнији муслимани изградити Нову Средњу Еуропу која ће чувати оно што смо наслиједили од наших предата те поштивати и уважавати разлике које постоје. Анализа представља првенствено слику религијског стања у Средњој Еуропи с наглашеним могућностима међусобне сарадње.
У 2016. Еуропа ушла је с највећим проблемима и поделама од завршетка Другог свјетског рата: руска анексија Крима и руско-украјински рат истоку Украјине уништили су и тај климави систем сигурности, који је давао некакву сигурност извана.
Вал избјеглица и муслимански тероризам угрозили су европску сигурност изнутра, довели су до сукоба између лијеволибералних влада Старе Еуропе и конзервативних челника Нове Еуропе. Није невјеројатно да се тај сукоб прелије у рат санкцијама унутар ЕУ-а.
Проблеми старог континента могу се дуго набрајати и анализирати њихови узроци, посљедице, покушавајући понудити рјешења.
На трагу тих унутаревропских проблема, посебно проблема сигурности и свјетоназорских трзавица, врло занимљиво изгледа ускрснуће идеје Средње Еуропе, али без Нијемаца – Међуземља, Међуморја, Балтичко-црноморског савеза, Црноморско-балтичко-јадранског савеза.
Та би Средња Еуропа на неки начин требала ујединити: Пољску, Украјину, Бјелорусију, Литву, Латвију, Естонију, Чешку, Словачку, Мађарску, Румуњску, Словенију, Хрватску, Босну и Херцеговину те можда Црну Гору, Албанију, Косово, Бугарску те Македонију.
Главни протагонисти који промовишу ову идеју у новом облику су конзервативни предсједници Пољске и Хрватске. Чак штовише, ова иницијатива већ је направила прве опрезне кораке кроз оживљавање Вишеградске групе (Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска) те заједно с њима и Хрватском која је већ тијеком октобарског самита Вишеградске групе активно суделовала на том самиту. Први резултат првих корака би требала бити изградња гасоовода Ријека (Хрватска) – Гдањск (Пољска). Осим тога и на војном подручју Пољска, Литванија и Украјина иду према стварању заједничких војних јединица.
Стављајући на страну економске, политичке и војне аспекте, осврнули би се на културна те антрополошка обиљежја нове евентуалне удруге. Прије свега, упечатљиво је да већина могућих чланица овог хипотетског уједињења припадају балто-славенима, а Мађари, Румуни и Молдавци имају у себи релативно јаку славенску компоненту.
С друге стране Јужни Славени имају снажну илирску компоненту која је њима веза према Албанцима – вјеројатним, изравним потомцима древних Илира. Већина тих држава у различитим повијесним раздобљима своје повијести припадала Пољско-литавској Унији или Аустро-угарској. Такође, је врло важно што су све те државе посткомунистичке, а већина од њих је преживјела руску окупацију.
Потребно је истакнути да је током комунистичке владавине у тим државама, више или мање било насилних прогањања кршћана, посебно Католичке цркве.
Религијска припадност је и данас у тим државама врло снажна ознака идентитета локалног становништва. Пољска, Литванија, Чешка, Словачка, Мађарска, Словенија, Хрватска – су државе где превладава католичанство као вјероисповијест већине становништва.
Летонија, Бјелорусија, Украјина, Румуњска, Босна и Херцеговина, Албанија, Косово и Црна Гора имају значајне католичке мањине. Само Естонија, Бугарска и Македонија имају врло малу католичку мањину. У Естонији превладавају протестанти, док у Бугарској и Македонији превладава православље.
Ни једна од тих држава нема већи број миграната – муслимана, иако значајан број муслимана живи у Албанији, Босни и Херцеговини и на Косову. Украјина има аутохтону муслиманску мањину – домицилни народ на Криму и југу Украјине – Кримске Татаре.
Посебност тих муслиманских мањина је њихова аутохтоност у државама настањења и њихова становита одбојност према радикалном исламу. Такође, је потребно нагласити да практички у свим могућим државама – чланицама православље није фанатичног и шовинистичког облика као што је руско и српско православље које негира друге православне заједнице у државама које оне сматрају својом зоном утјецаја.
Основни проблем представља непризнавање Украјинске православне цркве у свјетском православљу, те присутност Руске православне цркве у Украјини и Бјелорусији. Осим тога, Македонија и Црна Гора имају исти проблем са Српском Православном Црквом на својом државном територијом. Иако је СПЦ у Македонији практички безначајна. Такође, велики проблем представља што и Црногорска и Македонска православна црква нису признате у свјетском православљу.
Хрватска православна црква има велики проблем признања од хрватских власти иако по свим критеријима са својих више од 16.000 вјерника има све законске значајке да се призна као засебна хрватска православна црква. Проблеми српског православља у Хрватској и Босни и Херцеговини где СПЦ има улогу етничке цркве српске мањине те пропагира шовинистички обојени српски месијанизам и нетолеранцију према другима, што опет отвара другу тему.
Иако се ти облици православља, ислама и католичанства у државама Средње Еуропе појављују, могуће је изградити нормалне добросусједске, савезничке и партнерске односе у очувању темељних кршћанских вриједности против којих лијево либералне и ЛГБТ организације воде прави рат на читавом европском континенту.
У државама које би се могле удружити у Међуморје, традиционалне хршћанске и националне вриједности су врло јако изражене осим можда у нешто мање у Чешкој, али и тамо много јаче него у тзв. Старој Европи. Зато у случају формирања тог савеза држава Средње Европе, односно Међуморја, можемо очекивати стварања новог центра обнове Европе.
Тако обновљена традиционална Европа могла би довести до обнављања јачег утјецаја религиозности те обнове европског хршћанства. Међуморје би могло дати шансу да европско кршћанство не утоне те не нестане у водама либерализма и муслиманске миграције на Стари континент.
