„У борби за истину и правду морамо институционално и појединачно да се бавимо прикупљањем архивске грађе, организовањем научних скупова и конференција, снимањима документарних филмова и телевизијских емисија. Српске жртве, наше претке, не можемо и не смемо заборавити“, наглашава Мишина у интервјуу Срни.

Он оцењује да је у свему веома значајна улога Музеја жртава геноцида.

„Музеј је основан ради очувања трајног сећања на жртве геноцида над Србима, прикупљања, обраде и коришћења података о њима и остваривању обавеза из Међународне конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида“, напомиње Мишина.

Ова установа се може бавити и прикупљањем, обрадом и коришћењем података о геноциду над Јеврејима, Ромима, те припадницима других народа и националних мањина.

„Задаци Музеја су прикупљање, обрада и чување података о појединачним и групним жртвама злочина геноцида и другим чињеницама — принудно расељавање, узимање талаца, одвођење у логор, принудни рад, пљачка имовине, употреба недозвољених средстава у борби, уништавање и пљачка културно-историјских споменика и добара“, наводи Мишина.

Према његовим речима, задаци су и прикупљање, обрада и чување грађе о злочинима геноцида, извршиоцима злочина геноцида, спасиоцима жртава, те утврђивање и обележавање места страдања жртава.

Мишина је нагласио да је најзначајнији пројекат Музеја онај који се односи на жртве Другог светског рата 1941–1945. године.

„Циљ пројекта је поименично утврђивање жртава Другог светског рата са пуном идентификацијом, без обзира на националну, верску, етничку, идеолошку и војноформацијску припадност“, каже Мишина.

Посебна тема интересовања Музеја јесте страдање српског народа у НДХ.

„О томе смо организовали конференције, сачинили зборнике, а припремамо документарне филмове. У средњим школама у Београду одржали смо историјске часове, с циљем да учимо и подсећамо надолазеће генерације о страдањима српског народа у 20. веку“, истиче Мишина.

Он тврди да се историјска наука у време бивше Југославије није много бавила страдањима српског народа у НДХ јер би тако било утврђено ко су злочинци и ком народу припадају, а ко су жртве.

„Сигурно би било утврђено да су највећи злочинци у Другом светском рату, на овим просторима, били припадници хрватског народа, а највеће жртве Срби. На тај начин би била урушена политика братства и јединства“, сматра Мишина.

Он подсећа да је Музеј био организатор и суорганизатор научних скупова у Београду, Њујорку, Бањалуци, Јерусалиму, а кустоси су учествовали на бројним научним скуповима у Србији и иностранству.

У реализацији пројеката, наводи Мишина, Музеј сарађује и размењује искуства са музејима, институцијама и појединцима у Србији и свету.

„Ту мислим на ’Јад Вашем‘ у Јерусалиму, Музеј Холокауста у Вашингтону, Визенталов центар у Јерусалиму, Документациони центар у Бечу, Документациони центар за прикупљање грађе о ратним сукобима 1991-1995. године у Бањалуци, документациони центри ’Веритаса‘ у Београду и Бањалуци, Музеј Републике Српске и Хрватски институт за повијест“, напомиње Мишина.