23.12.2021. - 9:51
фото: © AFP 2021 / KENZO TRIBOUILLARD
Ако стратешки циљеви Брисела и Вашингтона по питању БиХ остају исти, да ли је признање Оливера Вархељија да је Инцков закон грешка коју треба исправити само искрено признање комесара за проширење ЕУ, или замка за Бањалуку, Москву и Пекинг да заобилазним путем дају легитимитет високом представнику, анализирају саговорници Спутњика
Признање европског комесара за проширење Оливера Вархељија, да је Инцков закон одговоран за актуелну кризу у БиХ и делигитимизацију ОХР, о чему је јавност известио британски Гардијан, не трпи приговор ни међународног права ни здравог разума.
Meђутим, идеја о прекрајању закона као израза жеље босанских муслимана коју је комесар пренео својим колегама, уз објашњење да би то могао бити подстрек представницима РС да у пуном капацитету наставе рад у заједничким институцијама, буди сумњу да је овде реч мање о отрежњујућем признању ЕУ, а више о новој тактици Брисела и Вашингтона.
О томе да ли ЕУ мења своје циљеве или само стратегију деловања у БиХ, може ли Вархељијево „искрено признање“ бити увод за прихватање гашења институције високог представника те да ли ресуверенизација РС искључује евроинтеграције разговарамо са Александром Митићем, председником Центра за стратешке алтернативе и Миланом Благојевићем, професором Уставног права и првим судијом који је поднео оставку на то место због усвајања Инцковог закона.
Тактичко маневрисање ЕУ
Анализирајући Гардијанову вест, Митић указује на важност чињенице да се по први пут у западној јавности говори о томе да је Инцкова одлука генерисала актуелну кризу у БиХ, односно, први пут се говори да генеза кризе није почела неком невољом или радикализацијом од стране Милорада Додика како се говорило и писало последњих месеци у западним медијима што је за резултат имало агресивне поруке од стране многих европских политичара.
Јасно признање ЕУ да због одбијања Додика али и Русије и Кине, Кристијан Шмит нема одговарајући легитимитет у БиХ, сматра Митић, упућује да је реч више о тактичком маневрисању него о суштинском схватању да је закон попут Инцковог апсолутно неприхватљив.
„Тактичко маневрисање има за циљ заобилажење блокаде Шмитовог легитимитета у БиХ и увлачење Бањалуке, Кине и Русије у одређену замку. Међутим, две ствари су кључне и две стратешке одлуке су већ донете, и у Бањалуци и у Пекингу и у Москви, а то је да је било какав закон попут Инцковог апсолутно неприхватљив, и друго да је време високих представника у БиХ готово. Уколико се одустане од ова два стратешка принципа дошло би до слабљења позиције и анулирања одлуке Русије и Кине, које су биле изузетно ангажоване по овом питању, што је унело одређени немир у Бриселу и Сарајеву. Мислим да је одлука о изменама Инцковог закона неприхватљива са српског становишта јер је очигледно непостојање воље у Бриселу и у Вашингтону да се одустане од притисака на РС и формулације одређених решења која би била слична Инцковом“.
Грађани БиХ као поданици у средњем веку
Професор Уставног права из Бањалуке Милан Благојевић оставља простор да Вархељијево признање није само ствар политичке игре, већ и глас разума ЕУ која је коначно схватила да ово што се ради у БиХ јесте атак на државу и да све што је досад урађено а нарочито Инцков закон о забрани негирања геноцида представља флагрантно гажење међународног јавног права и унутрашњег права БиХ као суверене државе, чланице УН.
„Ми живимо у 21. веку у држави, чланици УН, у којој појединац хоће да његова воља постане приватни закон, и да државни органи почевши од Владе и Парламента преко судова примењују његову приватну вољу. То је крај државе, крај владавине права и гажење Повеље УН као врховног правног акта међународног права. Повеља УН јасно прописује да УН, све државе чланице УН, не могу и нису овлаштене да се на било који начин мешају у питања која по својој природи предствљају унутрашња питања друге државе. Да ли ће у некој сувереној држави неко дело бити кривично дело или неће, о томе може да одлучује само њен Парламент и нико други, у форми закона“, каже Благојевић изражавајући уверење да Гардијанов чланак најављује крај сулудих пројеката којима су људи у БиХ били подвргнути попут поданика из феудалног средњовековља.
Поништавање Инцковог закона је нешто без чега се, сматра, не може замислити релаксација уставно правних и политичких односа у БиХ, а уколико до тога дође могуће је размишљати на тему релаксације комплетног стања и поновног функционисања институција на нивоу БиХ.
„То ће бити снажна порука не само да је тријумфовала владавина права у БиХ и да је омогућено да она буде врховна вредност него ће то бити снажан сигнал краја високог представника који заиста после такве реакције ЕУ, неће имати више подлогу да ради било шта од онога што је радио овде“.
Европеизација или ресуверенизација?
На питање да ли ЕУ чак уколико не само редефинише већ и укине Инцков закон, оставља простор РС за њену најављену ресуверенизацију, Благојевић каже да све што предузима РС на пољу враћања својих уставних надлежности је не само легитимно у моралном и политичком смислу, већ и правно утемељено у одредбама Устава БиХ, као врховног правног акта БиХ.
Он подсећа да Устав БиХ ни једном, дословно ни једном, својом одредбом не забрањује ентитетима да када једном пренесу своје уставне надлежности повуку сагласност, раскину споразум и васпоставе своје раније пренете уставне надлежности.
„За такву активност ентитета њему није потребна ни сагласност ентитета са којим је закључио споразум нити је потребна сагласност било које институције на нивоу БиХ. Устав БиХ ништа од тога не прописује као забрањено и када се ентитет повлачи из споразума о преносу надлежности он тиме само васпоставља своју уставну надлежност у границама Устава БиХ, па таква активност не може бити и није не само напад на Устав БиХ него ни напад на уставни поредак БиХ“, закључује Благојевић.
У околностима када се намере ЕУ могу ишчитати само из Гардијановог текста у којем се запажено место даје Додиковом ставу да власт није равноправно расподељена и да је Инцково наметање закона о забрани негирања геноцида био недемократски потез и главни узрок проблема у БиХ, тешко је, сматрају саговорници Спутњика, закључити који би следећи потез могао да уследи.
Уколико је реч о покушају легитимизације Кристијана Шмита, функције која је што се тиче Бањалуке, Пекинга и Москве, трајно угашена онда је овај тактички потез – осуђен на неуспех.
