ОЛЕГ ДЗИЗА ЗА ВОСТОК: Русија је сада светски проблем за све непријатеље, и ваше и наше

Олег Дзиза, директор Балканског института за политику и економију за „Восток“ говори о српско-руским односима, њиховој тенденцији, ситуацији на Балкану, као и о глобалној политичкој ситуацији.

Нови командант ЕУФОР-а (НАТО) у државној заједници Републике Српске и Федерације БиХ (БиХ) генерал Антон Валднер је рекао да неће размишљати да употреби војну силу ако се буду наставили, како је рекао сецесионистички кораци, алудирајући на Републику Српску. Такође, ту је навео бојкот у Парламенту Црне Горе од стране опозиције, као и односе између Србије и „Косова“. На његове речи се надовезао генерал Џејмс Еверард, све то „заокруживши“ забринутошћу због „мешања“ Русије у унутрашња питања других држава.  Какав је Ваш став по питању свакодневних  изјава НАТО званичника?

– По мом мишљењу, свима је јасно, и њима и нама, да они у ствари неће урадити ништа. Прво због тога што немају никаквог разлога за то. Претње заиста постоје, али то је последица бивше ситуације и става који више не постоји. Они то морају тако да кажу, због тога што морају да подрже, да тако кажем, свој имиџ, да баце сумњу на одређене људе и да покушају да униште могућност неких промена, наравно добрих. Суштина је у томе, што то све превасходно зависи од Срба који се налазе и у Црној Гори, и у Србији, и у Републици Српској. Подршка Русије није само проблем за човека који је задужен за ситуацију у БиХ. Русија је сада светски проблем за све непријатеље, и ваше и наше.

Таква је тренутна објективна ситуација, да имамо заједничке непријатеље, и ми и ви. Само Срби их имају у једној, војној, стратешкој, политичкој и економској, а ми у другој перспективи. Главни задатак наших „пријатеља“ са Запада је, да не дај Боже, за њих ноћна мора, снаге из владајућих структура Србије, Републике Српске, на неки начин и Црне Горе, да се споје и ураде нешто за себе у будућности уз евентуалну подршку Русије. То је за Запад  „смртни грех“.

У овој ситуацији они ће причати сто пута више, него што могу да ураде.

Али, с обзиром на историју и с обзиром на ситуацију задњих 20 и више година односа Срба и Запада, они су Србима на неки начин „сломили кичму“. То је била тешка ситуација. Доста постоји људи који мисле да је све што каже Вашингтон или Запад, сто посто истина и верују да је све то могуће.

Улога лидера Срба у те три земље је да схватају промене које су наступиле. Обичном човеку је то тешко схватити. Он не осећа неке промене које се дешавају у свету. Суштина правог лидера земље је да гледа мало више иза хоризонта. Да види шта се дешава на светској позорници. С друге стране, доста тога се променило, и ако они то схвате могли би урадити доста тога.

Не ради се само о променама због положаја Русије и због тога што је постала ефикаснија, него и читав Запад у том смислу мало посрће. Тешко је тражити од обичног света да то све схвати и види. Поновићу, ако лидери ове три земље земље буду видели промене које се дешавају и долазе, ако својим потезима буду одговарали и схватали ситуацију, те радили ствари које ће обезбедити будућност својим народима, од тога много зависи будућност, и ових земаља и народа.

Недавно је Србија ратификовала споразум са НАТО-ом којим је дефинисано да њихове трупе могу неометано да пролазе кроз територију Србије са потпуним дипломатским имунитетом, као и одсуством кривичне одговорности. Ако се вратимо у 1999. годину, то је скоро индетичан споразум са ултиматумом из Рамбујеа. По Вашем мишљењу да ли је Србија „капитулирала“ у миру у односу на ултиматум из Рамбујеа, пустивши НАТО снаге да пролазе земљом, с тим да с Русијом нема никакав споразум на њеном тлу? Данас НАТО такође говори да Русија има „велики утицај“ у Србији.

– Сваку ситуацију треба гледати  са различитих тачки гледишта. Ако желите да оцените ситуацију у некој земљи и како да се да права оцена, имају два начина. Да гледате што је било раније, пре 20 година и шта је сада. Као и то да мислите шта је сада и шта би желели да буде. То су два става и сваки има право да егзистира. Као и ова ситуација што сте рекли, наравно. У задњих 20 година ситуација је била, да кажем страшна за Србију и Србе уопште. Погледајте сада. Шта се данас дешава и шта је било пре 20 година и видите ипак разлику. Србија сада једина није прихватила да уведе санкције против Србије. Србија је скоро једина земља чије руководство има блиске везе са руским. Ситуација у руско-српским односима пре 10 или 15 година је поптуно другачија у односу на данас. Наравно, да све што сте рекли постоји. И такође постоји опасност да то може довести до неких евентуалних негативних последица. То је сигурно.

Али, ако ви схватите разлику која сада постоји у задњих пар година, можете видети да све оно што је потписано и не мора да се деси. Раније су гледали на Србију као на територију где живе неки „марсовци“  и радило се само о њеној територији. Сада, у овој ситуацији они не би улазили, јер и сами то не желе, јер схватају какве су промене дошле. Сумњам да би то могли спровести и урадити.

Наравно, ако би ми гледали што би хтели и шта постоји, наравно, има времена да радимо на даљем уређењу и унапређењу наших односа.

Ако видимо какви су трендови, видимо да су они савим јасни. Сада на сваком ћошку причају о некаквом утицају Русије. Председнички избори у САД, а они причају о утицају Русије. Погледајте, пре пет или више година било је уопште смешно говорити да Русија утиче на нешто што се дешава у САД. Смејали би се пет дана без прекида. Сада о томе причају озбиљно. И они су индиректно признали да је Русија у задњих две-три године сасвим друга у сваком погледу.

И Русија има својих унутрашњих проблема, социјалних, економских, као и делатности људи који не подржавају Путина. То је наш унутрашњи проблем, али то је интересантно за све људе шта се дешава у Русији.

Да се вратим… У овој ситуацији мислим да многе ствари које су биле апсолутно јасне пре пет или седам година, сада су под знаком питања, као и сва њихова снага и уверења. Без обзира што постоје званично постписани папири, реализација по мом мишљењу, у овом тренутку није могућа. То је последица овога што се десило у протеклих десет година. Сами суштински односи су промењени, између Русије и Србије, Русије и Запада.

Главно је то да су САД изгубиле позицију лидера који може да ради што год хоће, као неки султан кога ништа не интересује јер има пола света.

Свима нам је позната легендарна реченица некадашњег амбасадора Руске Федерације у Београду, господина Коњузина: „Има ли овде Срба?“. Да ли је Србија стала на „ноге“ и да ли је почела самостално да одлучује, упркос условљавањима, ултиматумима од стране САД и ЕУ и НАТО-а. Србија им такође ретко говори да се сви морају придржавати Резолуције СБ УН 1244. Такође, никада тим државама које су признале Косово, Србија није замерила или протестовала, нити то сада ради, него упркос томе, „развија“ билатералне односе као са сасвим пријатеским земљама. Да ли Србија има свој став или је он под утицајем разних западних амбасада?

– То су питања која имају хиљаду потпитања. Све што сте рекли, у праву сте. Али, свет се мења. Сада је у току „транзиција“.  И Србија и Република Српска у себи носе и једно и друго и треће. Али, тренд је да се Србија све више и више може понашати као права држава. Мислим да је то тек почетак. Као млада пшеница и она постоји. Треба још времена јер се „њива још црни“. Видите сада шта се дешава, да је то било пре две или три године, било би немогуће. Постоји ту реп и старог, али је апсолутно позитивна тенденција.

Да не будем груб, али доста политике самосталности зависи од односа са Русијом. То није никаква тајна. Све ово се не би дешавало без подршке САД. Ту се ситуација мења у правом правцу. Видите само колико су пута српски државници за кратко време долазили у Москву и причали директно.

Никада нису причали са председницима САД. Никада их није ни примио председник САД.

– Због тога зато што за САД не постоји Србија. Постоји само територија. Шта је проблем Украјине или Грузије. Не ратује се против Украјинаца. Ратује се са Американцима на територији која се зове Украјина.

Нико осим Русије се не може супроставити САД-у. Неки су мали, неки кукавице…

Све данас зависи од лидера земље. Ако лидер земље схвата и види ситуацију иза хоризонта и верује у то што Русија заиста иде напред , а не назад, добиће више од сарадње са Русијом. Зато ови људи који гледају на Запад, само су посматрачи…

Разговарао Вања Савићевић

Тагови: Олег Дзиза