Немачка амбасадорка у БиХ пре неколико година тражила је од председника Републике Српске Милорада Додика да се на Козари одобри локација за сахрану Немаца, нациста који су страдали у једној од најкрвавијих партизанских битака 1942. године.
Фрапантан предлог немачке амбасадорке за Козару
„Нисам могао да верујем да ли добро чујем. Моја бака је била у логорима, а она то од мене тражи. Рекао сам јој извините госпођо то не може, немојте нас вређати“, испричао је Додик у емисији „Ћирилица“.
Ништа мање шокантан случај догодио се пре нешто више од месец дана, када је на православном гробљу у Приштини измештен споменик српским војницима страдалим у ратовима од 1912. до 1918. године.
До измештања споменика борцима из Балканских и Првог светског рата дошло је на иницијативу амбасада Француске и Немачке у Приштини, уочи обележавања Дана примирја у Првом светском рату 11. новембра. Тада је на место споменика српским ратницима постављена плоча са написом на француском, српском и албанском: „Француским војницима палим на Косову“.
После негодовања српске јавности, споменик је враћен на место у саставу спомен парка, где се налазио пре измештања.
Бескрупулозна и погубна ревизија историје
Политичка ревизија историје је бескрупулозна и има намеру да мења историјску свест становништва, каже за Спутњик академик Љубодраг Димић, историчар. Он сматра да би, по промени историјске свести становништва, и то „у фиктивном облику који одговара субјекту на власти у значајним европским државама“, уследио следећи корак а то је промена уџбеника.
„То је једна нова прича која ће се причати ако не сада, онда за десет или 20 година о свим тим догађајима који су трагично обележили историју Европе и света, а посебно Балкана и Србије у 20. веку. Тако да је то нешто што би требало очекивати јер то је посао којим се баве политичари, бескрупулозно, без покушаја да се рационално сагледа прошла стварност. И сад ту долазимо до нечега што је врло приметно и врло опасно да се у целу ту причу увлаче историчари који покушавају да дају легитимитет таквим тврдњама политичара у државама које одређују правце у којима ће се кретати свет у будућности.“
Истовремено је историчарима угрожена струка, која би требало да нам да рационалну представу о прошлости да бисмо, како додаје Димић, разумевајући прошлост пробали да схватимо садашњост и евентуално одредимо путеве којима ћемо се кретати у будућности.
„Зато је политичка ревизија историје погубна и као што се види у случају Немачке – крајње бескрупулозна“, наглашава Димић.
Пут ка негирању холокауста
Коментаришући нулту толеранцију у Немачкој кад је реч о холокаусту, Димић каже да се у овом тренутку ништа не сме рећи што би умањило страдање Јевреја у Другом светском рату, међутим, питање је шта ће смети да се каже за пет или десет година:
„Све зависи од начина на који се буде даље развијала Немачка. Да ли ће и даље живети у благостању кад можете да кажете све шта хоћете и што други желе од вас. Или ће живети у једној економској а онда и свакој другој кризи где ће се почети структуирати различити политички погледи и покрети, од којих ће један значајан део, а то увек иде са кризом, доћи са десног крила. А онда ће они Израелу избрисати пола његове прошлости и почети да смањују те бројеве. На крају крајева, кад говоримо о тим бројевима свима нама је у глави тих шест милиона Јевреја. По пописима је дошло до три милиона и 500, 600, 700 хиљада. Значи, довешће се у питање бројеви, после тога ће се довести у питање догађаји, после догађаја и броја – личности.“
Не би требало да буде изненађење, сматра Димић, ако за десетак година историја која се нуди преко уџбеника, која нема много додира са стварношћу али има пуно додира са неким политичким програмима, почне у Немачкој да се мења на драстичан начин према онима који су били највеће жртве Другог светског рата – Јеврејима.
„Притом, ни ми не заостајемо у односу на број погинулих и у односу на то да се и код нас, на пример у Хрватској, број жртава своди на 40.000 погинулих Срба, а не на милион колико, отприлике, сматрају историчари да је било. Значи, све је то део исте приче. Ревизија историје прати политичку структуру на власти, а политичка структура на власти тражи нову историју да би њоме оправдавала своју прошлост и евентуално, своју садашњост и будућност“, закључио је Димић.
