Од 95 до 1,78 и назад до 33 посто: Како су Срби нестали па васкрсли у Црној Гори?

Од првог пописа у 20. веку у Црној Гори који је спроведен 1909. године када се 95 посто становника изјаснило да говоре српским језиком, преко 1948. када се тек 1,78 одсто становника ове државе пописало као Срби, до последњег пописа – статистички подаци о броју Срба у Црној Гори су једна невероватна кривуља која у различитим историјским периодима иде до крајњих екстрема.

Те 1909. директно питање о националној припадности није на попису ни постављано, тек оно којим језиком становништво говори. Ни у два наредна пописа у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније Југославији, 1921. и 1931. године није било питања о националној припадности. Међутим, и 1921. године 92 посто становника Црне Горе изјаснило да говоре, како се то тада звало, српским и хрватским језиком, још око осам посто говорило је арнаутским језиком, 1931. тај проценат био је 94 одсто, док се те године 75,7 становника Црне Горе изјаснило као православци.

Попис 1948. године, три године после чувеног чланка Милована Ђиласа у „Борби“, показао је да је број Срба у Црној Гори „пао“ на 1,78 посто, тако се изјаснило само 6.707 грађана, док се на попису појавило 342.009 Црногораца, односно тако се национално изјаснило 90,67 посто грађана Црне Горе.

На следећим пописима, од 1953. до 1981, процена становника који су се изјаснили као Срби био је углавном сличан. На попису 1953. Срба је било 3,3 посто, 1961. 2,99, 1971. 7,46, да би 1981. број Срба поново пао на једва 3,3 посто, односно, те године, као Срби изјаснило се 19.407 становника Црне Горе.

Да ли су Срби у Црној Гори за последњих 120 година били жртве невероватних етничких, културних, верских инжињеринга, или су се на свим тим пописима, како данас неки тврде, слободно изјашњавали у верској и националној припадности, којим језиком говоре?

Историчар Александар Раковић у разговору за РТ Балкан истиче да је неспорна историјска чињеница да податак из пописа 1909. године о 95 посто становника који су се изјаснили да говоре српским језиком, у ствари, значи и да се исто толико становника пописало да су српске националности.

„У упутствима за пописиваче 1909. године стајало је да уколико неко не жели да се изјасни као Србин у складу са матерњим језиком, да му се уписује и националност. Дакле, када је реч о тим упутствима, онима који не желе да се изјасне као Срби несумњиво је дата могућност да се не изјасне као Срби и да попуне да имају другачију народност. Закључак је да се по српском матерњем језику одређивала и националност у складу са фактичким стањем у Црној Гори, а оно је да је она била национална држава српског народа и да су се сви Црногорци тада по националности изјашњавали као Срби“, каже Раковић.

Он посебно истиче чињеницу да тада нико није одабрао опцију да се другачије изјасни иако је имао ту могућност.

„Попис је, дакле, давао могућност сваком становнику да се не изјасни као Србин, да каже да је друге народности, онда би му се уписала та друга народност. Овако се по језику подразумевало да су сви који су одабрали српски матерњи језик по народности Срби. То је стајало и у уџбеницима у Краљевини Црној Гори, да су сви грађани Црне Горе Срби по народности, православне вере, било је нешто мало и мухамеданаца. У уџбенику о познавање закона стајало је изричито да су сви грађани Црне Горе српске народности и да црногорска народност не постоји. Ово су апсолутне чињенице“, каже Раковић.

Од 1909. године када се, по овим подацима 95 посто становника изјаснило да су Срби, 1948. године дошло се до ситуације да је у Црној Гори Срба тек 1,78 посто.

„Није било дозвољено грађанима да се изјашњавају као Срби осим што је то толерисано у деловима Црне Горе који су присаједињени у Балканским ратовима и у Боки која је Црној Гори присаједињена тек 1945. године. У другим деловима Црне Горе та могућност није постојала већ се уписивала црногорска националност која је политичком одлуком КП Југославије установљена 1. маја 1945. године. Претходно су исто покушали Италијани 1941, да установе тзв. црногорску нацију, чак је то објављено на Петровданском сабору, и то је генеза која се дуго кувала у кухињама Беча, Будимпеште, Загреба, Рима, Ватикана, комунистичке Москве“, наставља Раковић.

Овај историчар подсећа и да се већ од седамдесетих година, са упливом Маспока, и Матице хрватске у Црној Гори, деловањем римокатоличе цркве, тај идентитет преокреће ка хрватском, правашком идентитету и све више се појављују ти трагови.

„Већ 50-их година у Загребу су почели да доводе кадрове из Црне Горе, често испод просечне, давали су им титуле, и Далибор Брозовић је сам рекао да су они били свесни да су то кадрови који не ваљају, али да су им потребне титуле како би они имали привид научности, како би расрбљавали Црну Гору. Хрвати су од 50-их година са Аустријанцима и Мађарима радили на расрбљавању Црне Горе, 20 године касније почели су да преокрећу прилике. Не треба заборавити и да је Мило Ђукановић 2018. написао у једној честитки факултету за тзв. црногорски језик у Никшићу да треба ‘неговати црногорски домовински идентитет’. Какав други домовински идентитет може бити сем хрватског“, пита Раковић.

Од 1981. када је у Црној Гори 3,3 посто Срба, за 22 године тај проценат је нарастао на скоро 33 посто на попису 2003. године. Шта се у међувремену догодило?

„Највећи српски занос у Црној Гори био је 1991. године, тек касније у литијама догодило се нешто слично. Тада је у Црној Гори пао режим који није подржавао Србе на КиМ и тада се још увек подразумевало за већину грађана Црне Горе да бити Црногорац је исто као и бити Србин. Да је тада неко да опцију изјасните се као Срби они би се у највећем броју изјаснили као Срби“, вели Раковић.

Саговорник наводи да је у том историјском периоду дошло до извесног осећања слободе, све више грађана се изјашњавало као Срби, али не и до краја, јер се још подразумевало да Црногорац не значи да ниси и Србин.

„Тек од 1997. са Ђукановићем који преузима политику Либералног савеза ЦГ почиње да се преокреће тај идентитет од просрпског црногорског ка антисрпском црногорском. Ђукановић је ту кључан човек, он преузима идеологију ЛСЦГ која је ништа друго до хрватска правашка идеологија и води Црну Гору у том правцу. Што се тиче пописа 2003. тада је већини грађана постало јасно да Црногорац више није што и Србин и да ће све мање то и значити. Због тога се на попису скоро трећина грађана изјаснила да су српске националности, а изнад половине да говоре српским језиком. У том моменту људима је постало јасно – ако се изјасним као Црногорац, неко ће другачије тумачити мој идентитет, а не онако како ја желим“, објашњава Раковић.

У 2023. години, проценат Срба у Црној Гори опет се вратио на трећину становништва, на 32,98 посто. Шта будући процеси доносе Црној Гори, колико ће у овој држави Срба бити на следећем попису?

„У Црној Гори је 10 посто дуалиста. То су они који су Црногорци по националности, а српски језик им је матерњи. Ти дуалисти су углавном Срби, с тим што, из мени необјашњивих разлога то оклевају да кажу. Они ће, обзиром на ове резултате и јасне поделе на две нације, два идентитета, одабрати страну и логично је да се изјасне да су српске националности. У том случају Срби ће на следећем попису у Црној Гори и по националности бити већина као што су сада већина по језику. На другој страни, видимо да је тзв. црногорска нација у великом паду. Када и неки муслимани престану да се изјашњавају као Црногорци, а то ће се на крају и догодити, њих ће бити испод 200.000 и то је пораз идеја Мила Ђукановића. Црна Гора ће наставити да иде путем обнове свог српског идентитета. То не иде лако, било би лакше да се повољније завршио процес након избора 2020, да није било постизборне преваре, да су српске странке преузеле власт будући да су победиле на изборима“, закључује Раковић.