Очи судије и западно лицемерје: Селима око Дрине, трагом нове резолуције о „геноциду“ у Сребреници

Непуних 30 година, Неђо Станојевић, сада покојни, био је једини стални становник Залазја, српског села изнад Сребренице. Залазје је опустело на крвави Петровдан 1992. године, када су снаге Насера Орића из Сребренице починиле невиђени масакр у овом селу – за пар сати побиле 45 мештана, неке метком, неке ножем, неке живе спалили у центру села у кући чије се рушевине и дан данас још назиру.

Што је кућа у селу било то је попаљено, опљачкано, оно мештана Залазја који су претекли крвави пир нису после имали где да се врате.

Годинама сам после на гробљу у Залазју, крај споменика народу побијеном на Петровдан 1992. и пар метара даље, иза споменика мештанима села побијеним од усташа 14. јуна 1943. године гледао Неђа Станојевића како се савија око споменика који је подигао својој животној сапутници, око споменика комшијама побијеним 1992. године.

За све те године, а накупило их се двадесетак, најмање нисам за Петровдан, сем војника међународне војне мисије у БиХ који су тог дана на Залазју углавном у улози шпијуна, видео ни једног јединог западног дипломату да дође, да се поклони пред Неђом као јединим живим становником Залазја. Да му изјави саучешће за побијене рођаке, комшије, пријатеље, кумове. Да му искаже поштовање – да се поклони жртвама крвавог Петровдана.

Годинама већ, на 11. јул, у Поточарима гледам како са муслиманским мајкама Сребренице плаче читав свет. Како се окупе дипломате од Анкаре и Техерана до Париза, Лондона, Вашингтона и Отаве, Берлина, Осла, Брисела и Варшаве, како донесу цвеће на споменик у Поточарима, држе говоре…

Дан касније на Залазју, и дане пре и после 11. јула, српске мајке по гробљима низ Дрину и уз Дрину, од Залазја до Кравице, Бљевча, Скелана, Јежештице – плачу саме. Савију се око споменика својим јединцима, кћерима, својим домаћинима, као црне мараме, и кукају више у себи него изгласа. А и да закукају из свег гласа, нема ко да их чује, да им пружи руку, заплаче са њима, да им барем укаже поштовање.

Тако је то у долини Дрине и овог пролећа, док се на Ист риверу спрема нова резолуција о „геноциду“ у Сребреници.

„Свет види Сребреницу, види њихове жртве међу којима је и невиних, али и много оних који су нас убијали, масакрирали од крвавог Божића у Кравици, до крвавог Петровдана на Залазју. Наше жртве, српске, за њих не постоје. Чињеница је да суза муслиманских мајки Сребренице вреди више, да је она драгоценија, цењенија од суза српских мајки, које су за њих безвредне“, давно ми је на Залазју рекао један од потомака побијених 1992. и 1943. године.

А да је злочина на Залазју било – било је. Ено оне куће у центру села у којој су, има још живих сведока, живе спалили групу Срба. Кости четворице нађене су у рушевинама, а колико је костију још под урушеним бетонских гредама и плочом нико не зна.

Некад сам, путујући од Залазја преко Саса ка Братунцу, знао да свратим до куће у којој је живела Славка Матић. Да заједно поћутимо. Она да кука у себи, а ја да се надам да ће рећи коју реч, да забележим, да остане – да се не заборави. Њој је 1992. године, 14. децембра, Орићева војска побила читаву породицу – мужа, две ћерке. Нашла их је на кућном прагу, мртве. У Бјеловцу је тог крвавог јутра побијено више од стотину мештана.

Никад ми Славка није испричала, поменула, да јој је који западни дипломата покуцао на врата, да заплаче са њом, да искаже поштовање према њеној жртви, пијетет према њеним изгинулим ћеркама.

Као да њена суза вреди мање, као да мање боли, него сузе мајки из Сребренице.

Почетком августа 1992. у Јежештици крај Братунца убијено је десеторо цивила. Анђељку Млађеновићу одсечена је глава, однета у Сребреницу.

На другу страну од Братунца, гледано са Залазја, налази се Кравица. Тамо је на Божић 1993. Орићева војска побила 46 мештана, 58 ранила, 750 кућа запалила. У селу је тада убијен мали Владе Гајић, имао је само 4 године. Мало даље и 77-годишњи Неђо Ерић. Тог дана Насер Орић сликао се у Кравици.

Памте на Залазју и низ Подриње причу о судији Слободану Илићу, коме је Насер, на кривини пута од Залазја ка Сребреници живом вадио очи, а судија није ни писнуо. Насер је о томе причао Ибрану Мустафићу, а Ибран забележио.

„Годинама, деценијама, откако је формирано меморијално гробље Поточари и откако се нама Србима упорно ставља печат да смо геноцидан народ, да смо у Сребреници починили геноцид, главна порука из говора верских поглавара, али и политичара из Сарајева јесте да ‘ко убије једног невиног човека, као да је убио читав свет’. Е, сад питамо ми са Залазја, јесу ли и овде побијени невини људи, макар један једини невин човек, или су невини убијани само у Сребреници, или су и она српска деца побијена по селима крај Дрине, а нека су имала тек по пар година или пар месеци, они дечаци од 15 година, девојчице од 15 или 16, она деца затварана у логоре у Сребреници, била крива? Ето, то ми Срби са Залазја питамо а одговор никако да добијемо“, речи су једног од мештана Братунаца, Србина пореклом са Залазја.

Пре деценију и по, почетком јула 2008, Апелационо веће Хашког трибунала правоснажно је ослободило „ратног заповједника Армије БиХ у Сребреници Насера Орића кривице за злочине над Србима у том граду од 1992. до 1993. године“.

Тих дана, Шухра Синановић, председница Удружења жена Подриња, не кријући задовољство хашком пресудом Орићу, изјавила је:

„Да је био крив, Хашки трибунал би изрекао казну. Значи, он није крив, он је наш херој, борац.“

И док се у Босни и Херцеговини за негирање „геноцида“ у Сребреници данас може отићи у затвор и то на три године, за негирање злочина на Залазју, у Бјеловцу, Кравици, Скеланима, другим српским селима око Сребренице, никога неће заболети глава. Ствар је једноставна, у Инцковом закону којим је ова област у БиХ уређена пише да је забрањено негирање „злочина геноцида, али и других злочина пресуђених од стране међународних судова и Суда БиХ“, а за злочине над Србима у Залазју, рецимо, још никоме није пресуђено.

А крвавог пролећа и лета 1992. године по српским селима уз Дрину и низ Дрину побијено је више од 3.000 Срба. Много невине деце, стараца, жена.

Али, кога још од оних који спремају нову резолуцију о „геноциду“ у Сребреници њихова жртва занима?