Нови завет Срба: На шта су се у ствари обавезали Вучић и Додик пред патријархом и — Светим Савом

Национална политика Срба могла би да се рачуна на период пре и после 8. јуна 2024. године. У неким новим уџбеницима историје можда ће посебна лекција да буде — Први Свесрпски сабор.
Тако ће бити ако Александар Вучић и Милорад Додик, као и они који их наследе на челу Србије и Републике Српске, испуне завет на који су се обавезали у суботу – пред целокупним народом, пред српским патријархом Порфиријем и пред Светим Савом у велелепном Храму на Врачару усред Београда.
Декларацијом која је усвојена на Свесрпском сабору посађен је дубок и јак темељ за остварење националних циљева. Она отклања дилеме којим путем су Срби кренули и како ће да се поставе усред страшног геополитичког ковитлаца који прети да гурне регион и планету у апокалипсу.
Поменућемо само најмаркантније тачке које су ипак само делић овог свеобухватног стратешког националног документа.

(Не)јединство
Много је било критика да Србе уништава неслога, разједињеност, расцепканост, раздробљеност.
Вучић и Додик, владе Србије и Републике Српске као и национални лидери из региона обавезали су се сада на слогу и јединство.
На нову парадигму да не постоје црногорски, босански, хрватски, косовски или војвођански Срби већ само Срби. Где год да живе.
Одбрана Косова и Метохије
Много је било прогноза и најава да ће Србија одустати од Косова, да ће га предати Албанцима и НАТО-у, да ће окренути леђа од српског народа, Високих Дечана, Пећке патријаршије и Грачанице.
А свесрпска декларација дословце каже да је Косово и Метохија неотуђиви део Републике Србије, одредница националног идентитета Срба, да представља темељ духовности српског народа и угаони камен заветног и светосавског пута.

Да Србија и Српска не постоје без Косова и Метохије.
Одбрана Српске
Много је било подметања и спекулација да је Србија спремна да окрене леђа Републици Српској, да ће, само што није, Додика пустити низ воду и да се спрема велика издаја прекодринских Срба.
А свесрпска декларација повезује Београд и Бањалуку више него икада до сада – политички, економски, судбински, геостратешки, културолошки, историјски.
Две престонице доносиће одлуке заједно, славиће државне празнике заједно, сећаће се својих жртава заједно, браниће Дејтон, али и Републику Српску. Све заједно – као једно биће.
Грађанин Шмит

Многи су цинично примећивали како је у Београду такозвани високи представник Кристијан Шмит „радо виђен“ гост што је коришћено као аргумент да Србија оставља Српску на цедилу.
Званични Београд сада први пут јасно каже да је именовање високог представника за БиХ Кристијана Шмита непримерено и противно Дејтону.
Практично, и за институције Србије је он само грађанин и туриста у Сарајеву. Човек без легитимитета. Случајни пролазник.
Резолуција о Сребреници не постоји

Многи су покушали да унизе дипломатску победу Србије у Уједињеним нацијама када је формално усвојена Декларација о геноциду у Сребреници, али са срамотно малим бројем гласова.
Аргумент је био да Србија не сме да одбаци тај документ УН.
Свесрпска декларација јасно каже, а то ће усвојити и парламенти Србије и Српске, да се не подржава и да не може бити спроведена у дело Резолуција о колективној кривици Срба за коју су гласале 84 државе у ГС УН, док је 109 држава било против, уздржано или није гласало.
За Бањалуку и Београд та срамна резолуција – не постоји.
„Ратни бубњеви“ Срба

Многи су у региону у Свесрпском сабору, по традицији видели нове „ратне бубњеве“ Срба, хегемонистичке тежње, нове „меморандуме САНУ“ и великосрпске идеје.
А цела свесрпска декларација у својој суштини и слову носи недвосмислену поруку мира, сарадње и добросуседства. Предлаже се да органи српског народа понуде народима у окружењу споразум о историјском помирењу, трајном миру и развоју.
Значи, без икакве резерве, без икакве зле примисли, без икаквог — али!
Молебани или Мирдите

Многима је сметало и окупљање Срба на молебану у Храму Светог Саве, на трговима уз песму и игру, на реци уз ватромет и српске заставе. Префињеним елитистима је све личило на јефтин вашар и етно-кич.
Као да би у Београду требало да са одржавају само параде хомосексуалаца и фестивали Мирдита са албанским сепаратистима.
Као да сви морају да имају сва права осим већинског народа који не сме један дан поносно да каже да је — српски.
Као да би требало да се стидимо свог фолклора, свог имена и своје традиције. Као да су српски опанак и српски вашар нешто скаредно.
Историја или слово на папиру

Тачно је, свему се може наћи мана. У новом буђењу српске националне свести можда има и вишка емоција, митологизирања, па наизглед и гротескног србовања. Свакако, то је више ствар укуса него суштине.
Оно што је неспорно је да је учињен први значајан корак. Покренута је темељна припрема за историјске ломове који долазе. Отварају се врата нове националне епохе.
У суштини, 8. јун 2024. године могао би заиста да буде историјски дан. Ако завет и декларација иза којих су стали Вучић и Додик не остану само слова на папиру. Без обзира што су она написана — српском ћирилицом.