ЊЕМАЧКИ ЛИСТОВИ: „ЕУ је као бајат хљеб и почиње да личи на Југославију“

Послије конференције о Западном Балкану у Паризу, неки њемачки листови су се замислили над могућностима пријема земаља бивше Југославије у ЕУ након Брегзита, наводи Дојче веле.

„Није лијеп осјећај жељети нешто што другима више не ваља. Векну хљеба од јуче – или Европску унију“, пише новинарка Зидојче цајтунга Нађа Пантел: „Тако то тренутно изгледа на Балкану. И поред тога што су Британци окренули леђа Бриселу, тамо сада дижу два прста. Приступ ЕУ? Да, молим! Шефови влада Србије, Албаније, Македоније, Косова, БиХ и Црне Горе управо су још једном нагласили да би радо постали дио Уније. То можемо сматрати за добру или за лошу вијест. Она се може тумачити као знак слабости ЕУ која привлачи још само оне који једва могу самостално да стоје: економски слабе и политички лабилне земље Југоисточне Европе. Или се може тумачити као знак снаге, јер већину грађана на Балкану више привлаче западна обећања о благостању од предности које нуди Русија“.

„Економска атрактивност Европе је за земље ван Заједнице непромијењена – што, уосталом, није неважан аргумент у табору Брегзита који тиме објашњава своју жељу за изолацијом. Он сматра да социјални досељеници са Истока угрожавају радна мјеста и културу Запада: овде добра стара Европа са новцем и вишим вриједностима, тамо – шугава Европа бетонских стамбених блокова, пуна сиротиње. Ако Исток дође, морамо напоље из система. И сиромашније земље имају жеље и идеале који сежу мало даље од стварања радних мјеста. Када један Србин или Бошњак жели у ЕУ, онда то жели не само да би на крају мјесеца имао више новца на рачуну у банци, већ и зато што је сјећање на слом једне друге уније још свјеже. Када су Британци гласали за иступање из ЕУ, било је то готово тачно на 25. годишњицу отцјепљења Хрватске и Словеније од Југославије. Влада у Београду је грађанима крваво наплатила ту одлуку да постану независни“, пише Зидојче цајтунг.

„Неке од реакција и дискусија у данашњој европској кући подсјећају на почетке распада мултиетничке државе (Југославије) прије 25 година“, примјећује и новинар Ерих Ратфелдер у свом тексту за берлински лист Тагесцајтунг, у коме подсјећа да су на Балкану „националне мобилизације пратиле хистерија и лажи које су успјешно посијале неповјерење међу етничким групама. Сви структурални и економски проблеми друштва објашњавани су кривицом других. Тако је било и са страхом за радна мјеста и са борбама за расподјелу добара у државама. Оживјели су национални митови, баш као и чежња за прошлошћу која је проглашена херојском. Скретање удесно и пропагандне кампање су напослијетку довели до мржње и спремности на рат“.

„Обећање звано Европа значи и ограничавање моћи сопствене корумпиране и неспособне елите. Један примјер европеизације Балкана је и то што су пред улазак Хрватске у ЕУ тамо високи државни функционери и бивши премијер доспјели у затвор. Елите ни у ком случају нису тако одушевљене Европом као грађани, чије мишљење, међутим, морају да уважавају. С обзиром на хрватско искуство, велики дио руководилаца је, додуше, постао веома опрезан када је ријеч о приближавању Европској унији. Те бирократе су спремне да поклоне пажњу и агитовању других земаља. Путинова офанзива на Балкану је почела 2006. Његова жеља да Србију отворено привуче на своју страну, није остварена. Али, руски утицај у Србији и Републици Српској се не смије потцијенити, прије свега, због подршке националистичкој политици у Савјету безбједности“.

„Тражење ауторитарних рјешења за кризе у сопственим друштвима, умјесто кретања трновитим путем демократизације, за неке од балканских политичких моћника постаје све интересантнија алтернатива – прије свега зато што су на бину ступили и други ауторитарни играчи. Турска већ годинама покушава да поново учврсти свој утицај на Балкану, дијелу Европе којим су Османлије владале вијековима. Центар тих настојања је Сарајево. Тако конзервативна политика турског режима има подршку низа новооснованих приватних универзитета. Али крајњи циљ није само остваривање утицаја на балканске муслимане, већ на све државе. Томе треба додати инвестиције турског капитала на читавом простору. Турска национална идеологија је чак проширена: Турци и Бошњаци су иста нација, кажу сада у Анкари. Али и земље Персијског залива шире свој утицај на Балкану и прије свега у БиХ. Милијарде уложене у туризам прати подршка исламистичких група и политичара“.

„Управо је Велика Британија била та која је, заједно са Њемачком, жељела да јача европеизацију у центру Балкана, у мултиетничкој држави БиХ, у којој традиционално кулминирају све напетости региона. Послије одлуке Британаца да напусте ЕУ, ту улогу има само Њемачка“, пише између осталог дневник Тагесцајтунг.

Тагови: Балкан, ЕУ, Југославија, Париз