НИКОЛА ТЕСЛА: Моја младост

На данашњи дан рођен је Никола Тесла, највећи српски научник и један од најзначајнијих светских проналазача. Рођен је 1856. године, у породици православног свештеника Милутина Тесле у личком селу Смиљану рођен је Никола, највећи српски научник и један од најзначајнијих светских проналазача.

Аутор: Никола Тесла

Наши први покушаји су потпуно инстиктивни, подстакнути маштом, живом и недисциплинованом. Са годинама постајемо разумнији, све систематичнији и конструктивнији. Али, ови рани импулси, мада не одмах креативни, представљају значајан тренутак и могу да одреде наше судбине. Заиста, како сада то осјећам, да сам их онда разумио и његовао умјесто што сам их гушио, знатно бих више оставио свијету. Али тек у зрелом добу сам схватио да сам изумитељ.

За то има неколико узрока. Као прво, имао сам брата који је био изузетно надарен – један од ријетких појава људске природе коју биолошка истраживања нису успјела да објасне. Његова прерана смрт је учинила моје родитеље неутјешним. Имали смо коња, поклон драгог пријатеља. То је била сјајна животиња, арапске расе, готово људске интелигенције, коју је цијела породица мазила и пазила, пошто је једном приликом спасио живот моме оцу под невјероватним околностима. Тај исти коњ је био крив за повреде мога брата од којих је он и умро. Био сам свједок трагичног догађаја и мада је прошло 56 година, слика тога догађаја ни до данас није изблиједила.

Сјећање на оно што је он постигао чинило је сваки мој покушај безврједним у поређењу са њим. Ма шта вриједно да сам радио, само је доводило до тога да моји родитељи још јаче осјећају свој губитак. Тако сам растао са мало повјерења у себе. Међутим, далеко да су ме сматрали глупим дјечаком, ако је судити по догађајима којих се ја још увијек добро сјећам. Једнога дана градски вијећници су пролазили улицом у којој сам се играо са осталим дјечацима. Најстарији међу уваженом господом, богати грађанин, зауставио се да би дао сваком од нас сребрњак. Прилазеци мени, нагло се зауставио и рекао: „Погледај ме у очи.“ Погледи су нам се сусрели, док сам пружао руку да примим драгоцјени новчић, он је на моје запрепашћење рекао: „Не, нема више, ти не можеш ништа да добијеш од мене, исувише си паметан.“ Људи су имали обичај да причају смијешне приче о мени…

Мада мајци морам да захвалим за сав изумитељски дар који посједујем, и вјежбе које ми је отац задавао мора да су биле од изузетне користи. Оне су се састојале од свакодневних задатака. Задавао ми је, на примјер да погађам туђе мисли, да откривам недостатке неког облика или израза, да понављам дугачке реченице или да рачунам напамет. Несумљиво је да су те свакодневне лекције чија је сврха била јачање меморије и расуђивања, а нарочито критичког мишљења, биле веома корисне…

До које мјере је машта играла улогу у мом дјетињству могу да илуструјем једним чудним искуством. Као већина дјеце волио сам да скачем и силно сам желио да се одржим у ваздуху. Понекад је јак вјетар пун кисеоника дувао са планина и поигравао се са мојим тијелом, које је било лако као да је од плуте, а ја бих скочио и дуго лебдио у простору. Било је то чаробно осећање после кога је следило горко разочарење пошто бих доцније схвато да је заблуда…

До осме године мој карактер је био слаб и колебљив. Нисам имао ни снаге ни одважности да донесем било какву чврсту одлуку. Осјећања су ми надолазила у великим и малим таласима и непрестано осциловала између двије крајности.

Изгарао сам од жеља и оне су се умножавале попут хидриних глава. Био сам обузет размишљањем о болу у животу, смрти, и вјерском страху. Мноме је овладало сујеверје и живио сам у сталном страху од злог духа, од утвара, од дивова, људождера и осталих нечасних чудовишта мрака. А онда је, одједном настала велика промјена која је измјенила читав мој живот.

Књиге сам волио највише. Мој отац је имао велику библиотеку и кад год сам могао, покушавао сам да задовољим своју страст за читањем. Отац ми то није дозвољавао и побјеснио би кад би ме ухватио на дјелу. Када би примјетио да потајно читам, скривао би од мене свијеће. Није желио да кварим очи. Али ја сам добављао лој, правио фитиље, изливао танке штапове лојаница, и сваке ноћи док су остали спавали, пошто бих запушио све кључаонице и пукотине, читао бих све до зоре када је мајка већ започињала свој мукотрпни дневни посао.

Једном приликом сам наишао на роман под насловом „Абафи“ (Абин син), српски превод познатог мађарског писца Јожике (Јосика). Ово дјело је некако пробудило моју слабу вољу и почео сам да вјежбам самосавлађивање. У почетку се моја ријешеност топила као априлски снијег, али сам убрзо савладао своју слабост и осјетио задовољство као никад до тада да радим оно што хоћу. Временом је та напорна духовна вјежба постала моја друга природа…

Текст објављен 1919. године у америчком часопису * *Electrical Experimenter као један из низа текстова којим је Никола Тесла представио аутобиографију.

Дан науке у Србији

Дан науке у Србији обележава се сваке године на дан када је 1856. године рођен Никола Тесла. Поред Музеја Николе Тесле и Електротехничког факултета, и друге установе које се баве науком или делом Николе Тесле ових дана се оглашавају са специјалним програмима за понедељак 10. јул.

Биолошки факултет Универзитета у Београду и Центар за научно-истраживачки рад студената Биолошког факултета најављују обележавање Дана науке у Ботаничкој башти „Јевремовац“, од 10 до 18 часова. Улаз је бесплатан за све заинтересоване, а у припреми су едукативни садржаји из различитих биолошких дисциплина.

У понедељак 10. јула у 11 часова, Центар за промоцију науке организује, на кошаркашким теренима на Ади Циганлији, министар просвете, науке и технолошког развоја Младен Шарчевић свечано отвара Дан науке.

Поводом Дана науке, Tesla Science Foundation у сарадњи са Галеријом Прогрес у Београду, а у оквиру манифестације „Теслин Народ 2017“ организовала је међународну изложбу модерне уметности која ће трајати до 14. јула.

Тагови: Никола Тесла