Никола Маловић: Петнаести април 1979.

У вријеме највећег геополитичког земљотреса након Другог свјетског рата, у мору глобалних вјера и невјера, покушаја менталног ресета и текуће четврте индустријске револуције – ваља се сјетити доброчинства које је потрајало деценијама, и учинило да се пострадало Црногорско приморје дигне из рушевина. Како се Црна Гора одужила Србији, вриједи ли приповиједати?

Савјест ми је мирна. Извињавао сам се као Приморац многократ, што се Црна Гора, након издашне руке спаса пружене јој након земљотреса 15. априла 1979. Србији одужила тако што се од ње раздружила 21. маја 2006. на покраденом Референдуму. Нико није могао да вјерује да ће Црна Гора да напусти заједнички државни брод, али је временом постало јасно, као на примјер онда кад је Трампа на изборима за предсједника Америке пер ла финта побиједио времешни Бајден – да режија постоји заиста, и да фалсификат може да буде реалнији од демократски потказане збиље, те како може бити и то чудо да се икад, Црна Гора окрене не само против сестре Србије, него и против мајчице Русије.

Мајчице?

Дакако. Да није било издашне новчане и ине руске помоћи током више вјекова, његошевске Црне Горе, једине коју знамо, не би ни било.

Ко би то могао боље и аналитичније од Ђорђа Вукадиновића или Слободана Антонића да поброји колико је од Референдума наовамо заправо ножева Црна Гора забила у леђа Србији?

Од 21. маја 2006, ђаво му срећу понио, није било дана, нити га данас има, да макар неки медиј, финансиран у почетку са стране, не лаје на Србију из неке црногорске куће.

Опет и опет имамо тај слотердајсковски проблем: одакле да рачунамо иницијални тренутак? Да ли од 21. маја 2006. г, од Референдума (за издвајање из државне заједнице Србије и Црне Горе, па потом преко признавања Косова*…) до мора увреда и издајстава која су услиједила потом, или се, пак, преломни тренутак збио у рано недељно јутро, 15. априла?

У нама знаној историји, то је био трен када је виша сила (од врсте спрам које и осигуравајуће куће курвински проналазе lex specialis да не би платиле масовну одштету) – срушила све старе градове, од Херцег Новог, Котора и Будве, до Бара и Улциња.

У истом је трену устала цијела Социјалистичка Федеративна Република Југославија да помогне угроженом подручју, Црногорском приморју, да га ухвати подруку и економски подигне. Помагали су од Словеније до Македоније сви, али је једино Србија деценијама одвајала од плата свих запослених за обнову опустошеног Приморја. Словенци су први одустали. Ко памти живот у СФРЈ, знаће да су Словенци били и онда најближи тумачењу по коме треба да се помогне свак, али не баш многократно. Србија се руководила другим разлозима, рекао бих, више срцем неголи новчаником. Црну Гору је то обавезало да руку спаса никад не уједе, али је од 1979. године много воде прошло, па смо научили (осим тога да ако смо браћа, кесе с новцем нам нису сестре) – како државе не доносе емотивне, него политичке одлуке. Из истог је разлога Србија већ двапут забила штилет под ребра Русији. Не би ваљало (по народ а не по власт), да трећи пут буде нож у леђа, по црногорској формули: ништа лично, само послушнички.

Као што се за слободу треба увијек борити (а то нас нико није учио јер смо расли и стасавали у увјерењу да је једном освојена слобода – слобода освојена завазда), тако се и за враћање дуга добротвору треба борити онда када на њега крену непријатељске хијене. Ако због политике држава за то нема снаге и храбрости, на народу је обавеза да добро запамти. И да не улази у коло с врагом, ако је враг прешао праг парламента. Поличирас си, а тешко ти? Још ти је теже јер си државник? Трпиш свакодневне пријетње и уцјене? Не можеш да спаваш? Три дана ниси ишао тамо гдје и предсједник иде пјешке? Па… не мораш. Поднеси оставку. Кажи, ја ову гинисовски велику жабу нећу да гутам.

Геополитички земљотрес се само у почетку зове рат. Светогорски се монаси моле непрекидно да такав рат не добије глобални епитет. С редним бројем приде.

Рихтер, Меркалије и Тито

Недјељног јутра 15. априла 1979, на католички Ускрс и на православне Цвијети, у 7 часова, 19 минута и 50 секунди, Боку и Приморје погодио је најразорнији земљотрес у нама знаној историји.

Земљотрес је по природи непредвидив, чак и данас када феномен проучавају опремом све опскрбљенији сеизмолози. Бивало је да земља под Боком опомиње, током година 1520. и 1537. и 1563. и 1608. и 1711. и 1746. Било је и да земљотрес буде толико јак, да као године 1667. наликује уводу у Страшни суд.

Ипак, и тај земљотрес од 6. априла 1667, који је на Велику католичку сриједу уништио све романистичке споменике у Котору и Дубровнику (по чему је догађај познат не само као Велика трешња, него и као Дубровачки потрес), у сјени је катастрофалног усуда из 1979.

У иницијалном тренутку огромне сеизмичке активности, на Управној згради Бродоградилишта „Вељко Влаховић“ у Бијелој, стао је Сат. Именујем га великим словом јер је тај Сат постао симболом. Тачно у секунд показао је раскрсницу у времену, јер је Земљотрес утицао на хиљаде приватних људских историја.

Чак и данас неке старе а необновљене камене куће памте да се у 7 часова, 19 минута и 50 секунди, земља затресла као никада до тада, отворила је своје уставе, гдје-гдје гутала у новонастале расцјепе двоспратне куће с ђардинима, дјелове обале, дионице обалног пута, ломила зидине старе вјековима, обрушавала цријеп и клесани камен по градским улицама и селима, изазивала је страх и врисак у дјеце и жена, тјерала људе да из кревета истрчавају у гаћама, одваљивала станац камен с планина и котрљала га, људе остављала без кровова, и настављала да траје, предуго, током неколико десетина секунди, но довољно да дуж Боке и Приморја убије 101 особу, да слику градова претвори у наличје, да поруши хотеле, цркве, да сруши портале и звонике, да се искали, да отвори вирове у мору, таласе несхватљивог облика и снаге, те да и вјернику и атеисти постави духовни знак узвика изнад главе, да многе завије у црно, покида водоводне цијеви и електричне инсталације, врати точак историје…

Земљотрес од 15. априла, припадао је класи катастрофалних. Имао је магнитуду од 7 степени Рихтерове скале, и – што је по нас судионике и свједоке значајније: 9 степени Меркалијеве скале.

Сви земљотреси, и по Рихтеровој и по Меркалијевој скали, имају надређену, тзв. MSK-64 скалу, са 12 степени интензитета земљотреса. Притом, земљотреси до 6 степени не сматрају се генерално проблематичним, по људство и по модерна добра.

По сазнањима савремене сеизмологије, на територији Боке и Приморја, највиши очекивани интензитет у одређеном будућем тренутку износи управо 9 степени по Меркалијевој скали.

Прије неголи поменем Тита, морам да признам како су се два последња катастрофална земљотреса (1979. и 1667) догодила у доба Великог поста, што ме као човјека коме је 15. априла MCMLXXIX као 9-годишњаку утјеран страх у кости, нагони на помисао гдје постоји веза између наших мана и начина на који нас кара Бог.

Стигосмо на крају и до Јосипа Броза. Случај је хтио да се највећи син наших народа и народности нађе баш у Боки Которској, у својој вили у Игалу, 15. априла 1979. Прва реченица четворојезичне фотомонографије посвећене посљедицама које је иза себе оставио Земљотрес, гласи: „Предсједник Републике Јосип Броз Тито који се затекао на Црногорском приморју већ истог дана посјетио је пострадала насеља и радне организације дуж херцегновске ривијере“.

Опрема: Стање ствари