Неслућени домети хрватског ревизионизма: Срби су извршили геноцид над Хрватима 1941.

Више јавно тужилаштво у Београду формирало је предмет због изјава на једном скупу у Загребу, у којима се „заменом теза и извртањем историјских чињеница Срби лажно оптужују за геноцид над Хрватима током Другог светског рата и касније“, саопштено је из тужилаштва.

Предмет је формиран због кривичног дела изазивање националне, расне и верске мржње и нетрпељивости.

Иако су снимци ових дана поново осванули на друштвеним мрежама, ради се о промоцији књиге „Идеологија и пропаганда великосрпског геноцида над Хрватима – пројекат ‘Хомогена Србија’ 1941“ хрватског историчара Стјепана Лозе. Промоција је одржана у Хрватском државном архиву, а према снимку који се може наћи на интернету ради се о 2019. години.

Лозо је о својој књизи којом се „разоткрива како су Срби извршили геноцид над Хрватима, а онда своје жртве оптужили за злочин над њима“ говорио и за „Слободну Далмацију“ 2018. године.

Објашњавао је у том интервјуу да су „великосрпске снаге“ већ у априлу 1941. имале обликовану визију да створе „Велику Србију спровођењем општег геноцида над Хрватима које претходно треба снажно оклеветати. Тако крајем априла 1941. настају два кључна документа: ‘Хомогена Србија’ Стевана Мољевића и ‘Валеријанов меморандум’ СПЦ“.

Ово су, уједно, и једина два историјска извора на које се у јавним иступима Лозо позива када објашњава „великосрпски геноцид“ над Хрватима.

Меморандум СПЦ упућен немачким властима, извештај о страдању Срба у НДХ, он тумачи као намерно клеветање хрватског народа које је захваљујући „великосрпској мрежи“ раширено по целом свету. Права је мистерија како су Немци, пре свих, поверовали „лажима“ ем српске па још и православне цркве, а не онима који су бацали цвеће пред њихове чизме у Загребу – Хрватима. Које су у пролеће 1941, по Лозовој теорији, увелико „геноцидисали великосрби“.

Други „крунски доказ“ спровођења геноцида над Хрватима је „Пројекат о решењу српског националног питања и будућем уређењу Југославије“, како је пун назив документа који је саставио припадник четничког покрета Стеван Мољевић. У њему се предлаже „да се створи и организује хомогена Србија која има да обухвати цело етничко подручје на коме Срби живе“. Такође, Мољевић сматра да је „пресељавање и измена житељства, нарочито Хрвата са српског и Срба са хрватског подручја, једини пут да се изврши разграничење и створе бољи односи између њих“.

Ако је веровати српском историчару Милославу Самарџићу, овај текст никада није постао званични документ четничког покрета нити у њему има нечега што би личило на оне злогласне Павелићеве трећине у решењу српског питања у НДХ.

Ако је веровати Стјепану Лозу, он је био идеолошка основа да Срби изврше геноцид над Хрватима на простору средње Далмације где су „српски злочинци побили тисуће и тисуће потпуно недужних хрватских цивила“. И док је, историјски прецизно, страдало „тисуће и тисуће“ Хрвата, Срби су, по хрватском историчару, срећно дочекали крај Другог светског рата у Хрватској. Лозо је за „Слободну Далмацију“ набројао села и засеоке где још има живих Срба, па чак и „неколико кућа у Брштанову“.

Чак и у ревизији историје Другог светског рата, чији је део и умањивање жртава Јасеновца, теорије да је Јасеновац био радни, а не логор истребљења, да су Хрвати већином били припадници ослободилачког покрета, верзија Стјепана Лозе о томе да су Срби извршили геноцид над Хрватима, а онда заменили улоге џелата и жртве представља екстремни, извитоперени пол.

На страну што поједини историчари у Хрватској поручују Лози да „убијање усташа није геноцид над Хрватима“, као и чињеници да се највећи „геноцид“ над Хрватима вероватно догодио након уласка земље у Европску унију када је дошло до масовног исељавања из економских разлога.

Оно што упада у очи је да је промоција књиге одржана у државној установи – Хрватском државном архиву. На скупу који је имао и свој музички део програма, у оквиру којег је уз звуке гитаре наступао Ибрица Јусић. И не само то. На представљању књиге је говорио и директор ове државне установе, Динко Чутура.

„Аутор се бави анализом познатог дела ‘Хомогена Србија’ и ‘Валеријановог меморандума’ СПЦ. Једно је стратегија, а друго тактика спровођења великосрпске идеологије и геноцида над хрватским народом. А онда се теза окреће и приказује се да су заправо Хрвати извршили геноцид над Србима“, запазио је на представљању књиге директор Хрватског државног архива Динко Чутура.

И Стјепан Лозо запослен је у државној установи – он је музејски саветник Хрватског поморског музеја у Сплиту.

Осим у Загребу, те 2019. године, Лозо је имао част да своју књигу представи и у просторијама Католичке цркве у Хрватској.

Прецизније у седишту Сисачке бискупије, која је о овом знаменитом догађају и известила на свом званичном сајту. Представљању књиге су присуствовали сисачки бискуп Владо Кошић, као и генерални викар Марко Цвиткушић, наводи се на сајту бискупије.

Ни то не би требало никога да изненади.

Осим што се појавио на бини поред Марка Перковића Томпсона на концерту у Загребу 2017, исте те године сисачки бискуп оштро је критиковао хрватског премијера Андреја Пленковића због уклањања табле с натписом „За дом спремни“ из Јасеновца.

„Шта би било да су Немци после Другог светског рата тражили да у Француској или у било којој европској земљи која се одупрла њиховој агресији власт уклони споменик палим бранитељима јер то њима смета? Кво вадис Кроација?“, завапио је сисачки бискуп у очигледном поређењу Срба са нацистима, а Хрвата са покретом отпора.

За Владу Кошића, иначе, поједини хрватски медији наводе да представља десно-екстремистички део Католичке цркве у Хрватској. За чији се умерени део у хрватској јавности сматра, на пример, загребачки надбискуп Дражен Кутлеша који је рекао да је Алојзије Степинац „Божји дар хрватском народу“ чија је „брига о збрињавању ратне сирочади по манастирима, интернатима и дечијим домовима“ добро позната.

Као што је и Стјепан Лозо екстремни део хрватске историографије, на чијем су умереном полу хрватски историчари који тврде да жртава у логору Јасеновац није било више од 150.000 и да су све друге бројке, производ преувеличавања и српске митоманије.