НЕНАД КЕЦМАНОВИЋ: Џихадисти и Маркале

Да ли исламски терористи станују у Републици Српској и „Херцег-Босни“ или у кантонима са бошњачком већином ? Наравно, за свакога на локалу, па и у Србији и Хрватској, питање дјелује глупо, али већ за шире окружење и даље иностранство постоји једино БиХ, пројектована у канцеларијама Вашингтона и Брисела као „јединствена и функционална држава“ без ентитета и кантона. Уосталом, Републику Српску одавно припремају за одстрел, а „Херцег-Босна“ је ликвидирана још током рата.

Тако је недавно у њемачком „Шпиглу“ објављен текст под насловом „БиХ –сигурна кућа терориста“, па испада да се односи и на Бањалуку и Западни Мостар. Пише о Ибри Ћуфуровићу, који се прије три године придружио ИСИЛ-у и одрекао се оца невјерника, о Бајри Икановићу, који је заповједник терористичког кампа у Сирији, о Нусрету Имамовићу, који је један од вођа Нусра фронта, а сва тројица су „из БиХ“. Њемачки истражитељи тероризма открили су „на сјеверу БиХ“ око 40 породица које живе по шеријатским правилима у кућама са симболима Исламске државе. “Они регрутују борце, промовишу џихад и заговарају исламски фундаментализам“, такође „у БиХ“, што ће рећи и у РС и Х-Б, а могуће да међу њима има и Срба и Хрвата.

Послије серије акција исламских терориста у Француској и Белгији у западној штампи врви од обавјештајних података и процјена о испоставама и огранцима Ал Каиде, Нусра фронта, ИСИЛ-а итд. у Европи. Непосредно прије тога у центру пажње је била опасност од муслиманских интербригадиста – повратника са фронта у Ираку и Сирији у матичне европске земље. А непосредно послије алармира се због инфилтрације терориста међу мигранате који масовно стижу у Њемачку преко Балкана. Испоставило се да се у све три варијанте опасности од исламског тероризма појављују босански муслимани или њихови блискоисточни истовјерници које током рата нису само позвали него и трајно задржали као зетове. А бројна дјеца из бошњачко-арапских шеријатских бракова већ су двадесетогодишњаци, међу којима се највише и регрутују исламски теористи.

Безмало сви ухваћени исламски терористи или су као џихадисти боравили у (бошњачкој) средњој Босни, или барем посједују босанске пасоше добијене од бошњачких власти, или су као поменути Ибро, Бајро и Нусрет чак Бошњаци-муслимани, а утврђено је да постоје и илегални центри за обуку у бошњачким кантонима. Затим, релативно највећи број европских интербригадиста у редовима ИСИЛ-а чине муслимани-Бошњаци. Најзад, за разлику од резервисане Бањалуке и Мостара, муслиманско Сарајево или блискоисточно Сарајево, како га зову комшије из Источног Сарајево, обезбиједило је дочек мигрантима са Блиског истока чим је поменуто да би руту према Њемачкој могли преусмјерити преко БиХ.

Упркос чињеници да читава прича о исламском тероризму нема нити, по природи ствари, може имати везе са православним Србима и Хрватима-католицима, односно са РС и Х-Б, него једино са Бошњацима-муслиманима, и кантонима са њиховом национално-вјерском већином, у свјетским медијима се непрестано говори и пише о „исламским терористима у БиХ“. И то баш увијек без спецификације о коме ентитету, кантону и народу је ријеч. Можда се само упућеној локалној публици чини готово саморазумљиво да се све односи искључиво на Бошњаке-муслимане, и на четири кантона у којима су великом већином концентрисани …

Иностраној публици, која је недовољно и тенденциозно информисана о ситуацији у БиХ, међутим, још је у главама стереотип формиран у вријеме грађанског рата. Срби и дијелом и Хрвати, били су етикетирани као злочинци, а Муслимани као жртве, па просјечна западна публика може по инерцији да помисли да су и овдашњи исламски терористи у ствари Срби и Хрвати или, сви.

Постоје и додатне компликације. Као легло из кога се регрутују исламски терористи често се помињу вехабијске комуне у Бочињи и Маочи које се налазе у БиХ, а чак ни људи који живе педесет километара од тог краја не знају да лоцирају у ком су ентитету односно кантону ти топомими. Како ли то тек могу да препознају читаоци новина у Француској, Белгији, Њемачкој и Холандији, за које је све то негдје у БиХ?

У специфичну конфузију могу да упадну и странци који су понешто информисани о историји БиХ. Ако, рецимо, знају да савремени Бошњаци потичу од исламизованих хришћана, већином православних и богумилних (јерес унутар ортодоксне цркве), те мањином католичких, сасвим је могуће да помисле да су исламски терористи баш они који су поријеклом православци и потоњи Срби, иначе „склони насиљу“.

Да такве дезинформације лако пролазе код полуинформисаних странаца, показује манир сарајевских власти да Бошњаке поријеклом из Санџака, који су инкриминисани за исламски тероризам у БиХ поглашава једноставно грађанима из Србије, који су, испада, у ствари провокатори убачени у БиХ из агресорског сусједства.

Таквом стереотипу је ипак највише допринио пословичан манир високих представника, од Вестендорпа до Инцка, да све лоше што се догоди у Федерацији проглашавају (заједничким) „беиха“ проблемом, а све што није добро у Републици Српској прецизно фактуришу на Бањалуку. Добра илустрација је проблем примјене међународне пресуде по тужби „Сејдић-Финци“, за коју је српска страна одмах дала рјешење, али је већ годинама остала на дневном реду због неспоразума Бошњака и Хрвата. Институције ЕУ, међутим, тај проблем ипак никада не везују за ФБиХ, него за БиХ. И обратно, за омиљеног Додика никад не кажу да је предсједник у БиХ.

За свијет и данас у Босни живе једино Бошњаци који говоре босанским језиком, док су Срби, па и Хрвати, били агресори из сусједних држава који широм свијета издржавају казне пресуђене у Хашком трибуналу. А преостали су, захтјевима за поштовање Дејтонског и Вашингтонског споразума, препрека на путу ка „јединственој и функционалној држави“ у саставу ЕУ. Чак и Ворен Кристофер, државни секретар САД, тек у Дејтону је сазнао да Срби (и Хрвати) нису у БиХ стигли почетком рата из Србије (и Хрватске), него да су старосједиоци.

Да ли је ова бизарна замјена адреса БиХ-бошњачки кантони, само ствар инерције или у њој има неког система? Да ли Запад досљедно штити своје бошњачке фаворите у БиХ или их на тај начин уцјењује? Да ли на нивоу перцепције гради визију јединствене БиХ без ентитета и кантона или Бошњацима одржава илузију да је цијела Босна њихова иако владају на свега 22 одсто њене територије? Да ли ЕУ и САД као и почетком ’90-их, па и касније, немају исто виђење будуће БиХ, или са повратком Русије у Бањалуку и Турске у Сарајево, између Путина и Ердогана сматрају овог другог за мање зло?

Према „Шпиглу“, њемачки истражитељи су утврдили да, опет „у БиХ“, а не у ФБиХ, односно у бошњачким кантонима, постоји „десетак села у којима се, неометано од власти, окупљају припадници селефијског покрета, иако Министарство безбједности негира информације о `шеријатским селима`”. Ако је тако, зашто онда Брисел, то јесте предводећи Берлин, нису директно или преко полу/протектора Инцка, наложили локалној полицији да хитно интервенише.

Тим структурама ионако руководе странци из земаља ЕУ или САД, а не треба ни сумњати у кооперативност бошњачких полицијских извршилаца. Изостанак конкретније антитерористичке акције у бошњачким кантонима (Бочиња, Маоча и сл.), као и лажно представљање да су легла исламског тероризма присутна у цијелој БиХ, може се објаснити једино опструкцијом унутар међународног фактора. То би могло да значи да су, рецимо, ЦИА и БНД на истом локалном задатку, али немају исте политичке налоге. А сложно глуме да не знају гдје су границе ентитета и кантона.

У сарајевском колоквијалном говору од Аутроугарске је остало много њемачких ријечи које се искривљено изговарају. Тако су “Мерц хале” (тржница) постале “Маркале”, а “шпигл” (огледало) постало је “шпигло”. Досљедно томе овај коментар текста у њемачким новинама насловили смо “поглед у искривљено шпигло”.

Тагови: БиХ, Ненад Кецмановић