Немојте нам причати гдје нам је Матица – Знамо ко смо и нисмо наивни

Данас је из црногорског парламента, са највеће позиције, без икаквог, чини се, мотива Србима у Црној Гори поручено да им је Црна Гора једина матица, а да Београд то никада није био.

Осим што је овакав став политички, у овом тренутку, црногорском друштву апсолутно непотребан, он је, у извјесној мјери, и увредљив. Вољели бисмо да је дискурс који доприноси нарастајућем антагонизму према главном граду највеће српске државе непланиран и случајан, али исто тако бисмо вољели да подсјетимо да је најљепши, највећи и најотворенији град цијелог региона мјесто у коме су се школовале генерације Црногораца, који нам је бесплатно давао најбоље, који је и данас мјесто у коме живе породице сваког Црногорца, у коме је студирао неко из породице сваког Црногорца, или, кад је тешко, у коме се лијечио неко близак сваком од нас (или ми сами), и ту су непорециву београдску отвореност годинама чак и злоупотребљавали многи, користећи се добротом Београда, а са стране посвећено радећи на штету српског народа.

Београд је мјесто у коме се сабирао крем наше културе, ка коме су хрлили и Андрић и Црњански, то је град у коме су снимљени филмови које смо вољели, писане књиге које смо читали, пјесме које су нам значиле, Београд је град у коме играју клубови за које навијамо, у којима су се подигли спортисти које пасионирано пратимо и чијим се медаљама радујемо. Београд је град у коме су, „да би образ престонице остао светао“ гинули српски синови. И да није било ништа од свега овог, да тамо није највећи Храм наше Цркве, да тамо нису на најважнијим мјестима најљепши споменици Његошу, да тамо нисмо прихваћенији стотину пута и стотину пута више добродошли него насред Цетиња, Београд је град коме дугујемо само због оних безброј бомби које су му улице окрвавиле крвљу недужне дјеце и цивила, а он је опет остао бео, не црн; и отворен, не затворен, за све који ка њему крену.

Наравно, без обзира што извјесним дјеловима политичких елита то можда у овом тренутку не одговара, Срби из Црне Горе се неће одвајати од осталих Срба, нисмо сепаратни, специфични и другачији, један смо народ, једнојезичан, једновјеран и недјељив. Питање Матице је комплексно и о њему се да полемисати, али ако узмемо Његошеву тезу о Косову нашем исходишту, или Андрићеву о нашој драми која је почела на Косову, или ону митрополита Амфилохија о Видовдану и очињем виду онда ћемо, тек на том нивоу, ствари доживјети јасније и посложити их једноставно — Косово је српска матица, у културном, духовном и политичком смислу, а пошто је Косово Србија, и пошто је главни град Србије Београд, ви поуке о Матици извуците сами.

Можда вам се истина неће допасти, али ни нама се не допада да нас неприродно удаљавају од нечег што највише волимо да би нас дискурсом присиле гурали ка тамо гдје се пјевају усташке пјесме, псују наше мајке и мртви преци, нападају наши свештеници, отима културна баштина, пријети нашој дјеци и гдје нам се, најблаже речено, не жели добро.

Знамо ко смо и нисмо наивни