Немци опет о Србима и „геноциду“: Да је НАТО напао 1993…

Немачки политиколог Александар Ротер у свом ауторском чланку „ТАЗ“, који је „Дојче веле“ пренео јуче, пише како је НАТО још од 1993. године интервенисао у рату у Босни и Херцеговини „и тако спасио хиљаде људи“. Додаје како је 1994. године „чак спречио један геноцид, али да је мир у БиХ поново угрожен“.

Немачки политиколог указује да је у марту 1993. године почело учешће НАТО-а у забрани летова изнад Босне и Херцеговине, а да је у фебруару 1994. године дошло до прве борбене акције. Тада су авиони Ф-16 оборили четири српска борбена авиона.

Ротер се потом осврће на „опсаду Горажда у априлу 1994. године, када су трупе генерала Ратка Младића већ кренуле да освоје ову заштићену зону УН, у којој је било више од 60.000 људи“.

„Ваздушни удари и огроман политичко-дипломатски притисак САД и НАТО-а спречили су запрећени геноцид, који су српске трупе, нажалост, извршиле 15 месеци касније у оближњој енклави Сребреница“, пише Ротер за „ТАЗ“.

Истина је негде тамо…

Када је у питању Горажде, специфичност ове варошице је у томе што је у потпуности била под контролом тзв. Армије РБиХ, а Срби су у периоду од 1992. до 1994. године практично етнички очишћени.

На подручју Горажда током рата (1992-1995) је убијено преко 800 грађана српске националности, међу којима велики број жена, деце и стараца. Најмлађа жртва терора је имала три године, док је најстарија имала 94 године. У граду је постојало десетак логора где су затварани, злостављани и убијани српски цивили, а вршена су и силовања жена и девојака српске националности.

О свим овим злочинима правосудни органи Републике Српске и СРЈ сачиниле су обимну документацију још деведесетих година.

Према публикацији Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Срби из Горажда смештени су у једну врсту логора. Они који су бежали из Горажда нападани су у избегличким колонама, иако се знало да су то искључиво цивили.

„То је видљиво из Наредбе Председништва општине Горажде од 9. јула 1992. године којом се наређује да се сакупи сво српско становништво те затвори у зграде на обалама реке Дрине где ће им се онемогућити кретање и где ће бити под сталним надзором стражарске службе“, наводи се у документу Центра.

Симбол страдања Срба у Горажду је Божана Делић, којој су комшије муслимани, који су их и убедили да им ништа неће фалити, те да остану у Горажду, убиле четворицу синова, кћер, четворицу зетова и унуче.

Припадници тзв. Армије РБиХ терете се да су 20. маја 1992. године напали незаштићено и небрањено српско село Црквине код Горажда и заробили 14 чланова породица Делић, Жмукић, Матовић и Пејовић. Након извесног времена у Црквине су вратили пет жена које су свакодневно злостављали.

У том нападу најпре су заробљени, страховито мучени па убијени Божанини најмилији: синови Радивоје (39), Никола (49), Јово (52) и Новица (49), ћерка Анђа Пејовић (која је претходно вишеструко силована), њен супруг Милутин Пејовић, Перо Шекарић, Љубо Матовић, Угљеша Жмукић и његов син Никола. Сви убијени су били ненаоружани цивили који су одлучили да не напусте своје село и остану на свом огњишту.

Снимајући документарни филм „На Дрини гробница“, преживели српски логораши и аутори овог документарца су искористили исповест Божане Делић, коју је забележила екипа РТРС-а. На питање зна ли где су гробови њена четири сина и кћерке, као и гробови већине других убијених Срба из Црквина и Горажда, старица је кратко одговорила: „Дрина је њихова гробница.“

Са почетком рата у Горажду, 4. маја 1992, градско подручје контролишу полицијске и паравојне муслиманске јединице, док се Срби задржавају у селима.

Целокупно српско становништво бива протерано из самог града Горажда, а тек малобројни одлучују да остану. Велики број српских цивила који су одлучили да остану у својим кућама и становима и ту проведу читав рат је до краја 1995. побијен и истребљен. Иако су веровали комшијама муслиманима, иако су прихватили наметнуту муслиманску власт и били јој лојални, српски цивили су побијени.

„Верујући комшијама остадосмо сви код кућа. Али, рано ујутро 12.маја 1992, дођоше комшије из Kалца – Салко, Мидо и Лико Херак, који су тврдили да нам се не сме ништа догодити. Село опколише униформисани војници и муслиманска полиција“, причала је Божана Делић пред крај живота.

„Никад не могу заборавити то јутро. Псовали су нас, тукли синове пред мојим очима кундацима и везали их. Све су нам по кући преврнули. Мушке су повезали, тукући их псовали им четничку мајку… Окамењена, нисам могла веровати да би дојучерашње комшије могле да буду толики зликовци… А ми смо им давали све кад им је требало. Ни дан-данас ми није јасно шта смо им скривили, због чега су то урадили“, питала је старица.

Сви становници Црквина били су обични, ненаоружани цивили и људи који су се увек залагали за суживот и толеранцију. Несебично су помагали комшијама друге националности, а о Делићима и данас бројни Бошњаци имају речи хвале. Они такође осуђују тај нељудски и нехумани чин почињен у њихово име над овом породицом.

У чланку „ТАЗ“, немачки стручњак ипак тврди да је „шире учешће НАТО-а могло да спасе безброј живота“ и цитира генерала америчког ваздухопловства Мекпика, који је још 1. маја 1993. изјавио: „Дајте нам времена и прелетећемо сваки артиљеријски положај и уништити га.“

„Да су УН слушале Мекпика, рат у Босни би се завршио у лето 1993. године, а геноцид би био спречен„, уверен је Александар Ротерт.

Да ли би сада било Срба у БиХ да су УН слушале Мекпика, или би, био извршен геноцид, у правом смислу те речи?