„Степинац је код Хрвата уздигнут на ниво свеца, иако процес његове канонизације није довршен. Томе се, на крају крајева, супротставио и сам папа. Истовремено, са тим уздизањем Степинца, Римокатоличка црква у Хрватској је уздигнута на ниво безгрешности. Ту постоји једно правило из канонског права да је Папа безгрешан, да су бискупи безгрешни и тумачи папирне воље, другим речима, све оно што је рађено за време Другог светског рата на неки начин није била грешка – то је нешто што треба на неки начин прихватити“, каже Димић.
Он објашњава да законодавство које црква сматра својим темељом, каже да је Бог је сведок поступака Римокатоличке цркве у рату, а не савременици, не сведоци. Додаје да је такво тумачење догађаја у Другом светском рату, кршење права, али и људских норми, некада приписивано екстремном крилу цркве, али да је оно сада доминантно.
„Постоји читав низ симбола и атрибута који цркву и њеног главног представника у Хрватској представљају борцима против тираније, православног прозелитизама, против терорисања хрватских Хрвата, против „србизације“ и српске окупације простора Хрватске. Фактички га представљају као заштитника Хрватске државе и хрватске нације у Другом светском рату, а то је држава у којој је живело око милион и 900 хиљада Срба, која је обухватала и простор целе БиХ“, каже Димић и додаје да се Степинац и црква представљају као они који су се супротстављали комунистима, либералима, масонима, фашистима и нацистима.
Члан некадашње Мешовите комисије Српске православне цркве и Хрватске бискупске конференције за утврђивање чињеница о кардиналу Алојзију Степинцу каже да није случајно управо сада дошло до ове реакције на канонизацију жртава логора у Јастребарском и Сиску.
„Повампирење неонацизма у Украјини, али и на другим местима у Европи, укључујући и Хрватску, одличан је тренутак за негирање геноцида у НДХ. А њега су Уједињене нације јасно дефинисале. Монструозно убијање деце уклапа се у готово сваку тачку; ликвидирање групе, тешка повреда физичког и менталног карактера групе, њеног идентитета, довођење животних услова групе до те мере да они омогућавају истребљење и физичко уништење, а за српску децу са Козаре је посебно значајно принудно премештање деце из своје у другу групу“.