Тешко је издвојити неко мјесто у Лици које није страдало у Другом свјетском рату од стране усташа. Милости за Србе нигдје није било. Методолигија зла првих комшија и крвави траг усташког ножа или маља, јаме и силовања брзо су заборављени након рата.
Једно од таквих страдалничких мјеста, гдје је заборав била обавеза, је и Грачац гдје су звјерства усташа махом везана за 1941. годину и период до устанка. Оно што издаваја Грачац од осталих дијелова Лике јесте снажан четнички покрет који је након устанка Срба заштитио српски народ од даљњег усташког иживљавања.
У жељи да документују страдања православних Срба, четници су у току 1941. направили најмање шест спискова са подацима о ухапшеним и убијеним Србима са подручја Грачаца. На списку за Грачац налази се 68 особа, 79 их је са подручја Грачац станице, 83 из Томингаја, 157 са подручја Штикаде док се на другом списку жртава из Штикаде налази шест лица, те 18 из Граба. Укупно је ријеч о 411 Срба са подручја Грачаца.
Спискове је сачинио Штаб четничког пука Вожд Карађорђе из Грачаца. На списку се налазе, у неким случајевима, и имена усташа који су убиле одређено лице српске националности, док је на списку за насеље Граб поред усташе који је убио лице српске националности често наведен и усташа који је ухапсио то лице.
Најмлађа на списку је шестомјесечна некрштена кћи Петра Ореља која је заједно са своје двије сестрице (најстарија је имала четири године) и мајком убијена у штикаћким барама. Једногодишњи Чедомир Суша је убијен другог августа заједно са двије сестре, оцем и мајком у барама у Штикади.
На списку је и име грачачког свештеника Милоша Мандића. Прота Мандић био је брат од ујака Николи Тесли. Дакле, Милиошев отац Тривун и Николина мајка Ђука су рођени брат и сестра. Милош је гимназију и богословију завршио у Сремским Карловцима. Богослужио је у Плашком, Горњим Дубравама код Огулина и у Грачацу.
Милошев син Бошко био је један од виђенијих припадника четничког покрета у Грачацу
У његов дом су 29.маја 1941. дошле усташе знајући за углед и српске ставове проте Милоша. Од раније постоје три изјаве свједока тог догађаја. У једној је прота Милош успио одузети бајонет усташи и убио га, по другој га је само покушао убити. У зависности од изјаве он је мртав или полумртав убачен у возило. По трећој изјави, која је вјероватно и тачна, он је био жив у моменту када су га усташе одвеле од куће и након свирепог мучења у некадашњој жандармеријској станици сурово погубиле на Медачкој плантажи 30. маја 1941. године.
Да се на плантажи нешто десило примјетили су локлани чобани који ду наишли на крв и свјеже ископану раку. О томе су јавили у Грачац те су грачачки Срби одмах дошли и ископали гробницу у којој су се једва распознавали унакажени српски мученици.
Нарочито је био унакажен леш проте Милоша Мандића (Споменица православних свештеника 1941.-1945. Београд.1960. стр.97). По једном свједочењу проти су почупали браду, те су му онда од игала направили браду и забијајући игле у његово лице. Убијен је на начин да су му у тјеме закуцали ексер.
Према списку Штаба четничког пука Вожд Карађорђе њега је убио Габро Шикић из Госпића. Шикић је пар дана раније на дужности усташког повјереника за Грачац замијенио Стјепана Шарића из Ловинца.
Милошев син Бошко био је један од виђенијих припадника четничког покрета у Грачацу, док је најмлађи син Небојша умро почетком овог вијека у Чикагу. Парохијски дом у Грачацу је након убиства оца Милоша Мандића претворен у мучилиште грачачких Срба. О страхотама којима су били изложени можда најбоље говори случај несрећне Даринке Угрице коју је силовало 17 усташа, сјекло јој дијелове тијела и на крају заклало.
На списку Грачац – станица налази се и доктор Вељко Торбица. И њега су, као и све виђеније Србе, усташе привеле 29.маја 1941. године. Као и над осталим сапатницима и над њим су се иживљавали у жандармеријској станици. Њему су на локалитету Медачка плантажа усташе исјекле кожу са стомака и леђа, ставиле со на живе ране, а потом зашиле кожу упитавши га да ли је операција успјела. На крају је заклан.
Према овом списку њега су мучили и погубили Бален Мирослав и Шикић Габро. Шикић је на списковима означен као егзекутор и над Кончар Лазом, Кончар Радом, Прлина Пајом, бријачем Чичом Драганом…
Шикић је очекивао да ће га комунисти поштедити те се примирио у Госпићу. Убијен је заједно са оцем и сестриним мужем Миром Шимунцем. Заједно су, уз високе државне почасти, „као жртве комуниста“ на Дан тоталитарних режима покопани, након ексхумације из примарних гробова, на гробљу Св. Марије Магдалене у Госпићу.
У четничким списковима стоји да су се Гаћеша Пера и Анка саме објесиле да их не би ухватиле усташе. На списку су и имена Раде и Лазе Терзића из Граба, Дане, Петра и Илије Дробца и многих других који су предати усташама у Госпић. Неки од њих налазе се на списку жртава убијених на Јадовну док се другима губи траг у Госпићу.
Посебно крвав траг остаје за Тиљком Антом, Белобрк Ђуком, Ћубелић Иваном, Јандријом Вукићем, Дошен Ивицом, Бален Јосипом и другима. У злочинима на подручју Штикаде посебно се истичу имена Томичић Јуре, Ивезић Луке, Менвел Владе, Шикић Николе и Јакова. Осим усташа из Госпића у злочинима против комшија, кумова и дојучерашњих пријатеља учествовале су и домаће усташе.
Извор: Нови Стандард
Насловна фотографија: Wikimedia commons/Public domain