Наук народног учитеља: Морамо српском народу рећи – шта јесте, а шта треба да буде

Од Светог Саве до данас наш народ је повезивало једно писмо и један језик и на њима је створена култура која је огледало нас Срба. Нажалост, последњи век почео је полако да разара тај темељ српске културе и нације”, каже један од најугледнијих лингвиста, проф. др Милош Ковачевић.

Дугогодишњи универзитетски професор недавно је овенчан дипломом “Народни учитељ”, коју додељује Факултет педагошких наука у Јагодини за посебан допринос развоју образовања и афирмацију факултета.

Деценијама посвећен отклањању свих недоумица везаних за национални језик, као једно од кључних идентитетских питања српског народа, себе одавно сматра народним учитељем – “учитељем свих Срба”.

Ћирилица – идентитетско питање

Ковачевић истиче у разговору за Спутњик да човек који се бави просветом и предаје српски језик, у првом реду, треба да буде неко ко повезује све Србе, па је тако радио у Бањалуци, Источном Сарајеву, Никшићу, Нишу, Косовској Митровици, Сомбору, Београду, предавао је у Немачкој, Енглеској.

“Морате народу рећи шта он јесте и шта треба да буде и то је најбитније у нашем послу, јер ако ишта повезује овај народ, то је култура. А шта је култура једног народа? То је култура писана истим језиком и националним писмом. Када погледате шта повезује нас у ових осам векова, то су ћирилица и српски језик”, наглашава Ковачевић.

Беспоштедни борац за српски језик и поштовање лингвистичких законитости често је био на мети напада, јер су се питања језика у последњој деценији 20. века прожела са актуелним политичким дешавањима, па се једно није могло одвојити од другог.

“Мој колега, покојни Предраг Пипер је једном приликом рекао да је највећи проблем ћирилице у томе што је она идентитетско питање. Показује се данас да ви морате да експлицитирате опште познате научне чињенице. Можемо да се присетимо Јована Дучића који каже да су Срби имали велики проблем са онима са којима су правили државе само по томе што су мислили да су чињенице које показују шта су Срби и шта су допринели не само својој него и европској култури, а посебно јужнословенској култури, толико самоочигледне да их не треба доказивати”, истиче саговорник Спутњика.

Када изгубимо ћирилицу

Ковачевић упозорава да “Срба вероватно неће бити онога тренутка када почну да се урушавају њихови национални критеријуми, а први је већ сада врло урушен – ћирилица”:

“Када изгубимо ћирилицу, доћи ћемо у ситуацију да ће се наша деца понашати према властитом националном писму као што се ми понашамо данас када одемо у цркву. Зна ли ико од Срба прочитати шта пише на иконама у цркви? Стара ћирилица готово је нечитљива за највећи део Срба. Како се губи ћирилица под притиском латинице, она ће постати нечитљива за све Србе. Мораћемо властиту културу да преводимо на друго писмо, разумљиво будућим генерацијама, којима можда неће бити толико стало до српског идентитета, колико до европског, а у европском идентитету можете наступити само онда када имате властити идентитет. То никако не треба изгубити из вида”.

Када је својевремено устао против оснивања лектората за хрватски језик и објашњавао да језик не може бити босански него бошњачки, Ковачевић је проглашаван националистом који гура српске интересе изнад научних.

“Ја сам поносан што ме сматрају националистом, јер у речнику – националиста је онај који воли властити народ, односно који припада властитом народу. Велики је проблем што је термин национализам помешан са термином шовинизам, а ја никада нисам био шовиниста. Ви данас морате да браните интересе народа пред најездом антисрпских ставова, посебно у филологији која је ту јако осетљива”, сматра професор.

У глобализацији, примећује признати лингвиста, није битно шта ћете написати на српском, енглеском или руском, него да будете у власти глобалног капитала.

“У таквој власти мали народи могу опстати једино уколико држе до себе. Могу имати властиту државу и властито мишљење о себи и са својим ставовима учествовати у глобалној културној политици само по ономе што јесу, а ми смо Срби, по томе што говоримо српским језиком и пишемо ћирилицом”, наглашава Ковачевић.

Шта значи признати хрватски језик

Највећи проблем Срба је, сматра, што су се нашли у ситуацији у којој се није нашао ниједан други народ у свету:
“Када су се у доба романтизма стварали народи и нације, од 59 нација у Европи 56 је створено на основу језика. Религија у то доба није била никакав идентитетски критеријум и сам Његош је писао да српски језик Србе чини народом, а да религија у томе нимало не учествује. Данас сви хоће да на почетку 21. века врате романтичарске идеје 19. века тако онда имате ситуацију да је 90 посто Бошњака старије од свог језика. Они су 1993. прогласили босански, а не бошњачки језик (по земљи а не по језику) што је начин да се створи босанска нација”.