19.04.2023. - 10:05
фото: З. Шапоњић
Пресуда којом је Самир Бејтић ослобођен оптужби за ратни злочин над Србима на Казанима показује да је за федерално Сарајево ратни злочин над српским цивилима готово па богоугодно дело као и да ослобађање бошњачких злочинаца води БиХ у распад, сматрају саговорници Спутњика.
Апелационо веће Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине потврдило је пресуду Кантоналног суда у Сарајеву којом је Самир Бејтић ослобођен оптужби за ратни злочин над Србима на Казанима.
Пресудом Кантоналног суда у Сарајеву од 3. новембра 2021. године Бејтић је ослобођен оптужби да је починио ратни злочин против цивилног српског становништва.
Против ове пресуде Тужилаштво Кантона Сарајево уложило је жалбу због битне повреде одредаба кривичног поступка и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом укидања пресуде и враћања предмета првостепеном суду на поновно суђење.
Ратни злочин на казанима: 20 година суђења – злочинац ослобођен
Врховни суд Федерације БиХ одбацио је жалбу као неосновану и потврдио пресуду Кантоналног суда у Сарајеву.
У оптужници се наводи да је Бејтић, као припадник Десете брдске бригаде Армије БиХ, 1993. године учествовао у пребијању Ергина Николића и Душка Јовановића, након чега их је са групом војника и Мушаном Топаловићем Цацом одвезао на локалитет Богушевца, где су у земуници наставили злостављање, а потом их убили.
Оптужен је био и да је, између осталог, 25. децембра 1992. убио Зорана Вучуревића на Казанима.
Бејтићев бранилац Русмир Каркин подсећа да је суђење у овоме предмету трајало дуже од 20 година и да је ово четврта ослобађајућа пресуда. Бејтић је 2006. био осуђен на 14 и по година затвора за злочине почињене на Казанима, али је та пресуда укинута. Потом је у два наврата ослобођен оптужбе, али су и те одлуке укинуте.
Врховни суд је сваки пут укидао пресуде Кантоналног суда и указивао на битне повреде одбредаба кривичног поступка.
На ову пресуду не постоји могућност жалбе.
Ратни злочин над Србима – богоугодно дело за Сарајево
После ове пресуде, испада да је за Врховни суд Федерације БиХ ратни злочин над српским цивилима богоугодно дело, каже за Спутњик Миливоје Иванишевић, оснивач Центар за истраживање злочина над српским народом и председник Друштва за заштиту истине о српским страдањима.
„Од бошњачких судова можемо очекивати све горе пресуде, јер како време протиче тако и злочини над Србима све више бледе. Као и за Јасеновац, тако ни за Казане никад нећемо сазнати прави број жртава“, додао је Иванишевић, аутор књиге „Геноцид над Србима у Сарајеву 1992–1995“.
Ослобађање злочинаца – пут ка разлазу Босне
Академик Витомир Поповић, професор Уставног права на Правном факултету у Бањалуци каже да би требало имати у виду да Федерација и федерално Сарајево никад нису озбиљно доживљавали данашњу дејтонску БиХ и да су се понашали као да од њих зависи опстанак и будућност земље.
„Они би, ако могу, да игноришу све оно што је српско, наравно и Републику Српску, али очигледно је да се времена мењају и да без обзира што ослобађају те зликовце који су направили монструозне злочине на Казанима и другим местима у Сарајеву, то не може неопажено проћи у јавности. То само показује да идемо у правцу разлаза или распада бивше југословенске републике БиХ. Ако тај закон не важи за Бејтића и друге Бејтиће који су те монструозне злочине починили, а горе на Казанима се налази пећина у коју су бацали живе Србе, где су Србе убијали и иживљавали се над њима, онда се поставља питање што би ти исти закони важили за Србе и Републику Српску.“
Иако одсуство закона води у анархију, питање је шта се може урадити кад се води кампања да су се муслимани током рата „играли крпењачом“ док је на хиљаде Срба у Сарајеву побијено. Све то говори да данашња БиХ нема никакве перспективе нити било какву будућност кад је реч о примени права, истиче Поповић.
Доживотна робија за Србе
Поповић подсећа да је велики број појединаца у РС одговарао за ратне злочине и да се дуго времена водила кампања да се на наводне починиоце тих кривичних дела примењује бивши југословенски кривични законик из 1977. године.
„На нивоу БиХ су донели закон 2003. године којим је била предвиђена доживотна робија и онда су га примењивали, иако је јасно да се на починиоца мора применити закон који је био на снази у време извршења дела. Наравно, под претпоставком да је то дело извршено. Они се чак ни тога нису држали и сећам се да сам морао објавити монографију од 1000 страница коју је касније суд у Стразбуру прихватио и рекао морате применити закон који је био на снази кад су та дела почињена. И ми смо ту имали велике проблеме јер су се на исти начин понашали и кантонални, али и Уставни суд БиХ. Важно је да је нешто против Срба и онда је све дозвољено. А све што су они урадили за њих није битно јер себе сматрају грађанима првог реда“.
Зато не стоје оптужбе Бошњака да су Срби против Дејтонског споразума, јер Срби нису против Дејтона већ против оваквог решавања проблема у правосуђу које је једна од кључних функција у функционисању државе, истиче Поповић и додаје да што лошије буде функционисало правосуђе, све мање ће бити дејтонске БиХ.
Нема суживота и неће га бити
Поповић каже да је било случајева да су Бошњаци били осуђени за злочине над Хрватима или Хрвати за злочине над Бошњацима, али у односу на пресуде против Срба тај број је занемарив.
Довољно је било да је неки Србин био члан неког колективног органа одлучивања током рата, па да буде оптужен по принципу командне одговорности јер су примењивани стандарди који су важили у трибуналу у Хагу.
„Али, ни то више не пролази, ни то више не даје никакве резултате и јасно је да муслимани који се ‘највише залажу за БиХ’ у ствари је највише руше и желе да јој што пре виде леђа. Наравно, ми немамо ништа против тога, нек свако иде у свом правцу и живи по принципу самоопредељења како су то пројектовале Уједињене нације. А јасно је да кад год је било ко од муслимана био суђен за ратни злочин да је био ослобођен или је тај процес развлачен десетинама година као и у случају Добровољачке, Тузланске колоне, злочина почињених у Мостару, Коњицу, Брадини и многим другим местима. И ту суживота нема нити ће га бити“, закључио је Поповић.
Казани су назив за јаму која се налази на Требевићу, на подручју општине Стари Град у Сарајеву. Од средине 1992. до друге половине 1993. године на Казанима су извршена бројна убиства махом српских цивила, чија су тела потом бацана у јаму. Ратне злочине су починили Мушан Топаловић Цацо и припадници 10. брдске бригаде Армије БиХ. Тачан број страдалих никад није утврђен.
