Почетак рада Трансанадолијског гасовода (ТАНАП) који ће допремати природни гас из Азербејџана преко Грузије и Турске до Европе, за Црну Гору значи корак ближе у правцу гасификације државе и могућности приближавања значајном тржишту гаса, кажу у Министарству економије те земље.

Планирано је, наиме, да један крак ТАНАП-а, Јадранско-јонски гасовод (ИАП), у дужини од 511 километара прође кроз Албанију, Хрватску, Црну Гору и БиХ, што надлежни сматрају најреалнијом опцијом за гасификацију Црне Горе.

„С обзиром на то да је енергетика један од стубова развоја Црне Горе, реализација пројекта ИАП ће имати велики допринос стабилности и диверсификацији енергетских извора. Кроз развој овог пројекта, Црна Гора ће, са сусједним земљама, бити својеврсни мост између Каспијског региона и Западне Европе“, истакао је државни секретар у Министарству Економије Никола Вујовић.

Да Црна Гора озбиљно рачуна да ће реализацијом пројекта ТАНАП бити омогућена гасификација региона, као и „отворена могућност за пласман сопственог гаса“ потврђује и присуство министарке економије Драгице Секулић на свечаности организованој поводом пуштања у рад гасовода ТАНАП у турском граду Ескишехиру, који су отворили предјседник Турске Реџеп Тајип Ердоган и Азербејџана Илхам Алијев.

Такође, у оквиру овог пројекта, Министарство економије Црне Горе интензивирало је у претходном периоду сарадњу са Министарством за инфраструктуру и енергетику Републике Албаније, а већ је припремљена и заједничка апликација за израду пројекта Јадранско-јонског гасовода(ИАП) за Црну Гору и Албанију, за шта је одобрен грант у износу од 2,5 милиона евра.

Иначе, крак Јадранско-јонског гасовода који је замишљен да прође кроз Црну Гору као дио главног Трансанадолијског гасовода ТАНАП вриједног 7,2 милијарде евра и дугачког 1.850 километара, многи аналитичари посматрају дијелом шире битке Русије и Запада за гасне коридоре на Балкану. Како је раније оцијенила америчка агенција АФП, пројекат Трансјадрански гасовод (ТАП) који подржава ЕУ, требало би да азербејџански гас допреми преко Турске, Грчке и Албаније, и преко Јадранског мора до Италије, док би прве испоруке требало да крену 2020. године.

Прича о гасу из Азербејџана, који би требало да добије и Црна Гора, није заправо ништа ново, каже за Спутњик аналитичар Александар Алексић.

„Она је дио англо-америчког концепта неприродног и економски неоправданог покривања енергетских дефицита у Европи. Гасно налазиште Шах Дениз у Азербејџану има производњу од свега 16,7 милијарди кубних метара, што једва чини пет одсто потреба ЕУ. Годинама је руско-европски пројекат ’Јужни ток‘ рушен англо-америчким пројектом Набуко на чијем челу је био ’Бритиш петролеум‘, као компанија која има право експлоатације налазишта Шах Дениз“, прецизира Алексић.

Црвени аларм у Лондону и Вашингтону 

Кад је реч о потенцијалним гасним рутама на Балкану, Алексић наглашава да је „битка за гасне коридоре једна је од најважнијих у економским ратовима који бијесне широм планете“. Он у прилог томе подсјећа на кључни догађај који се збио 11. марта 2011. године када се догодила нуклеарна катастрофа у Фукушими, што је поготово на европском континенту узроковало неколико „тектонских политичких промјена“.

Наш саговорник прецизира да је Њемачка те исте године „огромном већином посланика Бундестага 1. јула 2011.(513 —за и 79- против), донијела одлуку о хитном потпуном затварању осам застарелих нуклеарних реактора, који су искључени у марту одмах након хаварије у Јапану, док је иста одлука предвиђала да ће преосталих девет реактора бити угашено до 2022. године“. Ипак, одлука Берлина да се енергетски дефицит који би се појавио 2022. године ријеши стратешким партнерством Њемачке са Русијом, који је у првој фази значио изградњу ’Сјеверног тока 2‘, према Алексићевим ријечима, означила је црвени аларм у Лондону и Вашингтону.

„У том моменту је ’Сјеверни ток 1‘ уредно снабдијевао тржиште сјеверне Европе гасом из Русије, а ’Јужни ток‘ био на прагу реализације. Све важне регионалне одлуке у земљама којима је требала да прође инфраструктура Јужног тока су већ биле донесене. Ови догађаји су означили узбуну у Вашингтону и Лондону. Појавила се пријетња да Европа може ући у фазу еманципације од англо-америчког утицаја и процес ослобођења. Џорџ Фридман, шеф америчке геополитичке институције ’Стратфор‘, потпуно отворено воли саопштити оно што су били и главни разлози за два велика свјетска рата: „Разлог највећег америчког страха је обједињавање технологије европског полуострва са природним ресурсима Русије. То би створило силу која би била у стању да изазове америчку супремацију. То је било оно око чега се вртио комплетан 20. вијек“, наводи Алексић.

Америка гура Европу у енергетску нестабилност

Коментаришући пројекат ТАНАП, наш саговорник оцјењује да, од Набуко пројекта који је пропао, преко бесмислене приче о америчким контејнерским испорукама течног гаса Европи, до прескупе експлоатације нафтних шкриљаца, сада се враћамо на почетну позицију.

„Америка је тиме себи и свом утицају купила вријеме, док је Европу гурнула у енергетску нестабилност, а хаос додатно појачала сеобом народа. За још неко вријеме обезбиједила је контролу енергетске политике Европе, иако је и сам Азербејџан збор раста сопствене економије ушао у потребу увоза гаса из Русије још од 2015. године. Прича о гасу из Азербејџана појачана је након Путинове посјете Бечу и договора са Аустријом о томе да та земља постане главни транспортни центар снабдијевања Европе гасом. Паника на западу је логична посебно након изјаве аустријског предсједника прије десетак дана на прес конференцији у Бечу након сусрета са Путином: „Док амерички политичари оптужују Европу да су зависни од руског гаса, заборављају да је амерички течни гас два или три пута скупљи од руског гаса. У таквим околностима нема смисла у чисто економском смислу да се руски гас замијени америчким“, уверен је Алексић.

На сцени је, како закључује наш саговорник, већ виђена прича само другачије упакована, и то „искључиво као политичка шаргарепа на штапу намијењена југу Европе“. „Озбиљне земље Европе знају да исплатива и економски оправдана алтернатива руском снабдијевању просто није могућа. Зато ће ’Сјеверни ток 2‘ отпочети са радом 2019. године, док је извршни директор Гаспрома Алексеј Милер званично саопштио да Русија већ може ући у реализацију пројекта ’Сјеверни ток 3‘, уколико тржишне потребе то буду диктирале“, истиче Алексић.