НА СРПСКОЈ ЗЕМЉИ: Млади За Космет из Подгорице у Призрену

У току календарске године, постоје одређени мјесеци када посебну пажњу, мисли, осјећања, бригу и молитве усмјеравамо ка нашем народу на Косову и Метохији, као и на страдање које се дешавало, а дешава се и дан данас. Мјесец март урезан је сваком Србину у срце за вијек и вјекова, што због почетка агресије НАТО савеза, које је имало за циљ протјеривање српског живља, што због погрома пет година касније.

Оно што се није завршило током бомбардовања, успјело се током мартовског погрома, када су се на мети опет нашли Срби, њихова имовина, светиње, споменици културе… На удару је посебно био и Призрен, људи у њему (12 хиљада напустило град), али и светиње Српске православне цркве. Срушене су и спаљене саборна црква св. Ђорђа, црква Богородице Љевишке, манастир светих Арханђела, црква св. Николе, светог Спаса, св. Недеље, св. Пантелејмона, светих Врача, зграда Богословије, владичански дом…

Размишљајући на који начин да обиљежимо и наново сагледамо страдање наших сународника на Косову и Метохији, одлучили смо да би најадекватније било да се почетком априла упутимо ка граду Призрену. Тако смо у недељу 2. априла, у раним јутарњим часовима, окупљени испред саборног храма Христовог Васкрсења, упутили се ка царској пријестоници. Зора нас је дочекала надомак Космета, на територији сусједне нам Албаније, под јужним обронцима снијежног Коритника. По доласку у Призрен, прва одредница била нам је саборна црква св. Ђорђа, гдје смо учествовали на светој Литургији. Црква је грађена и саграђена у другој половини 19. вијека уз велике напоре српског становништва које тада још увијек било под отоманском влашћу. Најтежи моменти за овај храм поред јуна 1999. године, оставши без свог народа, били су у марту 2004. г. када је спаљен и девастиран. Данас је, Богу хвала, обновљен. Искористили смо прилику и поразговарали са свештеником Саборне цркве Слободаном Ђорићем, који је захвалио на нашем доласку и истакао да од 2011. године када је званично почела да се слави храмовна слава, највише долазе Срби из Црне Горе. Након литургије и краћег дружења у порти цркве са нашим домаћинима, ђацима и професорима призренске Богословије, кренули смо ка бисеру града на Бистрици, цркви Богородице Љевишке.

Као и остали православни храмови у овом граду, под полицијском је присмотром и дјелимично окружена бодљикавом жицом. Саграђена је на темељима византијске базилике у вријеме краља Милутина 1306. године. У 18. вијеку била је претворена у џамију. Тешко је страдала у мартовском погрому, када су Албанци у њој палили гуме, да би црни дим уништио прекрасне фреске по којима је позната и налази се на УНЕСКО-вој листи свјетске културне баштине. Како записа један путописац у њеној припрати на арапском, „Зјеница ока мога, гнијездо је љепоте твоје“.

Око поднева, припремљено нам је послужење, а затим и ручак у Богословији, након којег су ђаци кренули са пјесмом. Неописив осјећај туге и среће свих нас, да буквално не постоје ријечи којима се то може описати. Запјевасмо старе метохијске пјесме, као и неке нове, а на крају и нашу Марсељезу и наш аманет „Онамо, ‘намо“. Пјесма тих момака који у 21. вијеку живе у полугету, њихов пркос, ведрина, памет, речитост навели су нас да се осјећамо поносно што се налазимо у њиховом друштву. Не смијемо изоставити и наше малобројне сународнике који са овим момцима истрајавају, дијеле добро и зло. Сваки секунд нашег дружења био је максимално испуњен јаким емоцијама. Колико њима недостаје више српског народа у окружењу, да би се колико толико осјећали сигурније, толико нама фали љубави, слоге, заједничарења што смо могли да примимо од њих.

И тако у већ неком заносу, а било је предивно сунчано призренско поподне, кренули смо ка обиласку још двије цркве и чувене Каљаје. Цркву св. Спаса у подножју тврђаве подигао је 1330. године властелин Младен Владојевић. Црква св. Недеље задужбина је Марка Мрњавчевића и подигнута је 1370. године. Обије су тешко страдале у мартовском погрому. Затим смо наставили успон ка Каљају и уживали у призору који никога није оставио равнодушним. Под нама пружала се панорама града, у даљини висови Коритника, Паштрика, Јуничких планина – Метохија пред нама!

По повратку са тврђаве, у спортској сали Богословије, одиграли смо фудбалски и кошаркашки меч са ђацима. У фудбалу побједа је припала нама, додуше остварена у последњим секундама меча, док у кошарци није било дилеме. Богословци су показали још један у низу својих талената.

Ближио се повратак за Подгорицу. Топли поздрави и упућен позив нашим Призренцима да нам првом приликом буду гости. У сутону смо напустили царски град. Погледи ка Метохији са Врбнице и свима једна иста мисао у глави: Догодине у Призрену! Дугујемо велику захвалност свима из Призренске богословије на братском дочеку и гостопримству и надамо се да ћемо имати прилику да узвратимо.

Захваљујући члановима наше организације, браћи и сестрама који су током марта мјесеца донирали новац на рачун Хуманитарног омладинског клуба “Млади за Космет“, прикупљено је 500€ за помоћ Богословији, које су овом приликом уручене.

„Млади за Космет“ позивају све пријатеље и људе добре воље, да у складу са својим могућностима кроз мјесечне донације помогну рад организације, а самим тим и наш народ на Косову и Метохији.

Тагови: Косово и Метохија, НАТО