Срби, по тачној оцјени Дучићевој, нехајни су да се удубљују у туђе ствари, те често политичке идеје посматрају провинцијално, или страначки, или најзад режимски па често не виде шири контекст, а за анализу тренутне ситуацију у српским земљама и прављење одговарајуће стратегије излаза потребни су људи који немају типичне српске мане већ способност дубоког реалистичног промишљања. Господин Ненад Кецмановић, српски политиколог, политички аналитичар, социолог, доктор и професор политичких наука, ректор сарајевског универзитета (1988—1992), публициста и члан Сената Републике Српске, коаутор прве обимне монографије „Историја Републике Српске” ( Београду и Бања Лука 2016. године) управо је такав човјек стога га замолисмо да тренутна дешавања размотри у свјетлу историјских прилика и кретања, двоструким погледом – активног политичког прегаоца и друштвеног мислиоца.
Свједоци смо промијењених околности и огромног притиска под којим се налази Република Српска, али и Европа у цјелини. Како видите српски положај у склопу промијењених околности и покушаја Америке да БиХ по сваку цијену задржи у колонијалном статусу?
– Суштински се и није ништа промијенило. Притисци на Српску почели су сутрадан по потписивању Дејтона у Паризу ’95. Односно чак од проглашења ’92. Сада, поводом Украјине и није најгоре. Ово је рат САД против Русије, али преко леђа Украјине и ЕУ, а Српска и Србија ће, као колатерална штета, да сносе посљедице. Недавно сам рекао да Европљани пуцају себи у ногу, а Србима у главу. Стављени смо у позицију да бирамо између америчке Црне листе (санкције Русији) и руске Црвене листе (енергенти по тржишној цијени). Уколико не сачувамо неутралност, отписаће нас на обје стране. Чини ми се да се то јасније види из Бањалуке него из Београда, јер је непрестано на мети.
Добро сте рекли „држе нас у колонијалном статусу“. Својевремено, на измаку једног од Инцкових ранијих манадата постојало је расположење и у Бриселу и Москви, и код Срба и Хрвата да се укине в.п., односно протекторат над БиХ који је у Дејтону био орочен на десет година. Спомињало се и неко прелазно рјешење по коме би ОХР био измјештен из Сарајева у Беч, бонска овлашћења суспендована, текући мандат в.п. као посљедњи. САД су то закочиле. Сложиле су се, истина, да Инцков мандат буде и посљедњи јер су знали да ће Русија блокирати избор новог, да се бонска овлашћења ипак само замрзну за не дај боже.
А онда су смислили нека 5+2 принципа. По једном од њих, в.п. ће отићи онда кад сам оцјени да је ОХР сувишан, што значи никада! Била је то најава каснијих догађаја све до данас. Колективни Запад, а прије свега САД српске земље третирају као свој капарисани резерват. Они су најприје три народа у БиХ гурнули у грађански рат, они су затим три и по године саботирали све европске мировне иницијативе, они су нам, потом, у Дејтону скројили мировни споразум, они су онда први одустали од њега, они су нам затим успоставили вјечни протекторат и измислили бонска овлашћења…
А Срби би сада, „каква дрскост“, хтјели да буду војно и политички неутрални. Хтјели би, „какав безобразлук“, да сарађују и са њиховим конкурентима Русима и Кинезима. Такав је евро-амерички угао гледања на Српску и Србију, али на тај начин они виде читав свијет, укључив ЕУ и УК. Синтагме „америчка изузетност“, „свјетски полицајац“, „и 21. вијек биће амерички“, „ми имамо право и да бомбрдујемо јер ми смо Америка“, то најбоље формулишу. Рекох „доскора“, јер се то промијенило, а они се тешко прилагођавају. Француска и Њемачка су биле против монтаже обојене револуције на Мајдану. Али, Викторија Нуланд је у пресретнутом разговору рекла „Ко ј… ЕУ“.
Велика Британија увела је санкције српском члану Предсједништва БиХ Милораду Додику и предсједници Републике Српске Жељки Цвијановић. Колики је стварни а колики симболички значај тих санкција?
– Западне санкције сваки политичар у Српској може само да пожели. Посебно пред изборе, јер то подиже популарност, представља потврду патриоизма, гаранцију да није издајник. Елем, не дао ти бог да те они потапшу по рамену као свог! Додик је санкције од САД добио још прије пет и више година. Изненадило је да је дописана и Жељка Цвијановић, искусна, смирена, рационална и одмјерена политичарка, која им, за разлику од Додика, никада није „гурала прст у око”. Али, наводно, током прошлогодишњег службеног боравка у иностранству дискретно јој је стављено до знања да би је радо видјели као замјену за Додика. Не само што је непристојну понуду увријеђено одбила него је по повратку о томе обавијестила свог лидера. Иако народ у РС не зна за ову позадину, санкције, већ саме по себи, према свим анкетама, подигле су јој изборни рејтинг. Иначе, санкције практично немају неки значај сем за оне који тамо имају рачуне и некретнине или желе туристички да путују у УК. ЕУ се неће придружити санкцијама ни према Додику, јер то блокира Мађарска. А Британија санкцијама ставља до знања да је преузела протекторат од презаузетих САД и Њемачке, која није успјела да Српској наметне неизабраног в.п. Шмита.
Готово истовремено са увођењем санкција представницима српског народа Кристијан Шмит је посегнуо за тзв. бонским овлашћењима и објавио да је поништио Закон о непокретној имовини Републике Српске, рекавши да је Закон о непокретној имовини „у супротности са одлукама Уставног суда БиХ“ и да га је обуставио до одлуке Уставног суда БиХ. Дакле, тај закон Српске није у супротности са Уставом БиХ већ са одлукама Уставног суда БиХ. Како се у оваквим ситуацијама одбранити од даље девастације Републике Српске и повратити ауторитет изворног Дејтона?
– Неизабрани в.п. је употријебио незаконита бонска овлашћења и позива се на Уставни суд БиХ у коме сједе странци којима је према Дејтону још прије десет година истекао рок . То је троструки прекршај међународног права, и зато је одлука грађанина Шмита ништавна и треба је напросто игнорисати. Ауторитет изворног Дејтона се најбоље чува стриктном примјеном у РС и Додик управо то ради враћањем отетих надлежности и поништавањем наметнутих закона. Зашто би се са њима бесконачно убјеђивали шта су ентитетске надлежности када то јасно пише, а они се праве луди односно хоће нас да направе лудима, па кажу није важно слово него дух Дејтона. У Дејтону, односно Паризу није потписан и гарантован дух.
Иако се стиче утисак да је Дејтон бројним злоупотребама изгубио било какав смисао, ипак није тако. Када се једног дана буде правила глобална расподјела интересних сфера или међународна конференција о БиХ, испоставиће се да је Дејтон једино валидан и биће стављен на сто као полазиште. Све остало је једнострано и произвољно и биће бачено у корпу за смеће испод стола. Свјесни су тога протектори. Отуда парадокс: тврде да је Дејтон превазиђен и истовремено оптужују Додика да га крши.
Зашто је Република Српска, која жели само досљедну примјену Дејтонског споразума, оптужена за његово рушење, и то од стране оних који га заправо руше?
– Зато што не мисле на исти Дејтон. Српска брани оригинал Дејтонског споразума са десет анекса, а они бране фалсификат истог документа који су направили измјеном битних елемената. Погрешно је са протекторатом правити било какав компромис по систему „одустаћемо од овога, одложићемо оно, уколико нам дозволите барем то“. Они воле такву трговину и мајстори су да представе да су вам поклонили нешто што је у ствари ваше. Замислите да вам неки уљез запосједне вишеспратну кућу, а ви онда с њим преговарате да вам уступи бар једну гарсоњеру под кирију. То су каубојски методи које треба одбацити по Додиковом систему „Ј… ми се за ваше санкције“
Да ли одлуке централних органа из Сарајева којима се забрањује улазак појединим грађанима Србије имају за циљ да потврде да је моћ, а то значи сувереност на страни БиХ, а не ентитета и да ли Сарајево оваквим одлукама шаље поруку да неће бити ништа од ресуверенизације Републике Српске, односно од повратка на изворно дејтонско уставно уређење?
– Проф Ковић и адвокат Петронијевић су држављани Србије и требало је да реагује Београд. Могу донекле да разумијем Вучића што избјегава конфликте са Сарајевом. Третира их као да су цијела БиХ, а не свега 25 одсто територије и мање од пола становништва. Настоји да их одобровољи, нуди им вакцине, брашно, новац, аутопут, итд. На тај начин пред међународом јавношћу демонстрира да Србија жели помирење и регионалну сарадњу. А пошто унапријед зна да ће Бошњаци то одбити, истовремено показује и ко су ти који неће помирење и сарадњу. Зна он добро да они и даље сањају да докажу да је Србија починила геноцид и да добију баснословне ратне репарације без обзира што им је тужба пала на Међународном суду правде, јер добри односи са Србијом би те снове распршили. Прешао је преко каменовања у Поточарима, али им то припомене када му затреба. Инцидент са професором Ковићем и адвокатом Петронијевићем може да послужи као алиби да аналогно поступе са бошњачким академицима када крену на састанак БАНУ у Нови Пазар. И Мило Ђукановић је Бећковићу и Антићу забранио да уђу у ЦГ, па је добио литије. Муслиманском Сарајеву ће се осладити да сваком ко не навија за унитарну Босну стави рампу на границу. А онда ће толико забраздити да, по реципроцитету, ниједан Бошњак из БиХ без држављанства Србије неће моћи да дође код фамилије у Санџак. Умјесто тога доћи ће Бакиру под прозоре.
Контрола границе по дејтонском Уставу била је у надлежности ентитета, а данас је гранична служба не само у надлежности Сарајева, већ је и политички инструментализована од стране Сарајева. Да ли су средства политичке блокаде централних органа једино што је преостало Републици Српској како би спријечила политичку злоупотребу тих органа у борби коју Сарајево води против РС и да ли је, с тим у вези, сада прави тренутак да Српска реализује одлуку НС о враћању индиректног опорезивања на ниво ентитета?
– Заустављање српских интелектуалаца је добар повод да враћање дејтонске надлежности за границе постане приоритет. Српска је итекако отворила процес враћања низ отетих ентитетских надлежности, и то краћим путем без референдума, а преко парламента. Приоритет су били војска, правосуђе, порези и обавјештајни послови, али онда је у први план дошао закон о вербалном деликту, па закон о имовини, па ево сад се наметнуо закон о контроли граничних прелаза, иако га до јуче нико није помињао као приоритетан. Дакле, опструкција централних органа није једини, али јесте важан механизам борбе против антиуставног, неправног и политичког насиља које протекторат и муслиманско Сарајево систематски спроводе да би развластили РС и утопили је у унитарну Босну.
Ево, рецимо, сада и једни и други упорно понављају да Српска спрема сецесију. Измислили су и датум, у јуну, када ће то извести изласком полицајаца, ватрогасаца и ловаца на ентитетске границе. Иако је то смијешна лаж, из Бањалуке озбиљно одговарају да то није истина, али ко те пита. Ако је већ тако, ја би им одговорио: „Предомислили смо се, ипак хоћемо да се отцијепимо!“ Позвао бих се на плебисцит српског народа из децембра ’91 на коме се 98 одсто Срба изјаснио да хоће да остане у скраћеној Југославији са Србијом и Црном Гором и свима који то желе. Истовремено бих упозорио на то да Дејтонски споразум никада није стављен на референдум/плебисцит, а ни у Скупштини РС није изгласан посланичком већином него је само као информација примљен на знање. Најзад, подсјетио бих да у Дејтону постоји одредба да је све подложно промјени споразумом страна. Велика већина народа на двије од три стране је провјерено за разлаз. И трећа је за то, само то не смије да каже Америкацима мултикултуралцима и Европљанима исламофобима, који се боје да ће Муслимани, ако остану сами, направити џамахирију. Сва три народа би остали ту гдје су у БиХ, само не би било разлога да се свађају. Када су прије неколико година питали познатог словеначког интелектуалца шта је Словенија добила отцјепљењем од СФРЈ, одговорио је: „Ништа! Можда живимо чак лошије него прије, али нам за то више није крив Београд него ми сами себи.“
Можете помислити да доливам уље на ватру, али у демократском друштву не смије бити одиозно, ако износите свима познате чињенице које неки не воле да чују. Да, Срби су русофилни. Да, за улазак у ЕУ је испод половине Срба. Да, не желе у НАТО јер је бомбардовао осиромашеним уранијумом, најприје Српску па онда и Србију. Да, Срби, као и Хрвати, сматрају БиХ за тамницу народа. Уосталом, не говоре о сецесији ни Додик, ни ловци ни ватрогасци. Напротив! Али о томе упорно говори несуђени в.п. Шмит, одосно Британци у име колективног Запада. И тако, намјерно или не, психолошки припремају домаћу и инострану јавност на потенцијалну сецесију. Када се то деси, нико се неће изненадити шта то би у БиХ. Питаће „зар то већ није одавно завршено“. Озбиљни аутори и у САД, који размишљају мимо бирократије у Стејт департменту, деценијама упозоравају да је БиХ подијељена, недовршена, неуспјела, промашена, пропала, немогућа држава.
Обично се као контрааргумент узима да Срби не одлазе у Русију него у Западну Европу. Да ли то значи да су те православне, словенске, културне, историјске везе ипак више ствар традиције и емоције, док рационални избор иде другим колосијеком?
– Западна Европа несумњиво нуди виши материјални стандард и природно је да то привлачи, посебно млађе људе. Али то је релативна ствар. Румуни и Бугари су улазак у ЕУ искористили да масовно емигрирају на Запад, а не да би уживали у европским Румунији и Бугарској. Али и британски љекари масово одлазе у САД јер су тамо не само боље плате, него и услови за професионално усавршавање, а замјењују их љекари из земаља Комонвелта, Индијци, Пакистанци и др. Затим, Њемачка је главна адреса одлазака наших људи јер има експанзивну привреду, потребна јој је висококвалификована радна снага, док је Русија има довољно. Међутим, када се материјално скуће, јављају им се потребе вишег нивоа, у којим су тамо прикраћени иако је међу младима и код нас завладала западна култура.
Кажу да се „тамо живи боље, а овдје љепше“. Жале се да и у другој и трећој генерацији остају аусландери и када год тамо завлада криза, попут пандемије, враћају се у стари крај гдје се осјећају код куће, сигурније, своји на свом, међу својима. Најзад, апсорбавање младих школованих кадрова представља још један облик експлоатације. Универзитетско школовање у САД и неким европским земљама много кошта, а од нас бесплатно добију љекаре, инжењере, стоматологе.
Шта може повезати три народа, три вјере, три културе у БиХ? Постоји ли везивно ткиво које може то може држати? И, у том контексту, како видите рјешење српског питања и будућност српско-бошњачких односа?
– Шта би било то везивно ткиво? Комшилук? Национално мијешани бракови? Вјековни суживот? Што се тиче комшилука, искуство показује да је иновјерни и другонационални први сусјед могао да буде бољи ослонац у невољи неголи брат, кум или најбољи пријатељ јер живе негдје даље. Или, сасвим обрнуто, по живот опасан јер потајно памти неко злодјело предака и годинама преко плота вреба прилику да узврати. Затим, социјализам је у БиХ одњеговао мит о масовним национално мијешаним браковима као специфичности ове републике. Јединствена БиХ је уочи грађанског рата брањена аргументом да ће свако унутрашње територијално-етничко разграничење пролазити кроз спаваће собе и брачне кревете.
Можда је по националној структури било логично да буде тако, али статистика казује да је таквих бракова било више у Војводини, да их ван највећих урбаних центара готово није ни било, да су, рецимо, бракови између Муслимана и Хрватица били права ријеткост, да је у Фочи до рата, као и данас постојао само један једини мијешани брак. Најзад, и вјековни суживот, као аргумент за јединствену БиХ, крајње је проблематичан. Историја БиХ могла би се написати и као историја окупација (османска, К унд К, нацистичка) које је домаће становништво користило за међусобне обрачуне по националном кључу, и више страдало од земљака него од странаца.
Начелно гледајући, јединствена Босна и интегрална босанска нација, нису лоше рјешење. Могла је то још прије да буде и јединствена Југославија и интегрално југословенство. Зашто да не, али није. Једини проблем је што је нереално, јер га неће два од три народа, односно, четири од шест. Показало се у два покушаја да је то немогућа мисија. Југославију нису хтјели Словенци, Хрвати, Македонци, касније ни Црногорци, па чак ни Муслимани којима је у СФРЈ призната нација. Да су сви, а не само Срби, хтјели да буду Југославени, одржала би се Југославија. Да сви, а не само Бошњаци, хоће да буду Босанци, ни БиХ не би била немогућа мисија. Међутим, сви остали народи у СФРЈ хтјели су да од федералних република направе самосталне државе. Истовремено, замисите, неком је пало на ум да од „Југославије у малом“ направи јединствену државу. Хрватима је и „велика Југославија“ са Србима била тијесна, а Босна, као „Југославија у малом“, и још са Муслиманима, требало је да им буде по мјери, комотна!?
Бењамин Калај, Бранко Микулић и шест високих представника предано су радили на удаљавању БиХ од Србије, те босанских муслимана, потоњих Бошњака, од Срба. Нису успјели да направе политички самоодрживу државу. Но, заиста јесу успјели да развију невјероватан антагонизам, да не кажем мржњу између Бошњака и Срба, која ће се, нажалост, дуго и тешко лијечити. Сребреница је, рецимо, инструментализована у те сврхе и различите интерпретације те трагедије изгледа да су дугорочно сасвим довољне. Данас је једино везивно ткиво у БиХ протекторат Вашингтона и Брисела. Подијељено друштво и нестабилна држава су идеалан материјал за спољну манипулацију.
Ријетко смо кроз историју били јединствени као народ, да ли је ова ситуација прави тренутак да се ујединимо и да нама буде важан једино српски интерес?
– То ми звучи помало себично. Треба да водимо рачуна и о интересима пријатеља ако желимо да и они о нашим воде рачуна. Ја синтагму „Српски свијет“ разумијем као национално јединство. Заједнички идентитет, религија, историја, традиција, менталитет, обичаји, обрасци понашања итд. јесте то што нас спаја и окупља око „матице“. Срби из Босне и Херцеговине били су међу истакнутим вођама и Првог и Другог српског устанка. И Филип Вишњић, који је то опјевао прекодрински је Србин. Када је Аустро-угарска напала Србију, присилно мобилисани Срби су са оружјем прелазили на другу страну фронта. Херцеговачки печалбари су се из Америке враћали право у Србију и Црну Гору да их бране од окупатора. У НОБ-у ’41. доминирали су Срби, али их је било релативно више из БиХ него из Србије јер су у усташкој НДХ били изложени истребљењу. Четири оцила у националном грбу позивају на слогу као услов српског спасења.
Одрастао сам у мултиетничкој средини и сјећам се да је и у социјалистичком периоду свака од три националне стране сматрала да су оне друге двије више хомогенизоване. Срби су сматрали да Хрвате уједињује јака Католичка црква. Муслимане – полет младе нације. А они су пак мисили да је поменута девиза „Само слога Србина спасава“ доказ српске хомогености, организованости и наводне надмоћи, иако је за Србе то имало значење вапаја за никад довољним јединством.
На тему тих односа има добра анегдота са заједничког гробља Баре гдје постоје одијељене парцеле за православне, католике, муслимане, атеисте, а постављене су амфитеатрално, тако да се виде још са улаза. Неки Муслиман довео оца из провинције да посјете гроб неког рођака, а овај чим је ушао закука „Видиш ли ти синко колико наших више умиру него Латина и Влаха“. О чему се радило? – Муслимана је у Сарајеву било највише, па их је највише и умирало. Осим тога, на хришћанским гробовима је један крст код узглавља, а на муслиманским по два нишана, код узглавља и код стопала.
Нисмо ми мање јединствени од осталих народа на овим просторима, али код Срба који су распадом СФРЈ, остали од „матице“ одвојени границама нових држава постоји посебна осјетљивост на те српско-српске везе и чим се прориједе сусрети Додик-Вучић сумња се на озбиљан раскол. Покојни Предраг Радић, бивши градоначелник Бањалуке, причао је како га је отац испратио на студије у Београд ријечима: „Пази, сине, када би они нас вољели колико ми волимо њих, гдје би нам био крај!“.
Може се рећи да су сред бројних подјела и сукоба у свијету и код нас, сви једино сагласни у томе да „послије рата у Украјини ништа више неће бити исто“. Да ли се слажете са таквом оцјеном?
– То да „ништа више неће бити исто“ схватам више као метафору јер говорили смо „више ништа неће бити исто“ и поводом 11. септембра, и поводом слома на Волт Стриту, и поводом пандемије, а ипак је много тога остало исто. Дакле, није да „неће ништа остати исто“, него „неће остати све исто“. ЕУ ће проћи антируска хистерија, прибраће се и пресабрати да су, послије Украјине, европске земље највећа жртва америчке политике. Француска и Њемачка, које су оснивачка осовина и најмоћније државе ЕУ, окупиће око себе један број чланица, попут Мађарске, које ће упркос Америци сачувати енергетске мостове према Русији, а онда и поправљати порушене. САД ће се уклопити у мултиполарни свијет у коме неће бити једина суперсила. Стабилизоваће односе са Кином јер ће морати да се окрену унутрашњима проблемима. Више неће моћи да штампају брда долара без покрића, а више неће помоћи прича да је за то крив Путин јер је рубљу ослонио на златну подлогу. Бајден је већ најавио: „Прошло је вријеме просперитета, налазимо се поново у вихору историје“. А ваља имати у виду да су САД мелтинг-пот раса, вјера, нација, који не интегрише национализам и патриотизам, него економски просперитет. Не вјерујем да ће изазвати трећи свјетски рат, јер би, за разлику од два претходна, у овом рату фронт обухватао и територију САД.
Извор Нови Стандард
Насловна фотографија: Медија центар Београд
