МР АНЂЕЛИНA ОШАП – ГАЋАНОВИЋ: ИМАМО ПРАВО НА СВОЈУ ИСТОРИЈУ

Анђелина Ошап – Гаћановић је дипломирани инжењер архитектуре са научном титулом магистра рестаурације градитељских споменика. Основне студије је завршила на универзитету у Бањалуци, а магистарску специјализацију на политехничком универзитету у Барселони 2009.г. Бавила се пројектовањем и извођењем архитектонских радова, радила за међународне развојне агенције и пројектантске бирое, волонтирала у настави на Архитектонско-грађевинском факултету у Бањалуци и радила у Градској управи на локалном економском развоју, када је именована за члана Комисије за очување националних споменика из Републике Српске у фебруару 2021.г. Говори енглески, шпански и португалски, служи се италијанским језиком.

ЗАКОНСКЕ ОСНОВЕ КОМИСИЈЕ ЗА ОЧУВАЊЕ НАЦИОНАЛНИХ СПОМЕНИКА

Ви сте представник Републике Српске у Комисији за очување националних споменика. О каквој комисији је реч и какве су законске основе њеног постојања?

Комисија за очување националних споменика успостављена је Aнексом 8 Oквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини (Дејтонски споразум). То је први пут да се заштита културног насљеђа нашла у неком мировном уговору. У складу са чланом 9 Анекса 8, Комисија је 2001, одлуком Предсједништва БиХ, постала институција Босне и Херцеговине а Предсједништво БиХ је преузело обавезу и одговорност за њен рад кроз именовање њених чланова. Чине је чланови комисије, стручна лица која би требало да имају образовање и референце, научна или академска звања из области заштите наслеђа. Чланови комисије доносе одлуке о томе које непокретно или покретно добро ће прогласити националним спомеником, а то, према Анексу 8, може бити имовина „од велике важности за неку групу људи која има заједничко културно историјско етничко и вјерско насљеђе“. Чланови комисије бирају се на мандат од пет година. Актуелни сазив чине три члана Комисије, представника три народа која живе у БиХ и именован је 2021. године.

Какве су специфичности у раду комисије? По чему се она разликује од осталих установа постдејтонске БиХ?

Комисија има стручну службу у којој би требало да раде представници сва три народа у оном односу који по правилу представља однос народа који живе у БиХ. Надлежност Комисије, одлуком Председништва БиХ, као и њене процедуре, потпуно је иста као и у Анексу 8 Дејтонског споразума, а то је одлучивање по захтјевима- ткз. петицијама – о проглашењу неког добра националним спомеником, а на основу његове културне, вјерске, историјске и етничке важности за неку групу људи. И остале одредбе одлуке Председништва БиХ, истовјетне су одредбама из анекса 8.

Интересантно је споменути да Комисија има надлежност да сама доноси прописе које ће јој помоћи да обавља свој мандат. Реч је о по много чему занимљивој институцији зато што она функционише само на одредбама Анекса 8 дејтонског споразума и у низу административних процеса не уклапа се у стандардне системе. Осим одлуке Председништва БиХ, Анекса 8, Комисија има Пословник и Правилник унутрашње организације, и ово су основни акти на основу којих она функционише и који прописују њен рад и процедуре.

Одредбама прописа донесених у Комисији или Предсједништву, све активности Комисије у свему морају бити у сагласности са Анексом 8, као кровним прописом који дефинише рад Комисије.

ЗЛОУПОТРЕБЕ У РАДУ КОМИСИЈЕ

На скупу недавно одржаном у Требињу, у организацији удружења „Кнез Мирослав Хумски“, говорили сте о злоупотребама које бошњачка страна спроводи на основу непреведеног анекса осам Дејстонског споразума, на основу кога Комисија у којој радите делује. Какве су злоупотребе у питању?

Морам нагласити да је Анекс 8 дао одличан оквир за функционисање институције, но злоупотребе истог, а највише у преузимању надлежности која припада ентитетским институцијама, довеле су до бројних проблема током година, који су се сада кулминирали, те је неопходно Комисију вратити на изворно слово Дејтона. Када у институцији имате 85% запослених Бошњака, немате Хрвата, а Срби су сведени на статистичку грешку од 15%, доста је тешко очекивати да ће институција функционисати онако како је прописао Дејтонски споразум.

У току свог мандата, уочила сам да је Комисија од самог почетка рада, утврђивала и обављање послова за које уопште нема надлежност, а нарочито оних послова који су анексом 8 јасно дате у надлежност ентитетима на чијим територијама се национална добра налазе.

На примјер, Анексом 8 јасно је прописано, да комисија проглашава добра од највеће важности за неку вјерску и етничку заједницу, и дужна је да уз своју одлуку, да образложење у којем треба да „наведе чињенице на основу којих неко добро проглашава националним спомеником“. Једном када комисија прогласи неко добро националним спомеником, ентитети, на чијим територијама се налазе добра, улажу све напоре да предузму све правне, техничке, научне, административне и финансијске мјере на очувању заштити и презентацији тог добра. Међутим, Комисија је од првог дана, уз сваку своју одлуку прописивала и техничке мјере за заштиту неког добра. Имамо око 1.000 донесених одлука о проглашењу, и у свим одлукама налазе се прописане техничке и правне мјере које су службеници Комисије прописивали, а чланови усвајали, а без стварних знања из пројектовања, рестаураторских техника, познавања просторних планова, урбанизма, исл. Овим су ограничаване могућности стварне заштите стварном носиоцу имплементације заштите- а то су ентитетска министарства културе и институције које се баве стварним радом са насљеђем. Овако се са ентитета надлежност преносила на Комисију која се утврђивала као врховна државна институција за заштиту насљеђа, иако јој нигдје у мандат то није дато, а за тако нешто нема ни експертизу, ни људске ресурсе.

КО ЈЕ ВЛАСНИК НАЦИОНАЛНИХ СПОМЕНИКА?

Шта је са питањем власништва над објектима културе, с обзиром да се од стране неких и само власништво доводи у питање?

Комисија, у око 600 поступака проглашења добара споменицима, није укључила власнике непокретних и покретних добара што је по анексу 8, а и по Закону о управном поступку Босне и Херцеговине обавезно када се пред институцијом води неки управни поступак који се окончава правним актом односно решењем (Одлуком о проглашењу). Тако се десило да се над непокретном имовином бројних власника уписани терети националног споменика и ограничење на кориштење ове имовине, без укључивања власника у ове поступке. Ово је у сукобу са свим правним актима Босне и Херцеговине, са чланом 5 Анекса 8 који прописује обавезно укључивање власника, што је и по Европској конвенцији за заштиту људских права. Такође, иако Анекс 8 јасно прописује да национални споменици могу да буду само добра од највеће, односно изузетне важности, Комисија је увела категоризацију националних споменика, што је примјер нечувен у свијету и непостојећи у пракси било које цивилизоване државе. Тако је отворен простор мање вриједним културно историјским споменицима да буду проглашени националним, што је, са своје стране, значило широко поље за злоупотребе статуса добара.

Међутим, двије највеће злоупотребе односе се на право подносиоца захтјева и на термин националног споменика. Анексом 8 у преамбули уговора су наведене Уговорне стране: Република Српска, Федерација Босна и Херцеговина и Република Босна и Херцеговина чији субјективитет је пренесен Републици Српској и Федерацији БиХ. У члану 5 Анекса 8, прописано да само уговорне стране или заинтересовано лице могу бити подносити петиције Комисији.

Будући да је Анексом 8 такође прописано да одлуке морају бити усклађене и проводиве са свим законима Босне и Херцеговине, ово би значило да само Република Српска и Федерација Босне и Херцеговине, односно владе или правобранилаштва ових ентитета, као и влада дистрикта Брчко могу бити подносиоци. Такође, то могу бити и лица која морају доказати свој правни интерес да се неко добро прогласе националним спомеником, односно морају доказати легалитет заинтересоване стране у поступку над имовином у институцији БиХ.

Међутим. комисија је преко 20 година запримала петиције разних лица, па чак и анонимне петиције, петиције од непостојећих удружења, па чак и данас их заприма од бројних физичких лица која подносе петиције и врше насиље над туђом имовином, а онда их Комисија, без увида правих власника у поступке, проглашава националним споменицима.

КАКО ЈЕ ЗЛОУПОТРЕБЉАВАЈУ ПОЈМОВИ

Постоји и орвеловска злоупотреба термина када је у питању оно што би морало бити проглашено националним спомеником. Са чиме сте се суочили у Вашем досадашњем раду?

Друга највећа злоупотреба Анекса 8 јесте кориштење непостојећег термина „национални споменик Босне и Херцеговине“. Наиме, Анекс 8 не користи овај термин, већ термин „национални споменик“ и наводи да су то добра која су од културне, историјске, вјерске и етничке важности за групу људи у Босни и Херцеговини. Јасно је да Босна и Херцеговина није једнонационална земља, и да она не може имати једнонационални споменике, споменике некакве босанскохерцеговачке нације, већ се ради о националним споменицима свих народа који живе у њој и који су их стварали.

Међутим, од првог дана Комисија добра свих народа у Босни и Херцеговини проглашава „националним споменицима Босне и Херцеговине“, утврђујући да они етнички припадају унитарно једнонационалној Босни и Херцеговини јер су права Босне и Херцеговине изнад права стварних власника, као да у Анексу 8 пише да су то добра од важности за државу, а не за групу људи.

У цијелом свијету, и у свим међународним актима и конвенцијама о зашти насљеђа, културно-историјски споменици су везани за културни простор народа, а не модерних држава, јер се распростиру на територијама и географским просторима на којима живи народ који их је стварао. Сликовито говорећи, културни споменици српског народа у Босни и Херцеговини, уопште се културно, историјски, етнички и вјерски не разликују од културних споменика Срба у Србији, у Хрватској, Мађарској, Црној Гори, или било гдје друго гдје су живели Срби и стварали културно наслеђе свога народа.

Комисији, рецимо, није проблем да користи националну одредницу код добара мањина у Босни и Херцеговини. Тако, на пример, јасно имамо прописана добра под називом „Јеврејско гробље“, „Пољско гробље“,“ јеврејска синагога, јеврејска Хагада (књига); међутим, код кориштења националне припадности „српски“ и „хрватски“ настаје проблем – јер се ту не користе ове националне одреднице, него се користи непостојећа одредница „босанскохерцеговачко наслеђе“.

У Босни и Херцеговини живе три народа, и тако је у Уставу БиХ, а Анекс 8 је уставна дужност и он јасно одређује могућност и право свим народима у Босни и Херцеговини да своје стваралаштво заштите под својим националним именом. Будући да имамо доста споменика који су стварани без националне одреднице, попут античких споменика, споменика архитектуре из југословенског периода, праисторијска добра исл., Анекс 8 неутрално користи израз „национални споменик“. Када сам тражила да се Комисија врати на Анекс 8 и израз из Анекса 8, настао је велики отпор и упорно блокирање рада Комисије, које још траје.

УНИТАРИЗАМ У БОРБИ ЗА ПРОШЛОСТ

Шта проистиче из такве бахатости унитарног „бошњакизма“ кад је наше културно наслеђе у Босни и Херцеговини у питању?

Проблематика оваквог приступа не огледа се само у, на први поглед наивном, термину којим се утврђује да је неко добро добро „национални споменик Босне и Херцеговине“, већ и у идеолошко-идентитетском настојању Бошњака за етничким стапањем српских националних споменика и културе, односно идентитета, у неки нови идентитет -„босанскохерцеговачки“. Није ријеткост, чак је и веома често, да чујемо у медијима изјаве бивших чланова, научника, политичара и данашњих актуелних чланова Комисије из Федерације да је наслеђе „босанскохерцеговачко“ и не може бити дјељиво, те да се сви „мали идентитети“ стапају у један већи идентитет – босанскохерцеговачки. Међутим, Срби нису новонастали идентитет, и ми не можемо стапати наш јасно дефинисан идентитет утемељен у преко хиљаду година постојања Срба у Босни и Херцеговини, у неки нови идентитет. На примјер, све српске православне цркве проглашене су само као „цркве“. Добра Српске православне цркве проглашавају се јеретичким ( богумилским), ћирилица се проглашава босанском (иако је наука тај мит о босанској ћирилици, такозваној „босанчици“, распршила још 60-их година), српске задужбине се штите под лажним именима из отоманског доба, фашистички називи објеката из доба НДХ промовишу се у називима одлука и тако даље.

Шта ћемо са надгробним споменицима, за које се користи новонастали израз стећци, иако су то српски православни споменици, које је наш народ вековима звао мраморје?

Наравно, највећа манипулација дешава се код мраморја, који се идеолошко-идентитетским креаторима нове нације чине погодним тереном за утемељивање „богумилског наратива“ о јеретичкој Босни и јеретичкој Херцеговини, које је, гле чуда, дочекала исламског освајача са олакшањем. Ово је, наравно, потпуно апсурдно, поготово што се највећи део мраморја налази распрострањен у Херцеговини, Црној Гори, Србији и Далмацији, односно у земљама које су у средњем вијеку припадале српским државама, а нарочито што се велики број тзв. стећака и данас налази у активним српским православним гробљима и на парцелама које припадају Српској православној цркви.

Шта је смисао доказивања бошњачке стране да национални споменици не припадају конститутивним народима дејтонске БиХ него самој држави Босни и Херцеговини, у којој бошњачка страна стреми да српско духовно и државно наслеђе, пре свега оног средњовековно, представи као своје ( у име „државотворности“ бошњаштва )?

Смисао оваквих ствари јесте у потврђивању неког хиљадугодишњег континуитета државности и изједначавања авнојевске Босне и Херцеговине са средњовјековном ради утемељења постојања нације, баш као што је актуелни Бошњак изједначен са средњевјековним географским називом „Бошњак“ – човек пореклом из Босне. Финални циљ је, наравно, и стварање некакве једнонационалне унитарне културе од неке једнонационалне државе у којој се, како нам је то чак написао у једном допису службеник Комисије, „Срби, Хрвати и атеисти слободно могу осећати као такви, али да су суштински они „етнички Босанци““, јер је етницитет „одређен државом гдје се родиш“.“

Можда је данашњим Бошњацима овакво размишљање једина прихватљива опција из разлога што они заиста немају вишевјековни етнички континуитет идентитета као Срби, јер су га мијењали осам пута у двеста година, и коначно су, 1993, заспали као Муслимани, а пробудили се као Бошњаци. Сада им је изузетно важно утврдити и земљу као националну државу једнонационалних Босанаца. И данас је у идеолошко-идентитетској реторици, и свакодневној политичкој причи Бошњака, често кориштена флоскула да Срби имају своју националну државу, као и Хрвати, па је ваљда ред и да „Босанцима“ остане њихова босанска једнонационална држава. Коме се не свиђа, тј. ко не жели да се стапа, може да се одсели и, како би они то рекли „да понесе онолико земље из Босне, колико им остане на ципелама“. Међутим, Босна и Херцеговина је земља у којој живи три народа, чије се културе у потпуности разликују, као и добра која су стварали, тако да је утапање једног хиљадугодишњег идентитета у тридесетогодишњи идентитет немогуће, а нарочито зато што је Босна и Херцеговина одувијек била земља где су Срби били конститутивни народ, да се тако модерно изразим, тј. западна српска земља у којој су Срби одувијек били своји на своме.

КАКО ТО ИЗГЛЕДА У ПРАКСИ?

Како, на више примера, изгледа настојање да се Србима одузме оно што им припада?

Рецимо, сваки помен назива Бошњак у историјским изворима повезују са етничком одредницом иако она то наравно није. Средњовјековни Бошњак (географскиа одредница) је Србин, док модерни Бошњак није. Но то му не даје право да културно присваја добра средњовјековних Срба Бошњака.

У симболима хришћанства који се налазе на мраморовима квази – научници налазе неке оде животу, слике свакодневице, итд, а онда утемељују причу да се ту ради о тобожњим богумилским, то јест јеретичким приказима. Црквишта која се и данас налазе у власништву СПЦ неријетко називају хиџама босанским. Већ сам поменула да полууставно писмо које је краљ Стефан Твртко I Kотроманић донио са двора Немањића и посебно га раширио у Босни а касније и у Хуму, називају „босанском ћирилицом“, а утемељују је на ненаучном становишту Павла Анђелића, иначе археолога Земаљског музеја – не лингвисте или палеографа. Шта даље коментарисати кад српски језик средњег вијека називају босанским, а писана јеванђеља такође босанским? Лаж сервирају свом народу. Циљ је јасан, зато им је и смислен. Утемељење нове „босанске“ нације на културном апроприсању српске културе, макар да је и лажно, потребно је таквом Бошњаку који је изгубљен, јер не зна да ли би био Ел-Фатихов или Твртков.

У последње сте вријеме такође могли видјети случај када је Сарајево жељело поставити споменик Стефану Твртку I Котроманићу. Сарајевска политика покушала је владара окруњеног немањићком круном приказати као „босанског краља“ са чије је статуе поскидала одбојне им крстове и хришћанска обиљежја, а посебно обрисала његову титулу „краља Србљем“. Још је идентитетски апсурдније што су у наводног Твртка ставили у позу с приказа са стећака са гробља Храбрена – Милорадовића, херцеговачке властелинске господе, ктитора православних цркава и манастира у Херцеговини, од којих је, наравно, најзначајнији манастир Житомислић. Овај стећак из средњевјековног Хума/Херцеговине, а не из Босне, старији је око 200 година од Твртка. Наравно, непознавање основних симбола и учења хришћанства Бошњаке доводи у ситуацију да вјерују оваквим будалаштинама које јасно креира њихова идентитетска политика:“Дај да имамо краља, па макар био и српски.“

Да напоменемо да продуковање и популаризовање квази – наука са овим теоријама, није нимало случајно, а на то је указао случај Чајничког јеванђеља, који је сам по себи једна врло интересантна прича о томе како Бошњаци утемељују постојање некакве босанске државе на постојању средњевјековних симбола које присвајају од Срба, од којих је најзначајнији тзв. босански средњевјековни језик. Они свјесно обмањују своју јавност. Не знам како планирају да јој објасне да се ради о српском православном рукопису написаном у зачалима српског православног литургијског обрасца, и исписаном српском руком, српском средњевјековном редакцијом српске ћирилице.

БОРБА ЗА ЧАЈНИЧКО ЈЕВАНЂЕЉЕ

Велика се борба водила за Чајничко еванђеље. И Ви сте, као званично лице Републике Српске, у тој борби учествовали. Можете ли нам рећи нешто о томе?

Што се тиче Чајничког јеванђеља, прича о томе би требала да заслужи цијели један посебан интервју. Она сеже још у 2007.годину када је ово добро заједно са српском православном црквом Успења Пресвете Богородице у Чајничу проглашено националним спомеником. Дакле, непокретно добро је сама та црква и сва покретна добра која се чувају у њој. Ова црква посебно је позната по чудотворној икони мајке Богородице, Чајничкој Красници. Међутим, у центар пажње је дошла по јеванђељу које се чува у храму, а иначе је најстарији и једини рукопис сачуван на тлу данашње БиХ. У образложењу Одлуке о проглашењу из 2007.године дате су чињенице из научних извора, до сада непобијених докторских радова научника Петра Момировића и Вере Јерковић, који су потврдили да се ради о српском православном четворојеванђељу, које припада српској средњовјековној редакцији. Међутим, онда је из једне сарајевске невладине организације која се бави идентитетским инжењерингом бошњачког народа, покренут, а спроведен кроз Комисију, преко породичних, родбинских и пријатељских веза тадашњих бошњачких представника у Комисији, незаконити поступак поновног проглашења. То се десило 2013.године, и био је то поступак којим се само ово добро издваја и штити посебном одлуком. Иако је добро већ уживало статус националног споменика поново се проглашава националним спомеником под изговором да се чува у лошим условима. Посносилац петиције је члан уже породице особе која се ангажује на уговор о дјелу, а која опет ради у поменутом идентитетском удружењу и приватно се дружи са члановима породице која се протежира и у удружењу, и у Комисији. Иако би по Пословнику Комисије овакве петиције требало одмах одбацити, инсистирање бошњачких чланова и сарадника на проглашавању издвојеног добра и доношењу посебне одлуке само за Чајничко јеванђеље објашњено је тобожњом бригом за начин на који се чува. Реализовано је кроз додјељивање уговора о делу израде елабората за Чајничко јеванђеље, и то рођачко-пријатељском лицу које ни вокацијом, ни екпертизом није квалификовано за тај посао, а без прибављања сагласности чланова Комисије за додјелу овог Уговора. Некомпететнтно лице није извршило обавезни увид у добро, није прибавило обавезан став власника, то јест није ни контактирало Српску православну цркву, али јесте прибавило мишљење већ поменуте невладине организације која им је исходиште за квази-научне идентитетске ставове.

Шта се дешавало даље у покушају да нам се отме драгоцени средњовековни рукопис? На шта су отимачи били спремни?

Треба поновити: није било никакве процедуре прописане актима о изради Одлука Комисије. Новом одлуком није се уопште бавило „условима чувања“, већ је промјењена идентитетска суштина овог рукописа у образложењу Одлуке, гдје је, без позивања на релевантни научни извор, јеванђење описано као јеретички рукопис „босанске провенијенције“. Суптилно је, уз коришћење измишљеним изворима, наведено да је Српска православна црква преписала дијелове текста преко постојећег јеретичког, и претворила га у литургијски образац за Српску православну цркву. У одлуци се велича „научница лингвиста“ ( која уопште није научница), која је, наводно, помно изучавала Чајничко јеванђење, и која је, после свега, идеолошко-идентитетски „закључила“ да је оно босанско. На сједници на којој је одржано усвајање ове одлуке 2013. године тадашњи српски члан Комисије је дао седам замјерки и примједаба које се тичу образложења и тражио да се одлука измјени, што је ушло и у записник, и констатовано је да се одлука мора измјенити у складу са науком и вратити у описе из 2007.године. Но, удружени сарадници и запосленици Комисије у Службеном гласнику БиХ, не објављују усвојену верзију са исправкама, него ову првобитно припремљену, идеолошко-идентитетску верзију одлуке. Па мом откривању ових превара, и покушају 2022.године да стручно измијенимо ову Одлуку, настаје паника у редовима свих учесника незаконитих и закулисних поступака, јер се откривају и закулисни и незаконити поступци координисани са невладиним идеолошким удружењем за фабрикацију бошњаштва. Јасно је – ако је језик Чајничког јеванђеља српски, онда се наводном босанском средњевековном језику, наводно утврђеном овим рукописом, уклања камен темељац постојања.
Долази до удруженог подухвата „сарајевске науке“ која је у овоме учествовала, оне њихове идеолошко-идентитетске организације, као и запослених у Комисији да се Српска православна црква прогласи крадљивцем овога добра, који га је тобож украо од „свих грађана и грађанки Босне и Херцеговине“, напада се на Митрополита Хризостома, Предсједника Републике Српске, шаље се полиција да претура по цркви, а све да се пажња одвуче са стварних отимача и учесника незаконитих радњи.

Какав је био српски одговор?

Одговор српске науке, институција Републике Српске и Српске православне цркве, али и мој, као представника из Републике Српске у овој институцији, био је координисан, а завршио се научном одбраном истине на међународном скупу на коме су најпознатији слависти из свијета и региона утврдили ово добро Српске и наше Православне цркве написано на српској језичкој средњевјековној редакцији. Такође, извршено је рендгенско снимање сваке странице како би се доказало да се ради о изворном рукопису, а не о некаквом преписиваном рукопису, како је тврдила друга страна. Иако суочени са свим овим истинама, бошњачки чланови Комисије из Федерације и даље одбијају да одлуку из 2013. ставе ван снаге чиме је јасно показано да Комисија више није стручна институција, а још је мање институција у којој Срби штите своје споменике. Она је постала мјесто на којем се врши најстрашније угрожавање културних добара и идентитета Срба.

Шта је епилог ове, да тако кажемо, епске борбе за Истину?

Ово, у исти мах, значи да се случај Чајничког јеванђења није завршио – они који су лажно оптужили СПЦ, и узбуњивали јавност, одговор ће добити преко правних механизама, будући да је Тужилаштво надлежно за пријављени случај донијело наредбу о одбацивању тужбе друге стране, јер није доказано постојање намјере извршења кривичног дјела. Не може власник добра, у овом случају СПЦ, сам од себе украсти своје добро. А Комисија пред собом у скорој будућности има прилику да докаже да је стручна институција или да потпуно ризикује свој даљњи рад, па и опстанак. Док се ова одлука из 2013.г.не стави ван снаге, тешко да ће се моћи даље напредовати у било каквом раду Комисије, који је тренутно доведен под знак питања. Комисија сама крши одредбе Анекса 8, и Устава, па као таква неће моћи опстати. Српска православна црква власник је највећег броја покретних добара која се налазе у Босни и Херцеговини и сасвим је природно да више нема повјерења у институцију и у добре намјере ових назови „научника“ и „заштитара“.
Кажем, случај није готов јер ће добити и судски епилог, а ако се Одлука не укине стручним радом чланова Комисије у краћем наредном периоду, онда ће се правним механизмима то постићи, но на штету Комисије.

НА ПОЛЕМИЧКОМ ПОЉУ

Редовно улазите у полемике са бошњачким фалсификаторима прошлости. Чиме они правдају своје понашање, које грубо кривотвори чињенице, а које би да прогласе мером и провером истине о Босни и Херцеговини?

Понашање ових фалсификатора, нажалост, није више спорадични инцидент, него је постало правило. Понашање оправдава циљ и једино се иде у правцу тог циља. Циљ се зове унитарна Босна и Херцеговина, једнонационална Босна и Херцеговина, заједничко босанскохерцеговачко насљеђе, неутрализација српске, па и хрватске културе, неутрализација и брисање српског карактера појединих споменика и врло јасно присвајање, а кроз наратив о стварању финих и добрих односа, грађанских вриједности и цивилизованог разговора, одустајање од идентитета који је некима увредљив. Наука из Сарајева по овој теми заиста је јако танка и неутемељена, она плута у непознавању хришћанских вриједности, и сваки научник из Републике Српске и из Србије, врло лако може да је распрши. Међутим, она се таква ставила на располагање идеолошко-идентитетским политичким лидерима Бошњака. Кривотворење чињеница не спроводи се толико научно него кроз административне механизме и кроз медијску помпу. Таква наука опет покушава „лепршаво“ да прескочи чињенице које јој не одговарају, и то прескакање обавља кад утврђује своје хипотезе и доводи их до закључка о оригиналној босанској нацији. Такви радови, који би да прећуте српске темеље средњовековне Босне и Херцеговине, одликују се крајњом неаргументованошћу и непознавањем хришћанства, те се у њима понекад могу пронаћи и смијешни закључци. Но ово је двадесет година лагано и лежерно спровођено, док није реаговала српска наука кроз потписивање петиције за заштиту средњовјековних симбола од крађе и отимачине идентитета, што се десило у јануару 2023.године. Ова петиција наишла је на велики отпор бошњачких политичких научних и интелектуалних елита, на нападе и унижавања, што симптоматично показује панику и страх у бошњачким редовима, јер ће се радом српске науке врло брзо све ове неправилности изнети на свјетло дана и распршити.

Какво је, после свега, Ваше искуство у борби за истину, с обзиром да сте често и Ви изложени нападима друге стране?

Као члан Комисије у заједничкој институцији која се бави насљеђем, јасно је да ја инсистирам на доследној примјени СЛОВА Анекса, од процедуралних ствари, до ових идентитетских, па није чудо да сам им честа мета напада. Но, наравно да свима треба бити јасно да Срби неће усвајати одлуке у којима су њихова права из анекса 8 и Устава прекршена, и у којима се српски сликари називају босанскохерцеговачким сликарима, у којима се мраморја називају босанским феноменом, у којима се српска ћирилица назива босанчицом, усташки доглавници и пресуђени злочинци проглашавају националним херојима, српске задужбине отоманским насљеђем, а српске православне божанствене књиге јеретичким списима! Док се Комисија не врати у оквире Анекса 8 Дејтонског споразума, и док у својим одлукама не буде давала образложења чињеница онако како су научно потврђене, неће бити напретка у раду ове институције. Такође, док се у њој не запосле припадници народа који живе у БиХ онако како је Дејтонским споразумом предвиђено, Комисија ће и даље дјеловати као неки институт споменика једног народа, који покушава да изгради идентитет заснован на наративу о улози жртве и сличном. Република Српска као потписница Дејтонског споразума, једна је од оснивача ове институције, а њени грађани плаћају трећину буџета ове институције, па и плате запослених, тако да се институција не може користити за чињење штете српском народу, Српској православној цркви и Републици Српској.

РАЗГОВАРАО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
Објављено у „Печату“ 8. и 15. новембра 2024.