МОСКВА О НАТО АГРЕСИЈИ: Ни Хитлер се током Другог светског рата није усудио да бомбардује хемијске фабрике на Балкану

Манифестација посебно нехуманог исмејавања српског народа биле су и чињенице да су на бомбама и ракетама НАТО пилоти писали: „Да ли и даље желите да будете Срби?“ или „Срећан Ускрс!“

Говор Сталног представника Руске Федерације Александра Лукашевича на састанку Сталног савета ОЕБС-а поводом 20. годишњице НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије

Пре неколико дана свет се поново подсетио на трагичну годишњицу, 24. март 1999. године, када је НАТО почео бомбардовање Савезне Републике Југославије. Први пут после Другог светског рата, на територији мирне Европе извршен је чин агресије против суверене независне државе, активног учесника у анти-Хитлеровској коалицији, једног од оснивача УН-а и послератног учесника међународног система безбедности, члана Покрета несврстаних. Основни принципи међународног права садржани у Повељи УН-а, Хелсиншки завршни акт, као и међународне обавезе држава чланица НАТО-а, грубо су прекршени.

После 20 година, све више и више доказа открива да је рат био неопходан пре свега за „јастребове“ у Вашингтону. И не само да би се завршио распад Југославије усред најтежег унутрашњег сукоба, већ и да би се показала војна моћ у време када је свет постао униполаран. Изговор, као и обично, брзо је пронађен.

Прво, минирано је мирно решење ситуације на Косову. Београд је био присиљен да се повуче из преговора у Рамбујеу, где су наметани очигледно неприхватљиви услови Србима. Према бившем америчком државном секретару, искусном Хенрију Кисинџеру, „текст из Рамбујеа, у којем је Србија добила упутства да дозволи присуство НАТО трупама на целој територији Југославије, била је провокација и изговор за почетак бомбардовања“.
Основа за кампању фалсификовања и застрашивања била је прилично отворена. Почели су да шире лажи шефа Мисије ОЕБС-а америчког дипломате Вилијема Валкера у водећим западним медијима о догађајима у селу Рачак у јануару 1999. године, где су убијени терористи током борби, преобучени у „мирне“ Албанце који су наводно били изложени геноциду. Нажалост, ти догађаји су заувек оставили срамоту и замрљалу историју ОЕБС-а.

Тако су створене основе за нелегитимну интервенцију НАТО-а. Заобилажење Савета безбедности УН. Штавише, Северноатлантски савез отворено је стао на страну “Ослободилачке војске Косова”, која је терорисала Србе и умерене Албанце. Постоје чињенице да су специјалне снаге појединих земаља НАТО-а стигле на Косово да обуче косовске Албанце. Деловање НАТО савеза није чак испунило ни циљеве оснивачког документа Алијансе – Вашингтонског споразума. И након тога, светска заједница наставља са митом да је НАТО одбрамбени савез. Од кога се онда НАТО „бранио“ 1999. године, ако Југославија није угрозила ниједну од његових земаља?

За квази-хуманитарне сврхе у 78 дана немилосрдног бомбардовања Југославије извршено је више од 35 хиљада борбених летова, испаљено је око три хиљаде крстарећих ракета, избачено је 14 хиљада авионских бомби. Бомбардовање је извршено уз најгрубље кршење свих принципа међународног хуманитарног права. Широко су кориштене касетне авио бомбе. Манифестације посебно нехуманог исмејавања српског народа биле су и чињенице да су на бомбама и ракетама НАТО пилоти писали: „Да ли и даље желите да будете Срби?“ или „Срећан Ускрс!“

Мете су биле углавном цивилни објекти и цивилно становништво. И то из ваздуха, где је савез имао апсолутну надмоћ.

Због тога је уништено и оштећено 48 болница, 70 школа, 18 вртића, 9 факултета, 35 цркава, 29 манастира. У граду Сурдулица на југу Србије, као резултат ваздушног удара, уништено је 600 кућа. Ту је бачена и касетна бомба на препуну пијацу. Као резултат напада у нишкој болници убијена је 27-годишња жена у седмон месецу трудноће.

У циљу сузбијања алтернативног мишљења, бомбардована је телевизијска станица у Београду (ова тактика је касније кориштена од стране НАТО-а у Либији). Насупрот свим дипломатским нормама, нападнута је чак и кинеска амбасада, земља која је говорила у Савету безбедности УН против агресије НАТО савеза.

Бомбе земаља НАТО-а однеле су животе преко две хиљаде Срба. Од тога, 89 деце. На православни Ускрс (11. април) у Грделичкој клисури уништен је путнички воз. Погинуло је 14 цивила, укључујући и децу. Дана 17. априла, у Батајници убијена је трогодишња Милица Ракић. Гелери касетне бомбе погодили су девојчицу у главу кроз купатило њеног дома. Српске новине су тада писале да је НАТО бомбардовање „убило анђела“. Шест година касније, у манастиру Тврдош, поред слика других српских мученика, појавила се фреска са ликом мале Милице. Натпис на њој је: “Свети новомученик од НАТО-а”. Да ли је могуће заборавити или опростити?

Под окриљем НАТО бомбардовања, терористи “ослободилачке војске Косова” појачали су етничко чишћење на Косову, протеравши више од 200 хиљада Срба из покрајине.

Под бомбама НАТО-а гинули су ти које је НАТО узео под „заштиту“. Дакле, након бомбардовања албанског села Кориша (близу Призрена), убијено је 87 мештана. На самом почетку бомбардовања, умрло је 18 беба у медицинском центру у Приштини због недостатка лекова за новорођенчад. Степен цинизма војних стратега НАТО-а, који су планирали и извршили операцију, показује чињеница да су српске оружане снаге практично остале нетакнуте оствареним резултатима војне кампање НАТО-а, задржавајући више од 90% свог борбеног потенцијала.

НАТО се држао тактике „спаљене земље“ у Југославији, тестиране током рата у Вијетнаму. Ради се о операцији америчке војске „Ранч хенд“ да уништи џунглу у Лаосу и Јужном Вијетнаму. Дозволите ми да вас подсетим да је таква тактика забрањена Додатним протоколом и Женевском конвенцијом. У варварском бомбардовању Југославије активно се користила муниција са осиромашеним уранијумом. Као резултат тога, земља и вода су контаминиране у многим областима, што је довело до значајног повећања малигних болести.

Цивилна инфраструктура, економски и индустријски потенцијал данашње Србије – постројења за прераду нафте и петрохемију, складишта, аутопутеви и железнице, енергетски објекти и телекомуникациони објекти – намерно су уништени. Укупна материјална штета проузрокована НАТО агресијом процјењује се на 100 милијарди долара.

Најозбиљније последице по животну средину проузроковане су бомбардовањем петрохемијских и хемијских комплекса у Панчеву – скоро 200 тона токсичног тетраетил олова је испуштено у животну средину. Обим еколошке катастрофе повећао је уништење рафинерије нафте у Новом Саду, због чега је у Дунав истекло више од 5,3 хиљада кубних метара нафте. У петрокемијском комплексу Петрохемија, скоро осам тона живе и њених једињења ушло је у земљу и подземне воде због уништења технолошке линије погона за производњу хлора. Ширење загађења утицало је на територију суседа Србије, укључујући и будуће чланице НАТО-а – Мађарску, Бугарску, Румунију. Подсетимо се да се ни Хитлер током Другог светског рата није усудио да бомбардује хемијске фабрике на Балкану.

Већ је сасвим очигледно да су проглашени “хуманитарни” циљеви операције били само покриће. Војна акција била је потребна самом савезу, који је до 50. годишњице изгубио јединствени циљ свог постојања – заједничког непријатеља. Очигледно, хитна потреба се појавила међу „крвавим“ редовима НАТО-а и стимулисала даље ширење блока на рачун држава западног Балкана – ближе границама Русије.

Многи чланови савеза у почетку нису желели да буду саучесници у злочину. Али под притиском САД-а, били су присиљени да покажу „евроатлантску солидарност“. Само једна земља је одбила да учествује у авантури. Хиљаде пилота изводило је операцију у Југославији, који су се тренирали на небу изнад српских градова. То јест, земља је коришћена као војни полигон са живим метама у облику цивила, укључујући жене и децу. Неискусни пилоти су једноставно увежбавали своје вештине. Залихе оружја, посебно крстареће ракете са осиромашеним уранијумом, требало је отписати-уништити. Оне су морале бити уништене, а што су Американци и њихови савезници радили на српској земљи. Као што каже чувена српска пословица: „Неком рат, неком брат“.

Жртве доминације Вашингтона и НАТО-а нису били само хиљаде цивила који су цинично названи „колатерална штета“. Дошло је до контаминације станишта милиона људи у Европи. И стотинама година које долазе. Поред тога, нанесен је непоправљив ударац међународним механизмима који подржавају послератни мир и сигурност у Европи. Поставља се питање саме могућности осигурања колективне безбедности кроз сарадњу. Она је усмерена ка уништењу међународног права и његовој замени неким неусклађеним правилима на којима би се требао темељити ред. Почела је легализација тзв. „Хуманитарних интервенција“ и „извозна стабилност“, које смо касније видели у Ираку, Либији и Сирији.

Мир западном Балкану насилничка операција НАТО-а није донела. Напротив, војна подршка алијансе допринела је само осигурању Приштине на радикалним позицијама, као и застоју у преговорима који прете понављањем насиља у региону. Нису научене лекције из прошлости. И након тога, да ли називате НАТО и даље „најуспешнијим савезом у историји“?