Овако професор Филолошког факултета у Београду Мило Ломпар коментарише изјаву Стојанове дату дубровачком Дулисту, када је коментарисала наводна „српска својатања дубровачког културног наслеђа“.
Хрватска културна политика – од Срба направити животиње
„Поента је у томе што и та изјава спада у општу цивилизацијску регресију европског културног простора. То је општа позадина која је плод дуготрајних процеса у којима фактор американизације игра видну улогу“, образлаже Ломпар.
Према његовим речима, хрватска културна политика увек је ношена идејом о дозвољеном културном расизму према српској култури и традицији. Тај расизам је дозвољен доминацијом југословенске идеје, поготово у њеној титоистичкој варијанти, када је прописано да се о дубровачкој књижевности не може говорити као о заједничкој словенској традицији. То се наслеђе административно преводило у хрватску књижевност.
„Сада се осећа немогућност да се посегне за мерама репресије Централног комитета и то добија овакве изливе иза којих увек треба да узмете у обзир једну врсту унапред одобреног културног расизма према једној средини која изазива трајну неурозу хрватске културе“, наводи Ломпар.
С друге стране, поређење читавих народа са бубама показује да се у том културном расизму иде и корак даље, да се обавља анимализација противника, што је, према Ломпаровим речима, карактеристика ратне пропаганде.
„Ту имате једно кретање хрватске културне политике, која се труди да умањи значај геноцида почињеног над српским народом, а с друге стране, настоји да читав тај народ поништи анимализујући га. Дакле, имате више степена у којима оваква изјава бива дозвољена и могућа“, сматра Ломпар.
Позив на геноцид
Изјава Стојанове позив је на геноцид, таквим поређењем, она дехуманизује једну националну заједницу, каже Стеван Гајић, научни саветник Института за европске студије.
Према Гајићевим речима, Интернет и глобализовање јавности дозволили су да се свашта каже у јавном простору; међутим, у случају Стојанове основно је питање колико је овакав говор прихватљив у одређеном друштву, у овом случају хрватском.
Овакав говор је за нашег саговорника разумљив, зато што се, како каже, Хрватска налази у егзистенцијалној кризи. На Запад је отишло више младих Хрвата него што је Срба протерано у „Олуји“. Уз то, у Хрватској постоји и страх јер се конзумира српска култура, што је видљиво по томе које се песме слушају по ноћним клубовима, који су филмови и серије најрадије гледани.
„Суштина је да у Хрватској постоји разумевање да је пројекат Туђманове Хрватске више него у кризи. Дакле, стање за тако дизајнирану, шовинистичку Хрватску је алармантно и тај пројекат се распада. Онда, наравно, у недостатку било какве конструктивне идеје, долази позив на геноцид, јер то је та врста говора“, објашњава Гајић.
С обзиром да једино решење са становишта хрватских шовиниста – да сви Срби, од Зајечара до Јадрана постану Хрвати или физичка ликвидација свих Срба, није могуће, остају стална тензија и мржња, додаје Гајић.
Проблем са хрватским шовинизмом је тај што припада анахроном пројекту, тако да и оно што Стојанова говори нема ко да подржи.
„Срби јесу проблем за Запад, али не на начин и из истог угла како она то види. Али нису њен проблем Срби, њен проблем је пропаст пројекта који су замислили Анте Старчевић, Анте Павелић и Фрањо Туђман“, закључује Гајић.
Стојанова је, подсећамо, коментаришући наводна „српска својатања дубровачког културног наслеђа“, упоредила Србе са „бубама које нападну кућу“.
„Бубе које, кад нападну, јако их је тешко уклонити, без обзира коју методу користили, гажење ногама, отровима, бацач пламена. Кад се тако нешто увуче у кућу, треба се озбиљно борити или напустити кућу. Ни говора да би неко изашао из своје куће. Треба се борити с бубама, никад не допустити да кућу преплаве, да миле по трпези и по постељини, него их стрпљиво и трајно искорењивати“, рекла је ова историчарка књижевности и књижевница.
Славица Стојан је председница дубровачког огранка Матице хрватске, а изјаву о Србима као бубама дала је у интервјуу у коме је објашњавала зашто је Хрватској потребан Закон о језику.
