МОМИР БУЛАТОВИЋ: Црна Гора и Србија привремено раздвојени

Момир Булатовић се коначно докопао најомиљенијег црногорског занимања. Према сопственом признању, сада је само пензионер. Дигао је руке од политике и од рада на универзитетима и посветио се својој првој љубави – економији. У интервју за „Новости“ бивши предсједник Црне Горе говори о актуелним политичким дешавањима, својим односом са Милом Ђукановићем и тврди да Србија и Црна Гора могу само привремено бити раздвојене.

Незаобилазна тема је Црна Гора. Постоји ли неки савет како би Срби и Србија требало да реагују на честе политичке провокације из Подгорице?

– Садашње понашање Србије је рецепт. Највећа негација ове тренутне црногорске државне политике настала је када су прогласили Србе и Русе за непријатеље. А главнину туриста чине управо гости из Србије и и Русије, којима је ту јако лепо, и можда је најбољи одговор: „Немојте то да схватате озбиљно, то је сасвим пролазно“. Неки њихови поступци или су плаћени или су резултат уцена са Запада. Знам, осећам то и овде, када идем кроз Србију, коју обожавам. Обични људи ме питају – а шта смо ми то вама згрешили па да се тако понашате према нама… Мислим да је искључиво и једино срамота на страни актуелне црногорске власти, а љубав која нас спаја кроз све ове векове не може бити угушена. Може да буде мало туге, али ће се сигурно то вратити. Ја увек цитирам академика Екмечића, који каже да свако стање раздвојености Србије и Црне Горе може бити само привремено.

Можда највећи феномен на овим просторима јесте мајка Црногорка, која је способна да роди једног сина Србина, а другог Црногорца. Како то објашњавате?

– Па мени је много жао, ја Црну Гору волим, знам тај народ, знам све његове слабости, које су саставни део нашег менталитета. Потурили су нам једну ствар која се зове „грешка лажног питања“. Извршена је исправка политичког дела. Сад неки „момировци“, који су били пре двадесет година велики Срби, нападају Црну Гору и хоће да је пониште, па су онда формирали неке илузорне четничке тројке које су у том периоду биле задужене за муслиманска села и насеља, говорећи да ће уколико победи Момир сви муслимани бити поклани. Ако победи Мило, они ће бити спасени. Албанци су знали да не могу никад да подрже опцију Момира Булатовића, који је био са Слободаном Милошевићем у сталној, искреној вези, као и пријатељству између народа и држава. То је бесмислено, у Црној Гори ће се то веома брзо разрешити. Демократски фронт, који ја симпатишем, и где су моји драги пријатељи, покушао је да то смири, да повеже. Докле год се свађају Срби и Црногорци, контролни пакет акција припада мањинским народима. Када се помире Срби и Црногорци, то ће бити спасоносна идеја за Црну Гору. Сваки паметан човек који води Црну Гору мора да има први и једини циљ – нераскидиво добре односе са Србијом. То је једини начин да задржите Црну Гору. Она не може да издржи, она ће се поцепати међусобним околностима. Када су мени 1996. у Белој кући понудили да будем Мило Ђукановић, ја сам им рекао да сваки политичар хоће подршку Америке, али цена коју треба да платим је превелика. Не могу да добијем подршку Америке одвајајући се од Србије. Зато сам завршио политичку каријеру, али на начин који мене чини потпуно мирним. А и сада бих сваким атомом своје снаге, то што памети имам, или ми је преостало, помогао да се афирмише та идеја. Све друго је погибељно изнад свега за Црну Гору.

У Подгорици сте комшија са Милом Ђукановићем. Да ли од њега понекад позајмите мало шећера или кафе?

– Не, ми смо два различита света. Поздравимо се, просто, то је нормално. Ја на неки начин разумем терет који има Мило Ђукановић.Слажем се са оним што је Матија Бећковић рекао – дао би он грдне паре да може тога да се ратосиља. То је, иначе, потпуна подвојеност једне личности, то не може дуго да траје. Када би Мило Ђукановић имао неку реалну алтернативу, а мислим да му се она може понудити, он би преокренуо тај свој ћурак и вратио Црну Гору кући. Мислим да би то било спас и за њега, и за целу Црну Гору.

Дуго година сте сарађивали. Он је такође имао своју српску улогу. Забележени су снимци на којима у родном Никшићу каже: „Има много оних који се Србима могу звати, а мало је оних Срба који се могу Црногорцима звати.“ Како сада гледате на његову трансформацију?

– Кад говоримо о већини актуелних политичара, није популарно да се враћате много у прошлост, јер можете наћи многима ману и замерку. Мило Ђукановић је као председник владе био изузетно успешан зато што је имао добре односе са Србијом. У економском смислу, у ондашњој СРЈ наша привреда је била на нивоу статистичке грешке. И кад ја нешто замолим Слободана Милошевића, он позове Мирка Марјановића и тада Мило Ђукановић постане успешан привредник. Једном се десило да смо закаснили на неки састанак и ја сам рекао Милошевићу: „Стварно је ЈАТ каснио, да ли можеш да нам даш паре да купимо авион?“ И ми смо купили авион, а платила га је „Електропривреда Србије“. Значи, био је успешан и добар привредник зато што је, шта год му је фалило, добијао из Србије. Е, сад он то заборавља. Развија неке друге везе које нису баш законите, ту постоји огромна количина новца која се ваља у илегалним сферама, и управо зато га Запад који све то контролише и који све то зна пушта.

Колико Мило Ђукановић има уплива и у привредни систем Србије? Кажу да, између осталог, овде веома лепо раде његови пријатељи?

– Свако ко је стекао капитал у Црној Гори на нелегалан начин, легализује тај капитал тако што купује некретнине најпре у Београду, а затим на Златибору. На Златибору имате колонију синова актуелних државних функционера из Црне Горе који су ту и троше по 1.000 евра дневно. У кафанама су омиљени гости. На тај начин њихови очеви перу новац. Црна Гора је сувише мала и сиромашна да бисте могли да направите велико богатство. Богатство је овде. Пре неколико дана сам схватио који је ефекат увођења такса од стране Приштине од 100 одсто на робу из Србије, само зато што је сва та роба прошла преко Црне Горе, преко Рожаја и преко Бијелог Поља – њима не представља проблем да промене царинске папире и напишу „република Косова“. То Србија не може да направи, али они то могу за својих 10-20 одсто. Дивно. Мислим да је чак у питању договор криминалаца са Косова и криминалаца из Црне Горе. Могу исту робу да препродају са добром зарадом.

А кад би вас Мило Ђукановић позвао и замолио вас да му помогнете да се врати на прави пут, да ли бисте то прихватили?

– Ја све време покушавам да радим, није мени ни Момирова ни Милова судбина у првом плану. Гледам колико је разапет тај сироти, обични народ. Значи, ти људи који су у суштини часни и поштени, који све то тешко могу да поднесу, и дан-данас ме зову, без обзира на политичку припадност. Битно је и да знаш наше лекаре у Београду, јер Београд је и даље синоним успеха за све људе из Црне Горе. Неки сматрају да ће као већи Црногорци кроз канале међудржавне сарадње успети, а други да ће то успети ако се декларишу као Срби. Али једноставно, Београд је највећи град за све Црногорце.

Да ли је истина да је и даље Милова омиљена песма „Знам за један град, зове се Београд?“

– Не знам, нисмо певали заједно, али знам да је волео да дође у Београд и мислим да му сада тешко пада што га не посећује. Годинама смо нас двојица знали да се овде лепо проводимо. Ја имам ту привилегију да то могу да наставим, а он је нема.

Да ли постоји шанса да се вратите у политику?

– Не.

Рекли сте о Ђукановићу шта сте имали, а можемо ли да поменемо Светозара Маровића?

– Ја сам кум малом Милошу, његовом сину, и осећам и људску и божју одговорност да му помогнем. Веома сам љут на његовог оца, који је због своје кратке памети и грамзивости уништио то добро дете. Мене је због тога стид и жао ми је. Не могу да замислим у шта се претворио тај човек кога сам познавао и који је са достојанством носио оно наше природно сиромаштво, са којим смо почели скупа да радимо.

Какве вас успомене вежу за Слободана Милошевића? Постоји ли нека досад необјављена анегдота из вашег односа?

– На председничким изборима у Црној Гори ’92. на ’93. годину ја сам имао највише гласова, али сам морао да идем у други круг са Бранком Костићем. Тада је Слободан Милошевић преко својих служби обезбеђивао документацију и подршку Костићу, а ја сам на преговорима које смо имали тада у Женеви сазнао да сам победио. И онда сам пружио руку Слободану и рекао: „Ја знам да је твој кандидат био Бранко Костић, то је нормално, он би те више слушао него ја, али обавештавам те да сам ја председник Црне Горе и нудим ти руку сарадње.“ Он је рекао: „Момо, ма лажу те, где њега да подржим?“ Одговорио сам му: „Слободане, све знам, све је то у реду…“ Тог тренутка му звони телефони, зове га супруга Мира. И он каже: „Ево, баш је овде Момо, честитам му на бриљантној победи.“ Потом ми даје слушалицу, да ми и Мира честита: „Ја сам му сто пута рекла да не подржавам ону четничину од Бранка Костића.“

Да ли и даље радите на факултету?

– Не. Престао сам. Зато што стварно не могу да учествујем у тој превари. То је толико велика превара, систем приватног образовања је страшан.