МОМЧИЛО КРАЈИШНИК ЗА ИН4С: Не може Црној Гори бити пречи Месић него што су Вучић или Додик

Иако је скоро деценију и по био ван друштвено-политичке збиље, први предсједник Скупштине Републике Српске и један од учесника мировних преговора у Дејтону, Момчило Крајишник је и даље један од најбољих познавалаца прилика у БиХ и на Балкану.

Врло брзо након одслужене затворске казне у Шевенингену и Великој Британији, и повратка на Пале 2013. године, Крајишник, највише рангирани политичар у Хагу након Слободана Милошевића враћа се друштвеном ангажману као оснивач Асоцијације стваралаца Републике Српске.

Централизована БиХ, што је прокламовани циљ представника ЕУ, не може да опстане, а најављени референдум о Дану Републике Српске је намјерно драматизован, рекао је Момчило Крајишник у екслузивном интервјуу за ИН4С.

Изашли сте на слободу након одслужене двије трећине казне који Вам је изрекао Хашки Трибунал. Може ли се рећи да сте се потпуно вратитили редовном животу?

– Мислим да у случају као што је дуго одсуство из ове средине и, посебно ако сте били у Хашком затвору и затворима који су касније услиједили, тешко се било након тога вратити у нормално стање. Врло често ме то стање, та ситуација у којој сам био, подсјећа на то да ми је један дио живота практично био украден и сада се тешко вратити нормалним приликама. Човјек има једну особину, која као свјесном бићу може бити погубна – а то је навика, ви се навикавате на живот у који сте дошли, тако да и ја покушавам да заборавим оно вријеме које је иза мене и да живим нормални живот. Тај „нормални живот“ је у ствари, ајде да га тако назовем, збрда-здола, јер имате сто неких незавршених послова и нове обавезе – у сваком случају живот тече даље и човјек га мора живјети.

Данас сте званично изван политике, међутим Асоцијација стваралаца РС коју сте основали је ипак на неки начин дио СДС-а. У јавности се спекулисало да размишљате и о оснивању странке јер сте незадовољни статусом чланова ваше асоцијације у СДС-у након последњег конгреса. Шта представља ваша Асоцијација и како то она партиципира у органима СДС-а?

– Асоцијација стваралаца РС је у ствари надстраначка организација, то је покушај рестаурације једног стања кад смо сви били једна партија. То је оно национално буђење деведесетих година када се фактички под кишобраном Српске демократске странке налазио цио српски народ, јер то је био један историјски задатак или боље речено историјска обавеза која је морала да се изврши. Сви су тада били или званични чланови СДС-а или симпатизери или су слиједили идеје СДС-а. Стога, је Асоцијација та која покушава да буде помиритељски фактор између странака које су касније настале, јер испада да је СДС била расадник готово свих странака које данас постоје. Према томе, (Асоцијација) не припада СДС-у већ оној изворној СДС. Ја нисам био поборник оснивања нове странке. Сматрам да би то још једна подјела а нама је подјела у нашем народу доста.

Сматрао сам да је требало указати на одређене пропусте руководства СДС-а, мислим конкретно на укључивање тих кадрова који су маргинализовани, има много наших активиста који су тада били активни а и данас су у пуној животној снази. Они могу да учествују у политичком животу, имају мудрост, памет и могу да помогну. Ја сам дао до знања свим људима са којима са контактирао да мене политика не интересује, због тога што сматрам да сам да ја нисам скројен за ову данашњу политику – ја сам се ангажовао у политици, из привреде сам дошао, због тога што сам сматрао да је то отаџбинска обавеза. А данас је политика постала најуносније занимање гдје људи првенствено гледају себе а не гледају национални интерес, то је нешто што се са мојим погледом на политику не слаже. Тако да је Асоцијација формирана да се уједине патриотске снаге које су тада биле, а и данас које желе добро РС-у, које желе да се сачува РС од разних напада и утицаја и да на неки начин буде један корективни фактор појавама у нашем друштву а не само једној странци.

Централно питање ових дана је одржавање референдума 25. септембра. Г. Додика тим поводом прима предсједник Русије. Како ви гледате на ову ситуацију и уоште на сва та питања везана за референдум?

– Па референдум је стварно демократско право сваког народа да изрази своју вољу о неком питању. Мислим да се овдје направила једна велика грешка – данас се фактички говори о последицама које су исконструисане, а не говори се о узроцима. Узрок је да је неко, на један бруталан начин, на један неполитички начин проблематизовао Дан РС. Мислим да је један ужи круг политичара из круга муслиманског народа, вјероватно жељни да поврате своје политичке позиције, направио ту апелацију Уставном суду, и сада се врши замјена теза: да као нико не поштује Уставни суд, а то је једна институција која мора бити респективна.

Не ради се овдје о непоштовању Уставног суда од стране политчких странака, односно политичког естаблишмента РС него се ради о противљењу злоупотреба Уставног суда. Не може неко ко је фундаменталистички угрожен и поборник неке странке, у овом случају Странке демократске акције, да има главну улогу у Уставном суду. Двојица чланова муслиманског народа су сада фактички донијели одлуку. Јер имате два представника српског народа, два хрватског и два муслиманског и постоје представници међународне заједнице. Представници међународне заједнице не могу бити ти који одлучују о томе, морају одлучити три народа, они могу само да арбитрирају уколико има неких разлика – а они су овдје помогли да муслимански народ наметне вољу српском народу и да муслимански представници одлуче о овоме датуму.

Мислим да је политички тако направљена атмосфера да се референдум мора одржати, да је то императив и, да је потпуно исправно што је дато народу да се изјасни о томе. Јер врло често неко жели да покаже како народ тако не мисли него тако мисле политичари; сматрамо да је ово стање намјерно драматизовано иако је то питање које је постављено сасвим бенигно и не задире у никакав Дејтонски споразум. Жао нам је што су неки политичари, ајде да назовем такве дипломате из Међународне заједнице, подлегле утицају одређених локалних политичара и онда су исконструисали као да је то против Дејтона, против мира.

Колико су последње пријетње генерала БиХ Халиловића, према Вашем мишљењу, угрозиле безбједност у Бих и мислите ли да Срби и РС могу имати било каквих последица од референдума?

Па, г. Халиловић се авантуристички понаша и његова изјава је сваку осуду. Не ради тога што он може нешто урадити, или што могу домаћи политичари. Он је урадио нешто што је непромишљено. А зашто је опасна његова изјава и за сваку је осуду? Само зато што су разни фактори са стране присутни у БиХ, они овдје купују разна имања, фундаменталисти, овдје су људи који су се борили у ИД. Сад је довољна оваква једна изјава, оваквог једног фанатика да неког натјера на терористичке нападе. Са те стране је опасно што се ствара ружна клима, ратнохушкачка јер то може бити инспирација одређеним људима да направе неко зло. Јер, Сефер Халиловић је поријеклом из Санџака и ту постоји једна група људи која сматра да морају бити већи католици од папе.

Може ли БиХ оваква каква јесте опстати и видите ли РС у скорије вријеме као самосталну државу?

Врло често ме новинари питају може ли БиХ опстати. Српски представници су прихватили Дејтонски споразум. Ако смо прихватили Дејтонски споразум, онда сматрамо да је потребно да се БиХ да шанса, да видимо да ли она може опстати. Сви говоре да је она немогућа, да не функционише – и то је све тачно. Али, ако желите неко компромисно рјешење, да БиХ заживи онда јој морате дати шансу, па кад та шанса не профункционише онда је треба ставити ад акта. До сада значи, БиХ није дата шанса, из простог разлога што су многи фактори који су покушавали да „помогну“ БиХ – снажно одмагали, мислим прво на Међународне представнике ЕУ који су наметали рјешења и покушавали да направе БиХ како она не може да функционише, тј. измијенили су Дејтонски споразум, сто пута су га развезали и свезали, унијели су некакаве активности, направили су скупу државу.

БиХ је једна од најскупљих држава у нашем окружењу, ја вјерујем да је један такав примјер врло тешко наћи у Европи –ако је она скупа држава и ако у њој један народ, а два народа фактички овдје се не осјећају лагодно, она тешко може опстати. И сад, ту је трећи фактор који снажно одмаже БиХ – то су ови душебрижници БиХ, то су ти вајни политичари из духа муслиманског народа. Они такву политику сада воде, да фактички сваког Србина и једну бабу и дједа и дијете хоће да радикализују.

Најновији примјер је овај референдум, то је наметнуто рјешење гдје муслимански представници хоће да кажу: „ви немате право да славите 9. јануар“, који је историјска чињеница. Сматрам, ако се нешто не промијени, ако муслимански представници првенствено, не буду схватили да је њихов рад тјерање Срба из БиХ, а такође и тјерање Хрвата – јер мора се направити да се три народа осјећају комотно и добро – у том случају БиХ неће моћи опстати. Неће моћи опстати независно од тога колика сила тамо стоји и покушава да сачува БиХ ако три народа не буду нашла рјешење. Зато је рјешење да легитимни представници три народа сједну и да кажу „нећемо распакивати Дејтонски споразум, али овај споразум не фукнционише овако – да видимо како можемо“ и да сваки изложи рјешење за функционисање БиХ.

Није добро, потпуно је погубно, ако је императив да мора опстати БиХ независно од тога какво је стање у њој. Није добро ни Муслиманима, муслимански народ нема власти ни на нивоу БиХ ни на нивоу ентитета, федерације. Сматрам да је проблем функционисања БиХ није недостатак хрватског ентитета већ недостатак бошњачког ентитета. Да постоји бошњачки, односно муслимански ентитет сигурно би БиХ лакше фунцкионисала. Морају два ентитета да имају далеко више самосталности да би они опстали, овако неће опстати. Што се тиче РС, она само може бити угрожена економски, због тога што је тешко стање у цијелом нашем окружењу, у Црној Гори, Србији и Македонији – ово је све један погубан утицај економске кризе и ту се мора снажно радити на равномјерном развоју РС и на економском јачању.

Што се тиче политичких прилика сад постоји један проблем а то је различито гледање или свађе унутар политичког миљеа у РС, кад се свађају ко је издајник, ко је лопов – то је данас најприсутније, али „на жалост“ противника РС-а, те политичаре уједињују противиници РС. Ко год нападне на РС, као што је сад нападнута за Дан РС, политичари се уједињују – неки би хтјели да се свађају даље али не могу зато што народ не прихвата свађе о фундаменталним, националним питањима.

Слободан Милошевић је уводио санкције Србима у РС, као што је познато. Данашња власт у Србији одбија да подржи референдум о Дану РС. Може ли се направити паралела између Милошевића и актуелне власти у Београду у свјетлу односа са РС?

Требала би широка елаборација о ондашњем стању и овом данас. Тада су били снажни притисци и, нажалост, велики утицај санкција, гдје је покојни предсједник Милошевић правио разне маневре и један од њих, који ће сигурно бити ружно коментарисан у историји, јесте да је уводио санкције свом народу. Али, ту су били и неки оправдани разлози јер су санкције биле притисак народа, НВО и разних странака али се тада сигурно нису требале уводити санкције и ја се никад нисам с тиме сагласио. Али данас, морам бити поштен, ситуација је сасвим другачија. Ево да објасним: одлични су односи нашег руководства, дуги низ година након Дејтонског споразума, са руководством Србије. Вама некад може снажно помоћи – кад вам не одмаже. Нама ето није Србија сада помогла – да је рецимо Србија рекла „ми подржавамо“ – ми ништа од тога не бисмо имали. Ову битку ми сами морамо да изведемо. Ипак, ми цијенимо подршку Србије, а чуди нас што се Црна Гора не оглашава, а сматрамо да би и она требало да свој глас и да се интересује шта се дешава овамо.

Занимљиво је да сте до сада о Алији Изетбеговићу говорили углавном афирмативно. Чак сте рекли да он није требало да одговара за злочине који су се десили у БиХ. Да ли заиста вјерујете да он није био кривац за злочине босанске армије, превасходно према српском народу?

– Видите, Алија Изетбеговић је за српски народ ратни злочинац, и много тога се није могло десити да није уже руководство знало. Знам ја да се много тога приписује и нама, да је неко знао а да није могао стварно фактички да помогне; међутим, неко мора Алији Изетбеговићу ставити да је кривац што није прихватио Гутијеров план, што није тражио компромисе, што није да се референдум организује, много је тога. Ја сам говорио о једном мом емотивном разлогу. Мене никада не могу љутити противници, ја се увијек могу љутити на оне који су око мене. Алија Изетбеговић је учинио двије ствари: прво, ми смо били чланови предсједништва и имали смо коректне односе, он је бранио интересе свог народа, ја сам бранио интересе свог народа – и ја сам то цијенио. И рекао сам њему: „извини молим те, ја то не могу прихватити, то није у корист мог народа, ти се бори а ја ћу се борити на овој страни“ – и то је био фер плеј. Кад сам био у Хагу онда је он био коректан. Ја сам личан, човјек је личан и ко год каже да није личан ја му не вјерујем. Он је дао афирмативне изјаве које су снажно помогле и у неком јавном мишљењу о мени и у БиХ и у Хагу. Ја то цијеним, и онда сам говорио о карактерним цртама г. Изетбеговића.

Као противник, он је био и мудар и много тога је имао позитивног са становишта својих интереса. Али је суштина, упоређивао сам га са његовим сином, и рекао сам: „наспрам Алије Изетбеговића, који је бранио свој наорд на један паметан начин – овај брани на погрешан начин, и против свог народа и против нашег, без икавке потребе“. Они се много разликују.

Сматрам да би требало да сви челни људи странака, и Караџић и Изетбеговић, и Мате Бобан – они су се сигурно максимално трудили да заштите интересе свог народа, и много тога ће им бити приписано а стварно нису у томе учествовали. Знам за г. Караџића, знам да ништа није крив за оно за шта га осуђују, али то су друга мјерила која тамо постоје, а по нашим мјерилима он би требао добити одликовања а по њиховим требало би их окривити што су стварали Републику Српску.

Какво је Ваше мишљење о односиима РС и Црне Горе? Како их подићи на жељени ниво?

Па, увијек покушавам да будем коректан, па да не арбитрирам у другој држави, али и кад нешто кажем што је везано за ЦГ онда то може врло често да се интерпретира погрешно због незнања.

Ми Срби из РС смо сматрали да су Црногорци сви Срби, и то је за нас мјерило. И сада сваки раскол и свако истицање посебности од Срба – ми за то немамо разумијевања. Немам ја лично ништа против, да ли ће неко бити Црногорац, Херцеговац или Србин – на то свако има право, али бојим се да је истицање тих разлика између Срба и Црногораца у ЦГ, жеља да се одвоји од једног заједничког коријена и то није добро.

Нисам због тога срећан. Када сам био неколико пута у ЦГ видио сам да постоји код једног броја људи анимозитет према Србима – што је погубно. Бојим се да ће то у историји бити записано као врло ружно. Друго, некад је у ЦГ била највише заступљена ћирилица. Људи с којима сам контактирао, који су Срби, на неки начин се осјећају као мањина и угрожени су. То све није добро. Ја сматрам да би руководство ЦГ морало да сједне и схвати да су најближи сродници и рођаци и да не може нико ником бити пречи у ЦГ него што су то Срби и Црногорци.

Није добро овакво стање у ЦГ, посебно ми не гледамо благонаклоно на признање Косова, на улазак у НАТО пакт мимо неког договора заједно са Србијом, са Србима из РС. Сматрамо да би требало да се направи нека чвршћа веза између руководства ЦГ, Србије и РС. Сматрам да не може бити пречи Црној Гори неки Стипе Месић него што је Вучић или Додик. У сваком случају, нисам срећан што Срби из ЦГ не могу пуним плућима да упражњавају своје интересе. Имам један предлог, наша Асоцијација стваралаца РС са вашим НВО да предложи зајдничке пројекте како заштити ћирилицу у ЦГ.

Плашим се да се заштити српских националних интереса не даје пажња и моја би најтоплија била порука да се преиспита та одлука и тај однос. Да се не прави раскол између Црногораца и Срба у ЦГ. Ми смо ипак један народ, ми смо народ који има своје коријене и наши прадједови су били једно; а сад ове разлике око нове, друге православне цркве, новог језика – плашим се да неће помоћи никоме у ЦГ него ће само направити један историјски отклон и тешко ће то послије да се у историји испегла.

Тагови: Балкан, БиХ, Момчило Крајишник, Слободан Милошевић, Хашки трибунал