Митрополит Јоаникије: Ловћенску капелу ћемо обновити и брже него што можемо замислити

Учешће у представљању књиге Комнена Бећировића узели су Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, др Будимир Алексић, протојереј Јован Пламенац и аутор Комнен Бећировић. У дијелу културно-умјетничког програма вечери, наступио је народни гуслар Максим Војводић, који је извео пјесму блаженопочившег Митрополита Амфилохија посвећену страдању Његошеве капеле на Ловћену.

У уводном слову све присутне поздравио је протојереј Предраг Шћепановић, модератор ове вечери, који је говорио о Његошу и Ловћену у слици и прилици два горостаса, подсјећајући притом на велику трагедију која се збила рушењем капеле и непоштовањем последње Његошеве жеље одлуком богоборних и безбожних комунистичких власти. Он је подсјетио да се аутор ове веома вриједне књиге цијелог живота борио за двије светиње које је највише волио: манастир Морача, којег је сачувао од потопа усљед изградње хидроцентрале, и цркву на Ловћену.

Обраћајући се сабранима, аутор књиге господин Комнен Бећировић је указао на чињеницу да се његово оглашавање сада поклапа са првим оглашавањем које се десило прије тачно педест двије године када је објављен први текст који је говорио о Његошу и Ловћену:

,,Ово моје оглашавање из Париза, из града свјетлости, пада тачно педесет двије године од тренутка када сам се први пут огласио поводом Ловћенске капеле у једном од највећих свјетских журнала: International Herald Tribune у којем је објављен мој текст на 8 страна о Његошу и Ловћену.”

Он је подсјетио да је ово иницијално обраћање инаугурисало многе текстове који су се недуго затим објављивали по цијелом свијету, почевши од земаља Европе, па све до Африке, Индије, Јапана, пронијевши вијест о несрећи која ће задесити Ловћен и Његошеву цркву:

,,Текст под насловом Montenegrins try to save the sanctuary – Црногорци се боре да спасу светилиште изашао је 19. марта 1970. године. Овај текст је инаугурисао наредних 10 текстова који су се објављивали по свијету. Текст сам послао, прослиједио разним писаним свјетским медијима и ускоро је настала поплава чланака о судбини Његошеве капеле на Ловћену. Тако су о Ловћену и Капели писали француски Le Monde; Le Figaro; швајцарски Tribune de Geneve; амерички Sunday Times; па њемачки Frankfurter Allgemeine Zeitung, затим италијански Corriere della sera и тако даље.”

Мр Комнен Бећировић је напослијетку додао веома важно откриће, свједочанство о тенденциозном рушењу капеле од стране аустроугарских снага, које су за улогу имали да ,,скину ореол са Ловћена”:

,,Оно што бих желио да додам јесте једна од најважнијих ствари које сам открио. А то је начин на који је Аустрија рушила Капелу на Ловћену пошто је окупирала Црну Гору 1916. године. Министар велике царевине Фон Дуријан у једној својој наредби гувернеру Веберу каже: Треба скинути ореол са Ловћена, јер на Ловћену почива велики српски пјесник Владика Раде. Он је тада рекао да сви Срби гледају Ловћен и да треба скинути ореол Ловћену тим прије што је на сусједном врху на Штиловнику требало подићи споменик Фрању Јосифу који пред собом гледа на Јадранско море. Тако да је једна тако велика царевина каква је била Аустроугарска очигледно имала велики страх од Његоша на Ловћену”, закључио је Комнен Бећировић

Након обраћања аутора књиге, ријеч је узео проф. др Будимир Алексић, који је подвукао и нагласио значај труда и рада протојереја Јована Пламенца чијим залагањем и преданошћу је ова књига и угледала свјетлост дана:

,,Један веома инспиративан предговор овој књизи написао је протојереј Јован Пламенац, наш истакнути новинар и публициста, борац за истину о Ловћенској светињи и за њен повратак. Захваљујући њему, његовој љубави и жртви, ова књига угледала је свјетлост дана. Ова књига Комнена Бећировића свједочи о његовој борби да се спријечи рушење Цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену у којој су били сахрањени земни остаци Митрополита Петра II Петровића Његоша.”

Професор др Будимир Алексић је подвукао да је процес институционалне десрбизације Његоша и процес историјског ревизионизма отпочео у Црној Гори управо рушењем Капеле на Ловћену:

,,Рушењем капеле на Ловћену почео је дефинитивно процес институционалне десрбизације Његоша и процес историјског ревизионизма. О смислу и циљу те акције најбоље свједочи чињеница да се тој акцији противила Матица српска, чији је Његош био члан, а да ју је свим својим капацитетима и пропагандно и финансијски подржавала Матица Хрватска. Томе се противила и Српска православна црква, чији је Његош био Митрополит, док је идеју о рушењу предводила Комунистичка партија Југославије уз подршку усташке емиграције, чији је припадник био и Иван Мештровић као један од вођа усташке емиграције.

Кампања против рушења Његошеве капеле на Ловћену коју је покренуо Комнен Бећировић у Француској је захваљујући многобројним познанствима и везама са утицајним људима убрзо досегла свјетске размјере. Објављивање књиге Комнена Бећировића представља прилог тежњи да се васпостави Његошева капела на Ловћену, јер сви православни хришћани у Црној Гори и сви истински интелектуалци морају непрестано и јединствено инсистирати да се Његошева задужбина, коју је посветио Светом Петру Цетињском и у којој је завјештао да буде сахрањен, врати на Ловћен те да његови земни остаци коначно нађу вјечни мир и спокој”, подвукао је професор др Будимир Алексић.

У наставку вечери, ријеч је узео протојереј Јован Пламенац, парох барски, новинар и публициста.

Он је начинио посебан осврт на манипулације које се тичу чињеница, чија је црква на Ловћену, будући да фалсификатори историјских токова и чињеница често прибјегавају називу: ,,Црква краља Александра”, алудирајући на окупаторске претензије династије Карађорђевић према Црној Гори, што представља грубе неистине и нема утемељења у стварности:

,,Беспредметно је говорити о Ловћенској цркви као о цркви краља Александра Карађорђевића. Њу је као своје власништво на иницијативу Митрополита црногорско-приморског Гаврила Дожића, обновила Српска првославна црква, а краљ Александар био је највећи донатор. Краљ Александар је био унук црногорског краља Николе I Петровића и рођен је и одрастао у његовом Цетињу, што је Комнен Бећировић у овој књизи потанко документовано објаснио.”

Прота Јован је причу о такозваној Александровој цркви упоредио са Геблсовском логиком хиљаду пута поновљене лажи коjа напослијетку постаје истина:

,,Причу о Александровој цркви на Ловћену је падање у каљугу Геблсовске логике хиљаду пута поновљене лажи која постаје истина и садашње фабрике лажи mainstream медија. Наиме, та такозвана Александрова капела башкарила се деценијама на грбу Републике Црне Горе.”

Нагласио је да оно што се догодило на Ловћену јесте заправо сукоб библијских размјера огледан у сукобу добра и зла:

,,На Ловћену се догодио библијски сукоб богоборства против богољудства, антихришћанске против хришћанске цивилизације, створен је један симбол, да би на његовом мјесту био постављен други, њему опречан. Капела на Ловћену се неће моћи вратити све док се Црна Гора не ослободи западњачког паганизма. Али се то не може догодити док не дође до тектонских промјена у свијету. Враћање Његошеве капеле на ослобођени Ловћен је исто што и враћане икона у цркве у IX вијеку или што је било доношење гранчица маслине од стране голуба Ноју. Враћање капеле на Ловћен биће нова побједа над иконоборством. Нова побједа Православља”, закључио је протојереј Јован Пламенац.

Напослијетку, свима сабранима обратио се Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, који је указао на чињеницу да је вишедеценијска борба и служба на Ловћенском олтару господина Комнена Бећировића импресивна и надахњујућа:

,,Ова промоција, није ништа друго до наша благодарност Комнену Бећировићу за педесет и више година његове службе на Ловћенском олтару. Његова борба је импресивна и надахњујућа. Видите, како је добар, ефектан наслов ове књиге. Ако Ловћенски олтар не постоји, ако је срушен на чему онда Комнен служи? У овом наслову имамо унутрашње свједочанство да је ловћенски олтар – Небески олтар, ово је свједочанство да Ловћенска капела јесте срушена, али, није уништена.”

Он је подсјетио да у прилог томе говори чињеница да је од иницијалног рушења Капеле на Ловћену изграђено преко двадесет реплика капеле широм Црне Горе, као и изван њених граница:

,,Од рушења Његошеве капеле на Ловћену подигнуто је у Црној Гори и ван ње преко 20 реплика Његошеве капеле. То је дејство Божанско и небеско Ловћенске капеле. Наиме, борба за Капелу није се тицала само политике и културе, то је била метафизичка борба. Ко се год нашао на страни Ловћенске капеле остао је уписан у историју, утицао се у њу и њоме се обесмртио. Тако и ово дјело Комнена Бећировића јесте једно такво свједочанство које се не може заборавити. Капела Његошева је као жртва у темељу наше духовне обнове и у темељу наше борбе за светиње. Капела на Ловћену нас је припремила за ову борбу коју смо повели и која још није завршена. Лично иза рушења Ловћенске капеле стајао је Јосип Броз Тито”, подвукао је Високопреосвећени.

У другом дијелу обраћања, Митрополит се осврнуо на лик и дјело великог сликара Петра Лубарде, који се одрекао позиције миљеника режима зарад правих вриједности:

,,Комнен је лијепо нагласио витешку борбу многих за очување Ловћенске капеле, а посебно Петра Лубарде. Петар Лубарда не само што је насликао Сумрак Ловћена са оним биком који руши Ловћен и Капелу, него се он тиме одрекао позиције миљеника тадашњег режима. Јер знао је Броз да награђује добро умјетнике и да се покаже као човјек културе и ако то није био. Био је злочинац.”

Он се такође осврнуо и на достојанствени лик и дјело храброг и честитог принца Михаила Петровића, унука краља Николе, као и на свијетли примјер какав је показао својим животом Љубомир Дурковић Јакшић:

,,Комнен у овој књизи лијепо свједочи и о томе како се лијепо и часно држао, баш као и у вријеме окупације Црне Горе, принц Михаило Петровић, унук краља Николе, који је чинио све као легитимни насљедник Његошев, да се заштити Капела на Ловћену. Свакако треба поменути и Љубомира Дурковића Јакшића који је исто као Комнен показао у своме стану толико наслаганих фасцикли препуних вриједне грађе о Његошевој капели, а које је све завјештао Српској академији наука и умјетности”.

Он је нагласио да је борба за Његошеву капелу представљала најжешћу борну интелектуалаца и уопштено људи од имена и интегритета са тадашњим безбожним непросвећеним комунистичким режимом:

,,Борба за Његошеву капелу на Ловћену је можда и била најжешћа борба интелектуалаца и људи од части и имена са тадашњим режимом. Наравно режим је однио физичку побједу, али, Митрополит и сви они умјетници, књижевници, професори, међу њима су највећа имена тадашње науке и културе из Црне Горе, они су однијели моралну побједу и то је велики духовни капитал који ми насљеђујемо. Наравно то је велики залог за обнову Ловћенске капеле, а она ће се сигурно обновити и увјерен сам да ће то бити прије него што ми и можемо замислити. За сада то изгледа немогуће, али, Богу је све могуће”. закључио је митрополит Јоаникије.

Књига Комнена Бећировића ,,Пола вијека на служби Ловћенском олтару” подијељна је на пет цјелина. Први дио садржи Бећировићеве ауторске текстове који су настајали на ову тему и објављивани су у дугом временском интервалу од 1963. па до 2018. године. Други дио обухвата три бесједе Коменена Бећировића, од који су двоје одржане 1999. године приликом првог и другог помена над остацима Његошеве капеле на Ивановим Коритима, а трећа његова бесједа изговорена је на вечери посвећеној Ловћену.

Трећи дио ове књиге садржи пет интервјуа које је Комнен Бећировић дао штампаним и електронским медијима у периоду од 1990. до 2018. године. У четвртом дијелу књиге публиковано је седам саопштења Покретачког одбора за повратак Његошеве капеле на Ловћен. Пети дио књиге доноси шест полемичких осврта Комнена Бећировића кроз ставове заговорника рушења Његошеве капеле на Ловћену. Након пет дјелова књиге као посебна цјелина дати су прилози који садрже биографски интервју професора доктора Радомира Батуљана из Торонта, који је одржан са Комненом Бећировићем. А потом и Бећировићево писмо Андреју Маргову из 1970. године, па затим његова обраћања Блажу Јовановићу, Вељку Милатовићу и Миловану Ђиласу из 1970. – 1971. године, као и један одговор Ђиласа Комнену Бећировићу.

Борис Мусић