Митрополит Амфилохије: Мојковачка епопеја

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија на свечаној академији поводом 99 година од Мојковачке битке, 9. јануара 2015. године у Мојковцу

Мир Божији, Христос се роди!

„За три дана три српска Божића такве битке и таквог крвопролића није било од кад људи памте.“

То су ријечи које је записао учесник Мојковчке битке, знаменити пјесник Радован Бећировић  Требјешки. Ове године се навршава тридесет година од његовог упокојења и добро је да га се сјетимо, јер је на првом мјесту благодарећи Радовану Бећировићу и његовој пјесми „Мојковачка битка“ тај догађај остао записан не само у историји него уписан и урезан у свако срце и разум трезвених Црногораца, од тога времена па ево до данас кад обиљежавамо 99-годишњицу Мојковачке битке.

Мојковац је заиста догађај историјски. Ја бих рекао да је Мојковачка битка круна свих великих ослободилачких догађања у новијој историји Црне Горе.

Та догађања почињу са битком на Мартинићима 1796, јула мјесеца, а настављају се битком на Крусима,  септембра исте те године, када је онај Богдан Вуков, оно дијете, донио главу Махмут-паше Бушатлије пред Светога Петра Цетињскога. Испред цркве, која и данас постоји, има камен где је сједио Свети Петар и гдје је бројао, и избројао тако 4000 турских глава. Међу њима је била и глава Махмут-паше Бушатлије, коме је он поручивао: „Честити пашо, мани се ове моје сиротиње. Иди, ми смо те и пустили да идеш према Босни у своје вријеме, нећемо ти сметати“. Али пошто се овај припремао да се освети за Мартиниће, Св. Петар му поручује: „Честити пашо, ако је правда на твојој страни да Бог да прво зрно које пукло мене погодило. Ако је правда на нашој страни, нека Бог пресуди међу нама“ – не каже Св. Петар „да Бог да тебе зрно убило“, него – „нека Бог пресуди међу нама“. И кад му је донијета глава каже: „Честити пашо, ево Бог пресуди на чијој је страни правда Божија“.

Дакле, битка на Крусима, па онда битка на Граховцу – која је наставак те дуготрајне борбе за слободу. Само најзначајније од њих да поменемо. Онда битка на Фундини, онај Вељи рат 1875–1878. године, који је уродио Берлинским конгресом 1878. године, када су и Србија и Црна Гора добиле своју независност, истога дана на истом мјесту. Прије Првог свјетског рата и Мојковца свакако треба да поменемо и Балканске ратове. У Првом балканском рату је овај град, град Уроша I, рашкога краља и владара, припао први пут у историји Црној Гори, после ослобођења ових крајева (1912). Зна се да су ови простори овдје, како је пјевао краљ и господар Црне Горе Никола I Петровић „стожер Рашке земље“ – не каже Монтенегра него Рашке земље! Треба да запамтимо ту пјесму краља Николе.

Посебно се радујем што је вечерас ова академија започела химном краља Николе „Онам’, онамо“, коју су пјевали и мојковачки витезови за Божић 1916. године. То је била њихова химна, то је била химна Црне Горе тога времена. Добро је да се она управо вечерас овдје чује, јер је благодарећи тој химни и дошло 1912. године до ослобођења ових крајева од вјековнога турскога ропства. Благодарећи тој химни и памћењу уписаном у биће Црногораца дошло је до ослобођења Косова и Метохије, а онда и до оног трагичног рата за Скадар, када је – то је много занимљиво, а то многи и не знају – био склопљен тајни споразум између србијанске краљевске војске и црногорске војске да се, када се Скадар ослободи, изврши уједињење Србије и Црне Горе. Зна се шта се догодило са Скадром, па није ни дошло до тога уједињења. И после тога догађаја 1913, поново је између ондашње владе Црне Горе и србијанске владе било разговора о уједињењу Србије и Црне Горе.

Први свјетски рат и његов почетак је показатељ колико је дубоко била уграђена у биће и Србије и Црне Горе жеља за уједињењем, и није случајно да се то манифестовало и потврдило управо овдје на Мојковцу.

Не треба изгубити из вида једну велику историјску истину, да је још Свети Петар Цетињски имао план обнове Славено-сербскога царства, и да се чак са Французима и са њиховим генералом Мармоном договарао да и крајеви Далмације, Дубровник и Босна, заједно са овим просторима, буду основа обнове Душановога царства. Све што се после тога догађало, и све што се догађало за вријеме Светога Петра II Ловћенског Тајновидца било је усмјерено у том правцу. Нарочито је Свети Петар II Ловћенски Тајновидац, то је свима нама познато, био дубински везан за Косово. Сва његова поезија то потврђује и сво његово дјело и пророштво које је он оставио везујући и своју и судбину народа за Косово – Косово је ,,гробница“ у коју је „закопано наше надање“. То се види и из онога што је рекао неком Димитрију, Војвођанину, приликом последњег свог боравка у Италији, кад му је овај рекао да није одавно био кући. А Његош му на то каже: „Немамо је, брате, сагорела нам је на Косову“. Те ријечи Светог Петра II Ловћенског Тајновидца, на неки начин су увод у Мојковачку битку. Преко Матије Бана, 1848. године, он поручује кнезу Србије Александру Карађорђевићу – „Ти за краља у Призрен а ја за патријарха у Пећку патријаршију!“

Та његова идеја је и остварена 1912. г, када је после ослобођења Метохије краљ Никола I подарио кључеве манастира Дечана и Пећке патријаршије, „задужбина његових славних предака“, да их чува и да у њима одјекује пјесма Богу Христу и пјесма народу који се ослободио. А кад то већ помињемо, морам да вам кажем, да када смо пресвлачили мошти Светог Петра Цетињскога, прије неку годину, онда смо поред ногу његових нашли два кључа, и свједочанства да је један кључ онај који је књаз Данило престолонасљедник добио од Есад-паше приликом ослобођења Скадра, а други кључ је онај манастира Дечана. Те кључеве, један и други, тадашњи митрополит пећки Гаврило, први митрополит пећки после укидања Пећке Патријаршије (1776), донио је и похранио, као митрополит црногорски, у кивот Светог Петра. Помињем мудрог митрополита црногорског Гаврила, потоњег патријарха српског, с тог разлога што је он био активни учесник и на Мојковцу са својим пријатељем Јанком Вукотићем, а исто је ишао и оном дргом страном преко Фоче заједно са ратницима све до Гласинца… Дакле, Гаврило Дожић је те кључеве сачувао и шта да радимо ми са тим кључевима, него ту да их оставимо као свједочанство истинитости оне пјесме и химне краља Николе ,,Онам’, онамо за брда она”. Јер то је плод те пјесме и надахнућа цара јунака Николе I Петровића и његове велике идеје ослобођења.

Па и онда кад је краљ Никола био у избјеглиштву и када је дошло до преустројства Цркве и обнове Пећке Патријаршије, он није био против тога, него је остало записано у „Гласу Црногорца“ како каже: „То је оно за шта сам се ја борио, читавог свог живота, и зашто сам и поставио Гаврила за првог пећког митрополита, да онда кроз њега и преко њега дође до обнове Пећке Патријашије“. Једино се бунио краљ Никола што за сједиште наново обновљене патријаршије није одређена Пећка патријашија, већ, тада привремено, Сремски Карловци…

Дакле и са те стране гледано, Мојковачка битка добија на значају – преко личности Светог исповједника Гаврила, великог патријарха српског, једне од најзначајнијих духовних личности у Европи XX вијека, који је заједно са Светим владиком Николајем жичким и свеамериканским крај рата у Дахау дочекао.

У вријеме Првог свјетског рата и патријарх Димитрије, тада још архиепископ и митрополит Србије, и те како је учествовао активно у несрећним и трагичним ратним збивањима. И он је заједно са старим краљем Петром и престолонасљедником Александром прешао преко Албаније, до Крфа и са Крфа до Солуна, а потом се вратио у Београд већ ослобођени, да би се око њега васпоставило јединство Пећке Патријаршије. А да би се то догодило, догодила се претходно Мојковачка битка, која је заиста спасила у бесудном тренутку србијанску војску и краља, а са њима и митрополита Димитирија. Јер да није било отпора на Мојковцу, историчари то знају добро, била би пресјечена одступница србијанске војске од Ниша преко Косова, па преко Приштине, преко Пећке патријаршије уз Руговску клисуру и одатле преко Црне Горе до Подгорице, и онда до Скадра, Драча и Валоне.

Дакле, овдје се на Мојковцу нашла под командом Јанка Вукотића црногорска војска са благословом краља и господара Црне Горе Николе Петровића, онога краља који је непосредно послије објаве рата од стране Аустро–угарске Србији послао свој чувени проглас, у коме говори „да два стара српска краља” настављају традицију својих предака и боре се против насилника и тирана који су поново кренули да нас лише људског достојанства и слободе.

Мојковац заиста представља једну епопеју. Јеванђељски се каже да нема веће жртве од оне да неко живот свој жртвује за брата свога, за ближње своје. То је најдубља љубав, жртвовање себе за спас свога брата. И сви они који су овдје погинули, управо су та буктиња, та стамена жртва која је по свој природи христолика, а догодила се управо на ,,три дана три српска Божића”.

Ја сам благодаран Мојковчанима што су почели у своје вријеме, док сам ја био овдје као Митрополит, што су то наставили са братом Јоаникијем од обнове Будимљанско-никшићке епархије, и што су завршили градњу спомен храма Христовог Рождества, који је данас украс овог града и Црне Горе. Спомен храм управо је посвећен Рождеству Христовом, дакле оном дану у који се одиграла та страшна битка. Црква све памти… Мојковачка битка представља круну свих великих ослободилачких догађања у новијој историји Црне Горе.

Фото: Министарство одбране РС