МИТРОПОЛИЈА: Надамо се да је близу вријеме када ће ЦГ престати да буде бесудна земља
Фото: in4s.net
Дневни лист „Побједа“, годинама уназад, објављује текстове у којима на непрофесионалан, непринципијелан и злонамјеран начин испољава мржњу према Православној Митрополији црногорско-приморској, Српској Православној Цркви и њеним вјерницима, фаворизујући и стављајући се у службу групи самозванаца који себе називају припадницима тзв. „Црногорска православна црква“, као такве непрепознате и непризнате ни од једне православне Цркве у свијету, саопштено је из Митрополије црногорско-приморске на њиховој званичној страници.
Из Митрополије наводе да је овај дневни лист је, у тексту објављеном 5. јула 2017.године, пренио изјаву Мираша Дедеића, рашчињеног и анатеми предатог свештенослужитеља Васељенске Патријаршије у Италији и тако, „по ко зна који пут, клеветнички и срамно, изнијели неистину на рачун Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, Православне цркве и њених вјерника“.
„Свјесни да овај текст, као и стотине сличних, нијесу могле и неће моћи ни једног здраворазумног човјека убиједити у своје наводе, а камо ли нанијети штету Цркви Божијој коју ‘ни врата паклена нису могла , не могу и неће моћи надвладати’, али истине Божије ради из Митрополије црногорско-приморске реаговали су саопштењем упућено дневном листу ‘Побједа’. Међутим, уредништво ‘Побједе’ је објавило свега неколико реченица саопштења, чиме су још једном показали да новинарски кодекс, правило и етика већ одавно нису мјерила њихове уређивачке политике,“ стоји у реаговању Митрополије.
Саопштење Митрополије црногорско-приморске ИН4С преноси у цјелини.
„Обраћамо се уредништву Дневног листа ‘Побједа’ да у складу са законом о медијима, а првенствено сагласно елементарном људском и моралном закону, објави сљедеће саопштење, везано за текст објављен у Вашем листу од 5. јула 2017. под насловом: ‘Амфилохије жели да нас доведе у статус београдске колоније’.
У вези са самозваним ‘Митрополитом Михаилом’ за васељенску Православну Цркву непостојеће тзв. ‘Црногорске православне цркве’, подсјећамо све истинољубиве људе у Црној Гори и шире на сљедеће чињенице:
Г. Мираш Дедеић је 1954. године на молбу тадашњем Епископу будимљанско-полимском Макарију за упис у богословију добио одговор: ‘одбија се због тога што смо при избору имали бољих кандидата’; као клирик Епархије црногорско-приморске – коју сада назива ‘београдска колонија’ – поново је поднио молбу за богословију Патријарху Герману (1959) и Свети Синод СПЦ му је одобрио ванредни упис, због тога што је прерастао узраст; у Призрену је завршио два разреда и поднио молбу да ‘из здравствених разлога’ настави као ‘екстерни’ ђак. Намјесто богословије, наставио је гимназију (екстерно?) у Приштини, да би му, по молби, тадашњи Рашко-призренски епископ (потоњи Патријарх) Павле дао благослов за упис на Богословски факултет СПЦ у Београду.
Послије завршетка Богословског факултета (1969), као ‘одан’ Митрополиту црногорско-приморском Данилу, такође по молби, био је постављен за наставника монашке школе у Острогу. Већ 1970. године Свети Синод ‘укида радно мјесто’ Мираша Дедеића и ставља се на ‘расположење’ његовом епископу Митрополиту Данилу (зашто је укинуто то радно мјесто – добро зна садашњи Патријарх Иринеј, тадашњи управник Монашке школе). Ради чега је ишао на постдипломске студије у Совјетски савез и Италију, притом одбијен од Митрополита Данила да буде замонашен, податке о томе најбоље чува архива ондашње и данашње УДБе Црне Горе, као уосталом и за његовог претходника, такође од УДБе ангажованог Антонија Абрамовића (о Антонију их је УДБа објелоданила приликом његовог проглашења за ‘Митрополита ЦПЦ’ (1993) на ондашњем Тргу Јосипа Броза на Цетињу). Намјесто замонашења г. Дедеић се у Риму оженио и као ‘српски теолог’ био рукоположен од грчког митрополита Цариградске Патријаршије из Беча (чија ли је то тада била ‘колонија’ за пароха Дедеића у Риму?).
Није дуго потрајало док је Дедеић стављен под забрану свештенодејства од стране Спиридона, митрополита италијанског Цариградске Патријаршије због његових црквеноморалних преступа да би га коначно и Свети Синод Васељенске Патријаршије (1997), као ‘недостојног свештеника’ подвргао ‘крајњој казни лишења свештеничког чина’, ‘због тешких антиканонских и душепогубних његових безакоња’, ‘огољен сваке благодати и дјеловања’, закључивши своју одлуку: ‘Зато да се нико никада не усуди од клирика да се облачи и саслужује са њим, а од вјерника да га прими или почаствује као свештеника или затражи од њега благослов.’
Оптуживши због тога Грке да га они гоне зато што он хоће да ‘оснује српску црквену општину’ Дедеић се обратио српском Загребачком митрополиту Јовану да га прими у своју Епархију ради оснивање те српске црквене општине у Риму. Пошто га Загребачки митрополит није примио, он је, ухљебија ради, као већ анатемисани и рашчињени свештеник, преко бугарског расколничког ‘Патријарха Пимена’ произведен од црногорских аутокефалиста за ‘митрополита ЦПЦ’ (сама Бугарска Патријаршија на челу са Патријархом Максимом тај чин је прогласила безакоњем и обманом).
Та вјерска заједница свој правни идентитет заснива једино на издатом увјерењу цетињске полицијске станице (Одјељење безбједности Цетиње бр. 34-01/99- 4537/1) којим се потврђује ‘оснивање вјерске заједнице Црногорска Православна Црква’, 17. јануара 2000. године. Заиста, од тог тренутка, та вјерска заједница има уставно и законско право, као све новоосноване вјерске заједнице или НВО да постоји и да дјела, међутим, као таква какве везе она има са вјековном православном Зетском, Црногорском митрополијом – Црквом, која је до 1918. године била и државна вјера Црне Горе? То што је Православна Црква Краљевине Црне Горе 1918, односно 1920.г. одлуком свог Светог Синода васпоставила своје вјековно јединство са Пећком Патријаршијом (Уставом од 1931.г. названом и СПЦ) представља само афирмацију њеног идентитета, а никако било какво њено укидање или лишавање имена, имовине и достојанства. Као што је примање Црне Горе у Уједињене нације васпоставило њен државни идентитет, тако је и Црногорска митрополија, сматрана као једина чуварка континуитета Пећке Патријаршије, повратком у Пећку Патријаршију потврдила своју цјеловитост прихваћена у заједницу свих аутокефалних помјесних Цркава. (Није Краљевина Црна Гора створила Црногорску митрополију – Цркву, већ је Црногорска митрополија створила црногорску државу!) Отуда, и кад држава губи независност или је добија, Црква наставља да живи сагласно свом вјековном поретку и устројству. Тај чин васпостављања јединства је тада прихваћен са радошћу од свеукупног свештенства, монаштва и православног вјерног народа Црне Горе, и тако до данас; а надати се и до краја свијета и вијека.
Зато, својатање од стране ове племенско-партијске вјерске заједнице, основане 2000. године, идентитета, имена, храмова, имовине једне установе непрекидно постојеће осам стотина година, у правним европским државама представља предмет кривичног гоњења за лажно представљање, ширење вјерске мржње, покушаје мафијашког отимања туђе имовине, угрожавање вјековне духовно-моралне кичмене мождине Црне Горе.
Надамо се, међутим, да је близу вријеме кад ће Црна Гора престати да буде бесудна земља, а ова нова Црна Гора, ако истински мисли на своје достојанство, почети да гради себе на оним темељима на којима је у њој саграђено све што је право, часно, вриједно и честито. Сваком иоле разумном човјеку је јасно да то није и не може бити ова вјерско-племенска интересна организација основана 2000.г. као ‘вјерска заједница Црногорска православна црква’!
А што се тиче Митрополита црногорско-приморског Амфилохија – он се труди да нас избавља од колонијализма све четири стране свијета, ходећи путем Богочовјека, који је једини прави Пут, Истина и Живот, световасилијевски и светопетровски пут слободе од сатане, гријеха и смрти.“
