МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ: Да, и ми смо свет

Оно „Ви сте свет“, у шта би да нас увери представништво највеће планетарне силе у Београду, значи, у ствари, „И ви сте свет“, то јест „И ви сте људи“. Моћници каткад претерају у ниподаштавању слабомоћних, оспоре им основна духовна и грађанска својства, као што се то нама десило у годинама припрема за бомбардовање, па њихове дипломате, касније, муку муче да успоставе мирнодопско општење засновано на елементарном међусобном поштовању.

Десио се полом, са продуженим последицама; једна уважавана, па и омиљена земља, преко ноћи је постала омражена држава. Њени званичници су нам обећавали повратак у камено доба, затварање у концлогоре нацистичког типа, отели су нам историјску колевку државе, запрашили нас са 15 тона ослабљеног уранијума, и сад то ваља изгладити, залечити, а да се ништа од учињеног не исправи и не промени. Ви сте свет: ево, примамо вас натраг, у заједницу срећних и слободних народа! Побољшању покварених односа служи и обележавање крњих годишњица са полагањем венаца у Прањанима, код Горњег Милановца.

Надгледник радова на изградњи војног аеродрома, са којег је спасено преко 500 америчких авијатичара, и организатор евакуације, био је Дражин официр Звонимир Вучковић. Он је крајем прошлог века умро у САД. Занимало ме је како је дочекан у земљи са чијом је војном силом тако тесно сарађивао, и сазнао сам следеће.

Вучковић је, са женом, стигао у Обећану земљу 1949. Прву помоћ су му пружили класићи (другови из Војне академије) и дипијевци (displaced persons). Нашли су му једнособан стан са заједничким купатилом, и посао у фабрици са минималном зарадом од 75 центи на сат. Две социјалне раднице су дошљацима поклониле мали радио-апарат. Пошто му је истекао уговор у првој, радио је у другој фабрици на прању алата у отровним хемикалијама, од чега су му, за вечером, избијале црвене пеге по лицу. Онда је, опет преко наших људи, прешао у јефтинији, скромнији стан. Наши људи су га уписали на течај за техничке цртаче. Испит је успешно положио, са тим послом је отхранио породицу и дочекао пензију.

Звонимира Вучковића сам упознао осамдесетих година прошлог века у Чикагу. Дуго смо разговарали, о свему и свачему. О овоме, што наведох, није ми рекао ни једне једине речи. Држао се, чини ми се, строгог упутства Исидоре Секулић: кад допадне невоље, српски официр треба да закопча мундир до испод грла, да трпи и да ћутке умре!

Јаки немају обичај да се захваљују слабима. Они газе крупним корацима кроз историју, не пазећи да ли ће некога повредити. Повремено упадну у сопствену замку, и тада покушавају да лепом речју заташкају ружна дела.

* * *

Што се мора, није тешко. Овако би се могла сажети животна филозофија јунака изузетне књиге Казивања из прве руке (Народна библиотека, Ужице, 2020). Њен аутор Илија Мисаиловић сачинио је зборник исповести обичних људи, припадника тзв. ћутљиве већине свога завичаја, осветливши путеве и беспутице којима су се пробијали кроз 20. век. Огласила се истина за коју инструменти политике и журналистике нису осетљиви. Мисаиловић је мудри заљубљеник у родни крај и његове људе: не пренаглашава им врлине, нити им, злобно, набраја мане, него их пушта да кажу све што имају. Цело столеће се, на ових 500 страница, за часак огледнуло, блеснули су врхови, зинули понори прећутаног, тешко рецивог, као и онога што је опште познато, а запостављено и ућуткано. Истини је дато да се показује, а не да се доказује. Нижу се исповести двадесетак сељака и сељанки, домаћина и домаћица, сеоских учитеља и свештеника малих цркава, дрвосеча и рабаџија, чиновника и хармоникаша, војника у четири рата што су, од 1912. до 1945, искрварили људе и окрвавили земљу, умножавајући број сеоских миражџика чија су браћа гинула у окршајима од Мачковог камена до Кајмакчалана.

На уводном месту је аутобиографија службеника из година социјалистичке изградње: пуста обичност, а тако стварносна, проживљена, препознатљива, и, зачудо, занимљива. Селећи се од једне до друге хидроцентрале у изградњи, од Потпећи и Кокиног Брода до Ђердапа и северне Африке, један мали човек, организатор културно-забавног живота за раднике, подсећа нас како је изгледала свакидашњица у средишњој, носећој матици онога доба, далеко од конгресних резолуција и пленумских литургија. Рад, на градилиштима, као и овамо, на њивама. „Ништа мени није било тешко, ништа, до дана данашњег“, каже трудољубива сељанка, док друга открива како је прегрмела године велике несташице: „Ја шијем, а младе сестре узмем уза се, и оне помажу, и истовремено уче да раде.“ Рад, и рађање: јединствени процес одржавања и обнављања живота: „Година и дијете, купус у кацу, дијете у бешику.“ (Сваке године, у јесен, купус на кишељење, и новорођенче у колевку.) Човекова делатност, поготово она на земљи, поседује сопствену моралну енергију, одржава духовно здравље и уравнотежено просуђивање.

Оно што је посебно окрепљујуће у овим исповестима јесте аполитичан приступ бићима и стварима. Пред немуштим народним судом сви су равноправни, четници и партизани; тај суд налази добру реч и за љотићевце, и за недићевце, па и за Немце, узете појединачно. Један немачки официр, лекар, бесплатно обилази болесне, а други, сазнавши да је избегличка породица из Мостара оставила, у напуштеној кући, нешто скривених златника, одлази на лице места, проналази новац, и доноси га, без накнаде, несрећној породици.

Сви су у праву донде док не пређу са речи на дела, на политичко обрачунавање, односно док не потегну оружје. Сељанка из Кремана спасава живот двојици младих комуниста, не знајући ко су, шта су, ни зашто их хајка прогони. Видећи их у шкрипцу, на брзину их обуче у женске хаљине, повеже им главе марамама, тутне им преслице у руке и тако превари гониоце. Заврши се рат, и спасени илегалци, ваљда из неког комитета, пошаљу курира са питањем да ли је сељанци-спаситељици нешто потребно. „Мени ништа не треба, имам чојека, имам ђецу, што да их нарезујем.“ (Што да их оптерећује издацима.)

О ономе што се збивало од 1941. до 1945. оцена је једнодушна. „Овај, други рат, велико је зло оставио у народу“, уздише један, а други га допуњава: „Ту су се браћа сатирала, кум на кума, комшија на комшију.“ Уследила је сурова одмазда. Осумњиченима везују тегове за мошнице, преостали шумци су се крили све до завршетка Првог петогодишњег плана. Познати четнички командант протурио је катанац кроз усне жене-доушнице, да је одучи од дојављивања. Попови су оглашени за носиоце мрака и узрочнике народне затуцаности, иако су, у секташкој искључивости, тешко могли достићи своје критичаре којима ни сујеверје није било страно. Сељак, секретар партијске ћелије, добија налог да откопа гроб преминулог члана, четрдесет дана након сахране, пошто је са њим закопана и партијска књижица, а она не сме трунути у помрчини доњег света…

Највећи промашај у изградњи социјалистичких односа је, свакако, покушај увођења колхоза у средини у којој су се многи питали чиме се баве доктори и где је моторна тестера представљала велику техничку новост. У комуну улазе сиромашни и нерадници. Ништа им не полази од руке, и црни лук одбија да никне. Сељачке радне задруге ће, средином педесетих, ишчезнути као ружан сан.

Наслеђена мржња између монархиста и победника у грађанском рату распаљује се на новом простору, унутар владајуће партије. Високи државни руководилац, у почетку избијања сукоба са Москвом, затиче у кафани „Скрапеж“ Стаљинову слику на зиду и наређује кафеџији да је склони. Куда, пита власник кафане. На таван, куд знаш. Значи, горе где је краљ?

У обиљу занимљивих збивања и упечатљивих призора, исказаних освежавајућим народним језиком, истичу се муке хармоникаша на прославама и свадбама. Свирају, без престанка, три дана и три ноћи заредом, а кад их почне хватати сан, свадбари их шамарају, да наставе весеље. „Развучем далапу“, каже један, „она рези, натерам је да бруји, па да цвили, па да игра.“

Суочени са садашњим невеселим стањем у сеоској средини, понекад нам се чини да је све отишло дођавола. А ето, књига Илије Мисаиловића, подсећајући нас на живородну основу родног тла и поднебља, улива извесну наду. Мора да ове клице и даље негде, у тамним дубинама народне заједнице, и данас клијају.