Њу би требало утврдити, без икаквог наметања и злоупотреба. То је посао историчара и идеал сваког мислећег човјека, али питање је да ли смо спремни да ту истину признамо, да је досегнемо и суочимо се с њом или је циљ задовољавање неких тренутних интереса и потреба и у том смислу злоупотреба прошлости.

Каже ово у интервју за „Глас Српске“ историчар Милош Ковић, након што је бивши амерички амбасадор у Београду Вилијам Монтгомери поново отворио причу о Сребреници, наводећи да он сматра да је на овим просторима почињен ратни злочин, а да је Руанда примјер мјеста у ком је урађен геноцид.

Према Ковићевим ријечима, Монтгомери је несумњиво неко ко веома добро познаје прилике на балканским просторима и по томе се сигурно издваја у односу на друге дипломатске представнике Америке на бившим југословенским просторима.

– Сребреница је један од злочина који су почињени за време последњег Одбрамбеног-отаџбинског рата. И то је нешто што се не може негирати, али може се и мора говорити и полемисати о броју убијених, али и начина на који су страдали муслимански војници и мушкарци из Сребренице. Да ли је то било у пробоју, у ратним дејствима? Много је питања на која би наука у будућности требало да одговори, баш као и на она како назвати многобројне злочине над Србима у Подрињу. Шта је геноцид, а шта не, сјајну књигу су написали Херман и Питерсон, зове се „Политика геноцида“. Ноам Чомски је написао предговор. Када се види шта неки са Запада, али и са ових наших простора раде са том речју, како је злоупотребљавају и манипулишу њом, онда човек заиста помисли да је можда Чомски био у праву када је предложио да је на неко време заборавимо. Међутим, мислим да Срби ту реч не би требало да забораве, с обзиром на то да је геноцид над њима почињен чак три пута у посљедњих стотину и нешто година. Мислим ту на Први светски рат, наравно и Други, али и уништење српског станоништва у Крајини и на Косову и Метохији. Сви ти догађаји заиста одговарају дефиницији геноцида – каже Ковић.

КОВИЋ: Можемо да бирамо или ћемо сарађивати или ћемо се налазити у стању вечног конфликта и сукоба који никоме доброг донети неће. Ратови који су иза нас оставили су много зле крви и ружних сећања. Велике силе су врло често на овим просторима започињале велике ратове. И тада смо се делили на сукобљене војске па су муслимани били на страни Османлија, римокатолици на страни Аустрије и Венеције, а православни су најчешће били на страни хришћана, макар они били и римокатолици. Та позиција православних уопште није била једноставна. Када се Русија подигла, од раног 18. века, Срби су увек гледали на којој страни је ова православна земља. Онда је дошло време када су Срби подржали идеју стварања Југославије, која је била заснована на томе да се живи заједно, без обзира на верске и етничке разлике. Та идеја је пропала и Срби су били последњи народ који је од ње одустао. Мислим да ове илузије не би требало оживљавати. Шта је било, било је, али и даље постоји потреба да се нађе неки модус вивенди. Срби највише инсистирају на томе, али то је и природно с обзиром на то да они егзистирају у свим суседним државама.

ГЛАС: Да ли је ово што се данас дешава, не само у БиХ, већ и на Косову, покушај да се заврши започето деведесетих, када је разбијена некадашња држава, али и расцјепкан српски фактор? 

КОВИЋ: Наравно. После разбијања Југославије, а у чему су највише учествовале државе попут Немачке и САД, сада је на реду Србија. Отворено се ради на њеном распарчавању. То су процеси који су уобичајени у међународним односима. Кад једна држава покаже слабост, суседне државе или велике силе је распарчавају. Занимљиво је да велике силе у БиХ, оне западне, подржавају потпуно супротне процесе, јер присиљавају народе који тешко могу да живе заједно да то остану, али међународни односи се мењају. Будућност носи много непознаница и ризика, тако да је потребно да Срби пажљиво прате оно што се догађа и да своје интересе прилагођавају политици великих сила, а превасходно оних које су показале своју добру вољу. Ту пре свега мислим на Русију и Кину, али и на неке друге државе.

ГЛАС: Широм свијета исцртавају се неке нове мапе, односно интересне зоне. Могу ли се правити паралеле са неким ранијим историјским периодима и којим?

КОВИЋ: Када се САД помире са чињеницом, да нису више једина сила у свету, тог часа ће почети исцртавање нових линија разграничења и интересних сфера. Такве поделе нису ништа ново. Оне су на Балкану уобичајене, бар од 18. века. И ми о томе много тога знамо. Историчари проучавају разне договоре великих сила. То није ништа ново, то је реалност међународних односа. Зато мале државе и народи морају пажљиво да прате интересе великих сила и да на основу објективних и реалних информација доносе одлуке о начинима и методима како да остваре своје националне циљеве и интересе.

ГЛАС: Интересантна је и улога Турске у данашњим процесима, а ту прије свега мислим на све оно што се дешава на Блиском истоку и у вези са Сиријом. Да ли је ово њихов покушај да оживе некадашње неосманско царство те како се простори Балкана уклапају у ту причу? 

КОВИЋ: Турска је регионална сила. Њене потенцијале не смемо никако занемарити. И ти потенцијали су се више пута показали. Турска је и данас веома агресивна. Укључена је у догађаје у Централној Азији, на Кавказу, на Блиском истоку, али и на Балкану. То су подручја која она сматра својим, гледано из историјског угла. Сматрам да је ова земља ипак преценила своју тренутну снагу и моћ. У сваком случају Турска је за Србију веома важна, поготово ако гледамо из угла обнове односа са муслиманским светом на Балкану. Она у том случају може играти улогу посредника, али то што Турска у овом тренутку гради фабрику оружја на Косову и Метохији, што наоружава косовске Албанце и ту квазидржаву то не шаље поруку о добрим намерама ове државе. Дакле, са Турском би требало бити врло пажљив, али исто тако не би требало имати илузију да ова држава ипак може бити стратешки савезник српског народа. Она може да буде у тактичком смислу пријатељ, поготово ако се не окрену против Русије. Ако до тога дође, окренули би леђа и нама.

ГЛАС: Да ли Вас плаши оно што се дешава широм Европе, а поготово ако видимо колико се новца улаже у милитаризацију? 

КОВИЋ: Бојим се да ЕУ срља у оружани конфликт са Русијом. Она је већ у том рату, али на просторима Украјине. Они су тамо присутни на посредан и непосредан начин. И човек се запита где је нестала памет и историјско искуство, поготово немачког народа из два светска рата. Ствари, нажалост, иду ка веома лошем завршетку. Све некако подсећа на композицију воза која неконтролисано јури ка провалији. Шине су постављене. Композиција је на шинама и она сада јури. Надам се, да ће ипак у једном тренутку тај воз стати када се приближи понору. Ако на крају дође до неког лошег сценарија, под условом да не буде онај најгори, нуклеарни, онда ће доћи до велике промене граница у свету, али и на Балкану. И то је још један од разлога зашто би требало веома пажљиво пратити догађаје који долазе.

ГЛАС: Поменули сте промјену граница, на шта мислите? 

КОВИЋ: У свим оружаним конфликтима границе се мењају. То су трагична времена и страшна, али просто мора се живети и преживети. Ми Срби то врло добро знамо и то су наше генерације искусиле. Морамо бранити своје интересе, а они су дефинисани потребом да се преживи, да будемо своји на своме и сами доносимо одлуке.

ГЛАС: Може ли јачање суверенистичкх снага, а који многи називају десничарима, нешто промијенити како би се дошло до отрежњења унутар појединих европских земаља?

КОВИЋ: Они нису само десничари, они могу бити и левичари, као рецимо Меленшон у Француској. Сматрам да су неопходни људи и политичари који ће водити рачуна пре свега о интересу својих земаља. Неопходно је и да европске нације престану да верују у илузије. Европска унија се не налази ни у мало добром стању. Требало би што пре да се освесте и да почну да размишљају о томе колико им то, у шта су ушли, у тај експеримент, може доброг донети, а колико зла. Видимо да је масовна имиграција у европске земље и то је све озбиљнији проблем. У Велику Британију улази преко милион имиграната годишње. Да не спомињем Немачку и друге европске земље. Ове миграције све више мењају демографију, утичу на економију, али и на културни идентитет Европљана. Поре тога они морају поставити питање да ли је у интересу Немачке, Француске, Пољске или Чешке улажење у неки оружани конфликт, а можда и нуклерни сукоб са Руском Федерацијом? Због чега би то урадили? Који је интерес? Све се своди на то да ли ће се европски народи коначно пробудити. Надам се,  да ће до тога доћи. Желим да верујем. А ако се то ипак не догоди, то неће бити добро ни по кога, ни за једну европску нацију, а и ми спадамо у европске нације.

ГЛАС: Може ли Европска унија опстати у садашњем формату, поготово уколико се обистине најаве бриселских званичника да ће они и даље инсистирати да се дио суверенитета са земаља чланица пребаци на Брисел?

КОВИЋ: Постоје две опције. Или ће се ићи на децентрализацију и обнову суверенитета или на даљу централизацију. Ниједан сценарио није сјајан за будућност Европске уније као заједнице. Зато је потребно да европски државници имају осећај мере, како да то двоје помире, односно ускладе. Да ли ће они бити у стању да ураде тако нешто? То ћемо видети.

ГЛАС. Ако погледамо ко све сједи у Брислеу, али и на челу појединих држава, стиче се утисак да никада није била већа негативна селекција?

КОВИЋ: Част изузецима. И то све више схватају и сами грађани ЕУ. Такве људе заиста дуго нисмо имали на челу европских земаља. Како то објаснити? Као прво, треба видети колике су слободе у јавном мнењу и у медијима. Погледајте само на какав начин се тамо пише о неким темама, рецимо о Русији и Украјини. Европске земље и добар део света су још за време епидемије короне увеле значајна ограничења основних људских права и слобода. Епидемија је искоришћена и злоупотребљена да се људи додатно дисциплинују од стране својих државних елита и бирократије. И то се данас наставља, само на другим темама. Те исте елите злоупотребљавају моћи које су тада стекле. Дефицит слободе је, нажалост, све видљивији.

Два сценарија, а ниједан није добар

ГЛАС: Може ли ЕУ опстати у садашњем формату, поготово уколико се обистине најаве бриселских званичника да ће они и даље инсистирати да се дио суверенитета са земаља чланица пребаци на Брисел?

КОВИЋ: Постоје две опције. Или ће се ићи на децентрализацију и обнову суверенитета или на даљу централизацију. Ниједан сценарио није сјајан за будућност Европске уније као заједнице. Зато је потребно да европски државници имају осећај мере, како да то двоје помире, односно ускладе. Да ли ће они бити у стању да ураде тако нешто? То ћемо видети.