МИЛОШ КОВИЋ: Митрополит, човек предања

У историји српске културе митрополит Амфилохије (1938-2020) заузима сасвим особено место. Готово пола века био је једна од најистакнутијих личности нашег јавног живота. У тако дугом времену сведочио је постојање и снагу једног древног, занемареног предања.

Загонетка српске историје, коју је митрополит Амфилохије целог живота одгонетао, постављена је у 18. веку. Тада се српска култура, укорењена у свом балканском, православном наслеђу, нашла под одсудним утицајем римокатоличко-протестантског, потом и просветитељског, секуларног Запада. Крајем 19. и у првој половини 20. века, српске елите биле су већ сасвим западњачки усмерене.

Титова културна политика се, нарочито после 1948, окретала западним узорима. У два светска рата подељен, Запад је, крајем 20. века, најзад уједињен, покренуо медијски, пропагандни рат против Срба, разбио Југославију, поделио српски народ на неколико држава, напао Крајину, Републику Српску и СРЈ, починио геноцид над Србима Крајине и Косова и Метохије. Западњачки усмерене српске елите, међутим, ни данас нису у стању да на нов изазов уједињеног, непријатељског Запада дају трезвен, разуман одговор.

Историјски миље

Српска црква је међутим, упркос свему, сачувала традицијску културу, наслеђену из средњег века и доба туђинске власти. Као предводник Срба у иноверним државама, прилагођавала се и подизала устанке. О њеном пресудном утицају на народну културу сведочи сачувана епска књижевност. И у елитној српској култури, митрополит Петар II Петровић Његош сматра се највећим песником. Црна Гора је, све до његовог упокојења, остала теократија.

Црква је, до тада, предводила српски народ у Хабзбуршком и Османском царству. И после тога, чак и у независној Србији, поглавар цркве, митрополит Михаило, улазио је у сукобе са државом. Појава Николаја Велимировића и Јустина Поповића донела је обнову религијске мисли и, коначно, самосвестан дијалог са Западом.

То је био историјски миље из кога је потицао и у коме се појавио митрополит Амфилохије. Његови прави претходници и узори, по ширини образовања, спремности на сучељавање са моћницима овога света и по рвању са истим историософским темама, били су митрополит Петар II Петровић Његош, владика Николај Велимировић и отац Јустин Поповић.

Већ као професор Богословије, јеромонах Амфилохије, заједно са својим најближим сабеседником, јеромонахом Атанасијем, потоњим владиком захумско-херцеговачким, програмски је захтевао „коријенито преиспитивање безмало свих начела на којима наша данашња култура почива“ (1979).

Писао је, као епископ банатски, да „сазријева вријеме да се изврши реинтерпретација наше модерне културе, не само у свјетлости нових искустава него и на темељима њеног светосавско-лазаревског предања…“ (1989). Као митрополит црногорско-приморски уочавао је „губљење косовског завјетног ума“, „процес систематског разарања српског народног самосазнања“ у „западњаштвом опчињеном дијелу наше интелигенције“ који је, по речима Његоша, „заробио себе у туђина“ (2008).

Завештања митрополита

Како залечити расколе и реинтерпретирати српску културу? Пажљиви проучавалац и преводилац Старог завета, митрополит Амфилохије, примећивао је да будућност припада „само оним народима који успију да очувају своје дубинско историјско и духовно памћење“. То памћење мора да буде „не само историјско, национално, језичко, културно“, него и „памћење живе вјере“ (1990). Писао је да, после раздобља „слабљења завјетне свијести“, „аутентични хришћанин, као и старозавјетни човјек, остаје ‘човјек предања’, дубоко укоријењен у откривењско предање својих предака и вјеран му неријетко до смрти“ (2008).

Према тумачењу митрополита Амфилохија, у срцу „светог предања“ Срба налази се Светосавски и Косовски завет, као опредељење и спремност на жртву за Царство Небеско. По речима Јустина Поповића, то значи опредељење за „правду, истину, љубав, доброту, радост, живот… …Живети ради вечних вредности Небеског Царства и умирати за њих јесте суштина наше лазаревске, наше косовске, наше народне вере“ (1939).

„Жртвовање за ближњега, жртвовање за своје отачаство, жртвовање за оно што је вјечно и непролазно, за вјечно и непролазно људско достојанство, људски образ, то је оно што је својствено управо том жртвеном чину на жртвеном пољу косовском“, каже митрополит Амфилохије. Зато је и кнез Лазар испунио новозаветну, Христову реч да „нема веће љубави од ове да ко живот свој жртвује за пријатеље своје“ (2008). Косовски завет тако се указује као српским историјским искуством потврђен Стари и, нарочито, Нови завет.

Живот и жртва за ближње у име вечних вредности и Царства Небеског, обнова отачке вере и светосавско-лазаревског предања – то су завештања митрополита Амфилохија. Она су охрабрила српско друштво у отпору намери власти да напусте светиње и сународнике на Косову и Метохији. То су идеали који су покренули литије и победили режим у Црној Гори. Судећи по свему, време митрополита Амфилохија тек долази.