Милорад Екмечић: Број страдалих у Јасеновцу од 500–600 хиљада минимум који се научним испитивањима доказује

Ниједан научни скуп не може дати коначне одговоре на историју геноцида 1941–1945. Цела српска наука је осуђена да то буде трајан напор који се не сме сматрати завршеним

Српска наука је после Другог светског рата била прикраћена да до краја истражи историјске коренове геноцида који је извршен у Независној Држави Хрватској над српским, јерврејским и ромским народом. Југославија је након 1945. била једина држава на свету чија влада није пребројала своје мртве. Импровизовало се са успостављањем установа за испитивање броја мртвих, гробови и јаме (foibe) на крашком подручју нису отворени, све до расула државе 1991. То је остављало видљиве трагове на све покушаје да научници умисле накнадно и сами да реконструишу историју геноцида и његове стварне последице. У исто време, у култури је почела најпре прикривена, а затим све отворенија гогољевска трговина мртвим душама. Упоредо са ревизионистичком историографијом у западном свету да се умањи значај холокауста и број јеврејских жртава сведе на неку меру коју би потомство лако прихватило као пропратну појаву сваког рата, а не само модерне идеологије фашизма, у југословенској култури су импулси ревизионистичке науке са Запада почели добијати смисао застрашујућих политичких порука.

Сумирање ових напора је извршио некада званични историчар герилског рата и генерал Фрањо Туђман књигом „Беспућа повијесне збиљности“ 1989. Књига није усамљен балкански производ напора култура држава које су доживљавале историјску кризу расула своје идеологије и целог економског система. У невидљивом строју иза њене позадине стоје дугачки редови европског католичког клерикализма. Туђманова статистика показује да је у логору Јасеновац страдао десет пута мањи број жртава него је 1946. званична комисија хрватске владе 15. новембра 1945. направила, а објавила годину дана потом под насловом „Злочини у логору Јасеновац“. Председник те комисије је био др Венцеслав Целигој, а секретар др Анте Штокић. Комисија је закључила да се егзактан број жртава никада неће установити, с обзиром на то да су трагови уништавани и убијени делимично бацани у реку Саву да их однесе. Број од 500-600.000 је минимум који се меродавним научним испитивањима доказује. Ни југословенска влада, нити владе република у којима је геноцид извршен нису овај задатака довеле до краја. Касније бетонирање отвора јама (foibe) у крашком подручју, а нарочито избегавање ранијих слобода да се истражује одговорност Римске курије, нарочито након државне посете председника Тита Ватикану 1971, произвели су у целој култури ону плиму која је завршила са синтезом генерала Туђмана.

Оваква позадина стања у српској науци је остављала траг и на целу културу и националну политику. Последица је да се ниједан научни скуп, без обзира на то колико ће великих светских ауторитета окупити, не може сматрати научним поприштем које ће дати коначне одговоре на историју геноцида 1941–1945. Цела српска наука је осуђена да буде трајан напор који се не сме сматрати завршеним, него као увек напор у току.

Коренови историје геноцида 1941-1945. су у дубокој прошлости и везани су за оне мотиве који су конституисали модерну хрватску нацију. Она је израстала у процепу сукоба интереса великих европских сила у оквиру „Источног питања“, посебно од почетка времена расула Османлијског царства од 1683. У свим мировним уговорима Хабзбуршког царства са Османлијским царством, од Карловачког мира 1699. до Берлинског конгреса 1878, постоји правило да се муслиманска и јеврејска мањина на подручју које је заузето од Турака не толерише. Гвоздени закон присиљавања муслиманског становништва на сељење из заузетог простора био је на снази све док интереси Хабзбуршког царства иза 1878. нису добили нови смисао. Сматра се да је у покрајини Славонији пре етничког чишћења до 1699. било 45,5% муслиманског становништва. У унутрашњој Далмацији (подручје Имотског и Сиња) тај је проценат био можда и виши. У Славонији је укупно тада било 220.000 људи. Око 130.000 муслимана се из Паноније након 1699. иселило у турске покрајине јужно од река Дунава и Саве. Изузетак је подручје уже Србије, где су бројни ратови и миграције, насилне или из невоље, довеле до депопулације земљишта, па је на том простору од 1717. до 1739. било само око 90.000 људи. Данас тамо живи матица српске нације од неколико милиона људи, са Београдом као метрополом од преко два милиона. Историјска наука, посебно школа Јована Цвијића, установила је да је 85% становника уже Србије досељено из суседних покрајина. Посебно је српски народ у Босни и Херцеговини изгубио бројчани примат над свим покрајинама у којима живи српски народ.

Срби су подизали најмање 14 значајних аграрних револуција у Босни и Херцеговини од 1804. до 1910. У најзначајнијој од тих револуција 1875-1878. страдало је око 150.000 укупног становништва, од чега највише Срба. Већ у првим месецима тог устанка 1875. на хабзбуршко подручје је пребегло 220.000 људи, а тај се број касније повећао још за близу 100.000. То је више од половине српског становништва. Први модерни попис, учињен по европским прописима, у Босни и Херцеговини је извршен тек 1879, па је по томе било могуће да се ови бројеви сматрају уверљивим. По свим пописима становништва до 1981. Срби су имали релативну већину у Босни и Херцеговини. Стално демографско цурење српске воде у Србију из суседних покрајина је историјски окончано тек са крајем грађанског рата 1995. По пописима из 1880. на подручју Хрватске и Славоније је живело 26,3% српског православног становништва, у Далмацији (по попису 1910) од 645.000 становника на православне Србе је отпадало 17% људи. „Срби католици“, према рачунању 1936, имали су око 25.000 људи.

Коренови етничког исељавања у Србију су везани за ратове Аустрије и Османлијског царства, а убрзани су иза 1815. У време Српске револуције под Црним Ђорђем 1804-1815. било је побуна у Босни (1804, 1805, 1807, 1809) и Далмацији (1806). У Далмацији су били организовани од стране емисара из руске ратне флоте и људи црногорског митрополита Петра I Цетињског. Црногорци су опседали Дубровник са циљем да га претворе у престоницу „Славено-сербског царства“, како је црногорски првосвештеник замишљао. Иза њега су стајали високи свештеници Стратимировић у Сремским Карловцима, и бискуп загребачки Врховец. Након 1815, када Далмација долази под власт Аустрије, све до 1918, политика према православнима се радикално мења. Папском енцикликом 1817. је хабзбуршки цар добио право да поставља бискупе у приморским бискупијама, српска ћирилска азбука која је била и званично писмо свих фрањевачких жупа у Далмацији, Славонији и Босни и Херцеговини је укинута. Богослужење и једна богословија (Прико на реци Цетини) која је била на старословенској основи се пребацује на латински обред. Лудвиг Талоци, историчар хабзбуршке владе крајем XIX и почетком XX века, закључио је да су темеље Велике Хрватске створили хабзбуршки владари од 1806. године.

Хрватска национална политика је до успостављања дуализма 1867. почивала на идеологији „либералног католицизма“, чији је један од главних протагониста био бискуп славонски Јосип Штросмајер. Хрватски „илирски покрет“ као и сви други у Европи надахњивани од идеолога либералног католицизма исповедао је идеју да Хрвати треба да стварају заједничку „илирску нацију“ са Србима и престоницом државе у Београду.

„Социјални католицизам“ од 1867. је учинио историјски заокрет у хрватској националној политици. Сви католички писци, бискуп Штросмајер на првом месту, отац хрватског национализма у Далмацији Миховил Павлиновић, одбацују свој ранији животни кредо да су становници Славоније и Далмације Срби и укључују се у постојану реку кроатизовања целе културе. Заједно с тим текао је и процес лаганог, али темељитог процеса трансформације типологије национализма (националног покрета) на целом југословенском простору лингвистичког типа у религиозни тип. Тај је процес окончан тријумфом Атлантског пакта у рату против Србије, Црне Горе и Срба у Хрватској и Босни и Херцеговини до 1995.

По идеологији главних хрватских политичких странака, које се стварају након 1860, етничка граница Хрвата на истоку је сматрана да следи реке Врбас и Плива на западу северне Босне. У програму главне „Народне странке“ јасно је речено да је источна граница Хрвата на тим рекама. „Први хрватски католички (еухаристички) конгрес“ 1900. је донео званичну декларацију да је источна граница Хрвата на реци Дрини. Пре тога је дошло до метаморфозе хрватског националног покрета и идеологије целог друштва, од идеологије да нацију сачињава заједница језика, ка идеологији да је нација производ заједнице неједнаких раса. Ту је теорију у Хрватској створио идеолог модерног хрватског национализма и један од раних гласова хрватског фашизма, Анте Старчевић. Он је превео теорију неких западних научника, а посебно мађарског писца Јозефа Етвеша (1851) да је нација настала спајањем више и ниже расе. Досељене расе са севера и истока (Франци у Француској и Мађари у Угарској) су се спојиле са нижим класама галског и словенског становништва и створиле нове нације. Старчевић је писао да су и Хрвати потомци једне нордијске расе, коју сам није именовао, а његови следбеници нашироко доказивали да припада Готима. И Старчевић, исто као његови узори у западној Европи и Мађарској, тврдио је да је „господивша пасмина“ Хрвата била државотворна и дала владајуће племство које носи државу. Како је било одвећ белодано да је хрватско племство било пореклом од чиновничког племства („noblesse de robe“), а не старог племства мача и плаве крви, Старчевић је веровао да су муслимански бегови Босне и Херцеговине једини историјски преостатак из прошлости. Муслимани у Босни и Херцеговини су слабо марили за ово доказивање пре Светског рата 1914, а у току Другог светског рата 1941-1945. претежном већином су га прихватили као основу свог понашања.

Окупацију Босне и Херцеговине је Хабзбуршко царство почело припремати из знатне историјске дубине. Након успеха Српске револуције 1804-1815. да створи аутономну државу, основану на друштву слободног сељаштва, сви су национални покрети у суседним покрајинама почели захтевати рушење османлијског државног феудализма и стварање заједница слободних сељака као у Србији. За разлику од западноевропског феудализма, исламски феудализам је био државни феудализам. Феудалци нису били власници својих земљишних поседа, него управљачи на њима као коњаници султанове војске. Након смрти једног властелина султан га даје другом, али се поштује обичај да син старог спахије има предност. Израчунато је (босански историчар Аличић) да је након слома муслиманске побуне 1851. остало само 26% старих спахија на својим поседима.

Анте Старчевић је градио кулу на песку и направио ђачку омашку да је племство Босне и Херцеговине било старо племство од времена сељења Гота из раног средњег века. Али политика модерног хрватског националног покрета, која је из реда прихватила Старчевићеве теорије, управо се екстремно радикализовала и због ове теоретске митологије на којој почива. Основа свих модерних хрватских националних партија је израсла из учења „социјалног католицизма“ иза 1867. Оно је коначно уобличено папском енцикликом „Rerum novarum“ 1891. Напушта се стара политика католичке цркве пасивног односа верника према националној држави („ни бирати ни бити биран“) и полако стварају католичке политичке странке. Цели се католички покрет усмерује преко једног заједничког у целом католичком свету, па у сваком постоји једна „Католичка акција“. У Италији је свештеник Дон Стурцо формирао католичку странку, коначно тек након 1918. да би је сама Римска курија почела потискивати у корист победничког италијанског фашизма иза 1922. Митологизација научног истраживања о хрватском пореклу свих католика заједничког језика са Србима од раног средњег века је само додатак овој основи „социјалног католицизма“ у подлози.

Аустро-Угарска је почела политичке припреме за окупацију Босне и Херцеговине од војног пораза у рату против Италије и Пруске 1866. Тек тада се прихватају филозофске основе ове политике које је 1844. створио велики италијански католички писац Чезаре Балбо, у књизи „Наде Италије“ („Speranze d’Italia“). Он је сматрао да Аустрија треба да напусти покрајине које је држала у Италији (Ломбардија и Венеција) и надокнаду тражи на балканском истоку. Цели немачки народ треба да изврши мисију увођења европске цивилизације, како би истиснула ропство које долази од Русије. Северни Немци треба да стварају немачке католичке и лутеранске колоније у Пољској, а Аустрија на Балкану. Након пораза у рату 1866. Аустрија (Аустро-Угарска) прихвата ово кормило.

Када су Срби Босне и Херцеговине у великој аграрној револуцији 1875-1878. прогласили уједињење са Србијом и Црном Гором на Видовдан 28. јуна 1876, аустроугарска влада је почела активно радити на коначном реализовању окупације Босне и Херцеговине. Гроф Андраши, министар спољних послова монархије, исповедао је идеју да Босна и Херцеговина нема своје посебно национално биће („Sein“), да нужно мора бити уједињена са Србијом. Сви су немачки политичари, а нарочито установе које води католичка црква („Католички касино“ у Бечу, католички еухаристички конгреси), почели исповедати страх да би уједињење Босне и Херцеговине са Србијом значило политички преврат у коме би сви Јужни Словени приступили заједничкој држави са Србијом. Бизмарк је говорио да би то био потрес који би се осетио до Берлина, иако је ту дистанцу био раније скратио до словачке Братиславе. Вођа католичке странке у Немачкој, „Zentrum Parthei“, Виндхорст је у Рајхстагу критиковао политику неутралности канцелара Бизмарка у „Источном питању“. Уместо мишљења канцелара да све те варошице на Балкану, о којима новине обилато пишу, не вреде добрих костију једног померанског војника, Виндхорст је у Рајхстагу тврдио да од борбе око тих балканских варошица зависи питање ко ће владати будућим светом – Германи или Словени.

Одмах након окупације Босне и Херцеговине 1878. почело је стварање католичких аграрних колонија у Босни. Све су биле смештене на плодном земљишту северне Босне. До 1914. било их је створено 24, а прва је успостављена досељавањем немачких сељака код Бање Луке и била названа Виндхорст (Windhorst, данашња Топола). Одмах до ње је створена колонија италијанских сељака из аустријског Тирола Маховљани, на земљишту данашњег аеродрома. Било је замишљено да се уз реку Дрину створи цели ланац аграрних насеља Немаца. Најзначајније је било „Franz Josephs Feld“, данашње Ново Село код Бијељине. Ове су се колоније почеле укидати Хитлеровом одлуком да их након изгубљеног Стаљинграда пресељава у подручје Познања. Историчари су израчунали да је у Босну и Херцеговину, након окупације до 1918, било усељено 240.000 католичких становника. Они који су преостали су се кроатизовали.

То није била једина установа да хабзбуршке власти учине крај демографском првенству Срба у Босни и Херцеговини. У свим пописима становништва су сачињавали релативну већину 43-44%. Са националним истомишљеницима католика и муслимана су имали апсолутну већину.

Процес кроатизације католика у Босни и Херцеговини до 1918. још историјски није био окончан. То је генерација књижевника Иве Андрића, која се од раног детињства сматрала српском. Када је млади Стјепан Радић, вођа главне хрватске националне партије иза 1918, 1890. посетио град Мостар, од 3.353 католика у граду од 14.370 становника, само 250 су се сматрали национално опредељеним Хрватима. У разговору са једним муслиманским сељаком, кога назива Турчином, чуо је да би се муслиман рађе „волио црногорске крви напити, него Меку угледати“. Тај проценат од 250 опредељених Хрвата од 3.353 католика (13,5%) је мерило за историјску демографију да израчунавају општи проценат кроатизације католика Босне, Херцеговине, Славоније и Далмације. У Далмацији и Славонији је био виши јер је раније почео. Радић је жалио што се становништво национализује по религији и пророчки страховао да ће се то завршити истребљивањем.

Немачки досељеници у Босни и Херцеговини су почели да врше значајну улогу у развоју покрајина. У културном погледу је најзначајнији од њих теолог и католички идеолог Johan (или Hanz) Merz. Данас је познат по кроатизованом називу као Иван Мерц. Био је пореклом од досељеника у Виндхорст. (Један католички историчар Бање Луке сматра да је Мерц био посинак у католичкој породици, јеврејског порекла.) Мерц је постао идеолог католичког политичког покрета Хрвата. Водио је католичке омладинске организације, а иза 1929. створио велико и утицајно друштво „Крижара“. По политичкој и друштвеној идеологији су се утопили у хрватски фашизам. Образован у Паризу, и данас се сматра највећим хрватским католичким мислиоцем.

Идеја о неопходности да се учини крај српској етничкој већини у Босни и Херцеговини је активно и највише вршила хабзбуршка влада. Од 1882. до 1903. је била проглашена „босанска нација“. Није се одржала, јер су је све три верске стране одбациле. Муслимани ће је обновити тек 1993, кад су под америчким притиском напустили тада званичан етнички назив Муслимана. Муслимани Босне и Херцеговине су од 1868. до 1993. девет пута мењали етнички назив своје заједнице. Споразумом са српским вођима 1901-1902. су били прихватили програм да су муслимани етнички Срби, језик и писмо српски, досељене католике иселити из покрајине.

Најзначајнији покушај радикалног демографског сузбијања Срба је предузет у рату 1914. Све су покрајине у хабзбуршкој држави имале своје покрајинске војске, као „Хонвед“ у Мађарској, или „Домобрани“ у Хрватској. Због страха да би том покрајинском војском командовали српски официри, са српским језиком и писмом, Босна и Херцеговина је након увођења устава 1910. добила добровољачке „Schutz Korps“, састављене од католичких и муслиманских добровољаца. Предоминантно су били муслимански у својој ношњи. Идеја је старија од 1910.

Рат против Србије је стратешки разрађиван у хабзбуршкој војсци од 1906. Тада је узето правило да напад на Србију мора уследити преко реке Дрине, а не са севера преко Саве и Дунава, како су сви ратови у историји вођени. Источна Босна и западна Србија преко којих се припрема хабзбуршки војни поход након 1906. је брдовит терен. Има само једну транспортну линију ускотрачне железнице, кроз брда и тунеле. Кад је у првим биткама рата 1914. хабзбуршка војска изгубила одлучујуће битке у западној Србији и препустила подручје до Сарајева српској и црногорској војсци, генерал који је изгубио ту стратегију је у мемоарима објаснио да су разлози за тај пораз били политички. Влада је намеравала да, заједно са инвазијом Србије, исељава српско становништво из Подриња у источној Босни. У упутствима за рат Schutz Korps формацији је изричито наређено да се заједно са потискивањем српске војске потискује и српско становништво. Неколико хиљада породица православних Срба је протерано у Србији.

Почетком рата 1914. Аустро-Угарска је у Босни и Херцеговини почела са праксом која се треба сматрати раном историјом фашизма 1941. Одмах су створени концентрациони логори за сумњиве Србе. У европској историји нису постојали до тога времена. Први пут су их почели Енглези у рату са Бурима у Јужној Африци 1903. У исто време је предузета политика сузбијања православних Срба на целом подручју Босне и Херцеговине. Први велики масакр, који би се могао сматрати да открива геноцидне намере, десио се у селу Челебићи у Подрињу у октобру 1914. када је без суђења стрељано 84 српских сељака. Локални функционер Тановић који је то урадио у херцеговачком Автовцу, где је 1914. стрељао без суђења 37 српских талаца, доживео је да је његов син водио масакр у фашистичкој Хрватској 1941. и због тога од комуниста касније био стрељан.

Геноцид над српским народом, као ни холокауст над јеврејским, не би се могао тако сурово остварити 1941-1945. да није дубоко припреман из историје. Антисемитизам је стар колико и хришћанство, али антијудеизам католичке цркве који се за неколико векова систематски исповеда је ипак био основа за његову светову варијанту антисемитизма. Елементи су били уграђени у политику тријалистичке реформе хабзбуршке монархије, на чему ради престолонаследник Франц Фердинанд са странком Карл Луегера. У „Mein Kampf-у“ је Хитлер поменуо да је то био покрет за који је у младости имао погрешна убеђења да га треба следити. Цела средњоевропска грађанска класа, са великим делом интелигенције, пре 1914. жваче идеологију потребе обрачуна са демократским владама. У студији о десном радикализму пре 1914. и објављеној 1970, чешки историчар Бедрих Левенштајн вели да немачка средња класа живи од идеја о „јаком човеку“ који ће државу водити у сталне спољне експанзије и опште милитаризовање друштва. У Босни и Херцеговини државни функционери исповедају потребу стварања Једног поштеног апсолутизма“ будућности („ein gelinder Absolutismus“). У доба Анексионе кризе 1908-1909. хрватска политика у Босни ствара неке институције које ће бити ускрснуте у Светском рату 1941. Тада је постојала намера да се организује добровољачка „Црна легија“ против српских претњи. У Хрватској политичари Исо Кршњави и Иво Пилар развијају управо тада идеје о потреби расног хомогенизовања будуће хрватске државе од словеначких граница до реке Дрине.

Геноцид у рату 1941-1945, у свим варијантама стратешких припрема фашистичких држава, носио је у себи идеје и програме о диктатурама које ће извршити етничко и расно чишћење. Црква је одиграла одређену улогу у припремама победе усташког покрета Анте Павелића над политиком Хрватске сељачке странке Влатка Мачека. Кратко време, док још није сео на трон загребачког надбискупа, Алојзије Степинац је створио „Чисту католичку акцију“. Њено постојање од 1936. је открио један од њених функционера, али је историчари нису још темељитије реконструисали. Изричито се захтевало да хрватски католици направе конверзију од подржавања Хрватске сељачке странке ка усташком покрету у емиграцији, који на револуционаран начин разара раније федералистичке планове о месту Хрвата у преуређеној Југославији.

Првих дана рата 1941. није било сасвим јасно које су границе прокламоване независне државе у Хрватској. То пита новоименовани „командујући генерал“ у Загребу Глез Хорстенау Адолфа Хитлера на путу да преузме ту значајну дужност. Хитлер је веровао да ће то бити река Босна, јер више се због етничког распореда не би могло одржати. Мусолинијев генералштаб је разрадио план разграничења хрватске државе, по коме би Хрвати имали излаз на море у Сушаку, а Срби у Дубровнику. Италијанска званична политика, укључујући и краљевски двор који је пристао да принц од Савоје постане будући хрватски краљ, не сматра да би из те државе Срби требало да буду искључени. Још није разрађено како су ови планови пропали и успостављена држава до реке Дрине. Очигледно је у том питању одлучујућу улогу извршила Света столица.

Италијанска војска је у свим извештајима од почетка окупације упозоравала да нова хрватска влада води политику искорењивања српског и јеврејског становништва. Видели су да то изазива отпор у српским селима. Прве оружане чарке су можда старије од формалног датума избијања рата 6. априла 1941. У априлу 1941. се убијају Срби у Бјеловару, кроз цели мај месец опасност од оружане побуне због насиља над њима је из дана у дан расла. Први оружани одред је створен 3. јуна у селу Удрежње код Невесиња, где су усташе претходног дана извршиле покољ становништва.

Пре него је створен логор у Јасеновцу са мрежом мањих логора по Славонији, усташке власти су мислиле да подигну један на доњој Неретви. Због противљења италијанске војске то је измештено у зону ван италијанске војне окупације. Нацистички новинари који су путовали кроз нову хрватску државу (Адолф Дреслер) јавно су писали у својим књигама да је 1941. у Србију протерано 250.000 Срба. Није сакривано да су Јевреји били одстрањени из друштва и чудили су се да су у италијанској окупационој зони били само натерани да носе жуту траку и Давидову звезду, али су се слободно кретали.

Италијанска обавештајна служба је сазнала да је Главни усташки стан у Загребу издао наређење логорницима да се до 6. септембра мора завршити искорењење православног становништва и да се цела имовина мора предати породицама муслиманским и католичким. Италијани су оцењивали да нова хрватска влада води политику искорењивања православног и јеврејског становништва. Када је због овога у Загреб послат функционер министарства спољних послова Лука Пјетромарки, известио је да политика конверзије на католичанство представља „фундаменталну тачку његовог (Павелић) програма и да у његов успех улаже заслепљену веру која не трпи приговора ни одлагања“.

Геноцид над православним и јеврејским верницима је немогуће схватити ако се мисли да је он извршен од стране полицијских и војних формација и да религиозни фанатизам није захватио цело друштво. Италијани су извештавали да у Далмацији католички сељаци „са пасијом“ убијају своје српске суседе. Непосредно пред слом југословенске државе уредник београдске „Самоуправе“ и државни функционер Јовановић-Стоимировић бележи у свом дневнику да се сарајевски Јевреји више боје својих муслиманских суседа, него немачке војске која долази. У Сарајеву је од око десет хиљада Јевреја преживело 1.400. Ликвидирани су пре почетка масовног холокауста како је наређен након конференције на Ванзејезеру. Оцена у њујоршкој „Енциклопедији холокауста“ (под „Сарајево“) да је убијање највише извела хрватска улична руља може бити тачна само утолико што су муслимани у граду тада већином прихватили свој хрватски идентитет.

Да Света столица није била само необавештена о ономе што се дешава у хрватској држави, сведочи записник са састанка у Сушаку заповедника дивизије Друге армије 31. октобра 1941: „Хрватска се влада одлучно оријентисала на следећу политику религиозног карактера, у којој има потпуну сагласност (totale appogio) Свете столице: превести највећи могући број православних на католичанство, а такође и Јевреје.“ Због тога је захтевано да италијанска војска не сме отварати масовне гробнице поубијаних Срба, нити доводити нове православне свештенике тамо где су претходни били поубијани. Ни порушене цркве се нису смеле обнављати.

Ревизионистичка наука и званична политика нових држава које су створене након слома југословенског и источноевропског комунизма је тријумфовала што је добила разумевање да се историјска истина о геноциду може законом одредити. Од 12 тадашњих европских влада, 6 су формирале католичке партије. Подигнути су споменици који личе на туристичка свратишта за угодан предах од путовања. Помен жртава је толико разводњен да се међу њима више истиче народ и црква држава које су злочин извршиле, него они који су заиста страдали. Остаје стид данашњег доба у коме се стара насиља и злочини рафинирају, а заувек не укидају.

Предговор академика Милорада Екмечића за „Јасеновац – зборник радова Четврте међународне конференције о Јасеновцу“, Бања Лука – Доња Градина, мај 2007.

Извор: Епархија далматинска

Наслов и опрема: Стање ствари

(Сајт СПЦ)