МИЛО ЛОМПАР: Како је митрополит Амфилохије све увреде према себи учинио небитним

Митрополит Амфилохије био је истакнута личност православне традиције у историји српске културе чији су претходници били Свети Сава, архиепископ Данило други, патријарх Арсеније трећи Чарнојевић, владика Николај Велимировић и свети Јустин Поповић, сматра професор Филолошког факултета у Београду др Мило Ломпар.

Ломпар је, у предавању „Портрет митрополита Амфилохија“ одржаног у оквиру Српског православног института за веру и културу, који организују Саборни храм Светог Васкрсења Христовог у Чикагу и издавачка кућа „Catena mundi“, истакао да је митрополит понео једно осећање српске патријархалне културе које је „у много чему код њега било присутно кроз читав његов живот“.

„Те две чињенице – сусрет патријархалног слоја његове личности и хришћанско осећање универзалности човека са централном фигуром Христа, обележиле су личност митрополита Амфилохија. У српској култури су те две силе вековима имале формативни карактер“, каже Ломпар.

Стазом Светог Саве, Данила другог и Арсенија трећег Чарнојевића

Кад је постављен за митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског 1990. године, почео је један изворни, мисионарски посао у неповољним условима, а према њему је „увек постојао један агресивно-непријатељски тон оних којима никаква идеја обнове православне и српске традиције у Црној Гори није била по вољи“.

„Митрополит Амфилохије је ту почео да корача једном стазом којом су ишли и ранији његови претходници као истакнути православни људи у нашој традицији, и Свети Сава, и Данило други и Арсеније трећи Чарнојевић. То је била стаза политичка, вијугава, склиска и она га је одвела у различите облике сукоба и неповерења према њему. Грађански рат који се развио на тлу титоистичке Југославије и који је имао и елементе међунационалног и међурелигијског сукоба у много чему је условио да митрополит Амфилохије добије своје непријатеље са разних страна“, оценио је Ломпар.

Био је, вођен својим снажним антикомунистичким импулсом, противник режима у Београду, али се залагао и за права српског народа, за његову верску физиономију и дубоку светосавско наслеђе што му је донело противнике и са „друге, наглашено америчком пропагандом и политиком тих година обликоване, стране“.

„Тако да је читав живот обликовао крећући се између незадовољства којег је будио и код једних и код других представника наше политичке оријентације. Није оклевао да призна кад би у политици погрешио и он је више пута наглашавао да га је његов претходни живот учинио недовољно опрезним у процењивању свих прилика и околности. То је чињеница коју и овом приликом треба рећи, јер она ништа не смета његовом лику већ му даје једну дубину унутрашњег зрења једне слојевите и велике личности“, сматра Ломпар.

Веза са Његошем – духовник у дејству и на делу

Обновио је рад Цетињске богословије и толиких православних института и неуморно је веровао у снагу културе и упорног понављања културног позива народу и људима. У исто време, обновио је цркве у Црној Гори, сазидао је два велелепна храма у Бару и Подгорици, учинио толико тога за конкретне људе, за помоћ коју су они добијали на овај или онај начин, подсећа Ломпар.

„Такође, био је везан и за песника и свог претходника на трону цетињских митрополита Петра Другог Петровића Његоша о чијем делу је написао књигу која представља његов репрезентативни облик искуства везаног за традицију и дело највећег песника српског језика. У исто време, он је толико пута говорио, толико пута деловао, толико показао живог активизма што га је учинило практично једним духовним и богословски надахнутим човеком у дејству и на делу“, истиче Ломпар.

Карактер и снага изузетне личности

Према његовим речима, митрополит Амфилохије имао je особину која је све увреде, а било их је најпростачкијих на његов рачун, као и све повреде његове личности, чинила небитним.

„Митрополита Амфилохија никад нисте могли сажаљевати због увреда које су му нанесене, могло вам је бити жао због времена и прилика који такву врсту понашања дозвољавају, али он сам је деловао као човек који је спреман да узврати и у много чему је узвраћао. Није, дакле, устукнуо и тиме је показао снагу и карактер једне изузетне личности“, сматрa Ломпар.

Митрополит Амфилохије је био је спреман да се коригује, али оно где се није мењао то је чињеница непрестаног рада у црквама, манастирима, општој културној подлози и „тај рад се појавио пред његовим очима у бесмртним и величанственим призорима литија у којима је црква изнова показала и своју снагу жртве и своју снагу борца“, нагласио је Ломпар.