Писмо преносимо у целости:

Ваша Светости, са нама сте били у најтежем дану модерне Црне Горе, једном од најтежих дана цијеле црногорске историје, заједно са нама предали сте митрополита Богу, били сте свједок колико Црна Гора воли свог Ђеда, колико је Бог у Црној Гори жив.

Изборили смо наше борбе, пјешачили у сусрет небу, успињали се и падали за Крстом, били на пушкомету оних које нисмо видјели, страдали да би Црна Гора била узвишена, да би Православље било још узвишеније, хапсили су али нас то није плашило, затварали су али нас то није умарало, гледали смо нашег оца на небу и њихове синове, владике, на земљи, њима смо се заклели, њима се заклињемо до бескраја оним најпркоснијим, оним најсветијим, нашим, митрополитовим: Не дамо Светиње!

И када смо побиједили зло, а више од нас побиједили су га митрополит Амфилохије и владика Јоаникије, јер су пострадали носећи свој и наш Крст, када смо удахнули слободу у земљи у којој је све личило на затвор, у земљи из које су власти цијелог вијека истјеривале Бога, када смо вијек побиједили вјером, отишао је најбољи од нас.

Митрополит Амфилохије нашу борбу платио је животом.

Био је пркосан, војсковођа божанства, на смрт је гледао као да никада неће доћи, вођа мира и љубави успео се уз Бога, први, да горе поведе па добије још неки мегдан за Црну Гору .

Да ли знате, Ваша Светости, ми смо сада чеда без родитеља.

Ми смо сирочад побједе, на путу без пастира, над одром митрополита Амфилохија само смо у погледу на једног, за нас сада јединог владику, владику Јоаникија, налазили и налазим оспокој.

Спокој за будућност, за митрополитово сјутра, јер наша борба и побједа, Ваша Светости, могла је бити још тежа, да онај београдски, залутали метак од прије годину дана није погодио руку господина Давидовића.

Да је пронашао оно што је тражио, а што му Бог није дао да нађе, главу владике Јоаникија.

Тим испаљеним, а несуђеним метком, оловом смрти која проналази све осим оне чији пут метак не може искати, владика Јоаникије стао је у ред најпрогоњенијих из историје за нама, уз свог имењака митрополита Црногорско-приморског Јоаникија Липовца, који је примио исти такав метак, након што су му руке убице одузеле владичански орнат и панагију, да би га умириле у вјери коју ни смрт не може умирити, а историја ових простора на сто мене поколебљиво учи.

Историја нас опомиње да ниједан рат није побиједио Исуса Христа, убиствима наших стваране су иконе бесмртности, народ је славио и славиће своје небеске јунаке, а ми у Црној Гори славимо наше владике.

Светог митрополита Амфилохија, вјечног и бескрајног митрополита Црне Горе.

Владику Методија, ком су пендрецима невјере ломили ребра док невјеру није саломио пендерк Бога.

И владику Јоаникија, несаломивог, пуцаног, а неупуцаног, хапшеног, а неухапшеног владику Ђурђевих Ступова.

Мало ко зна, Ваша Светости, како је бити у затвору, када тамницом стежу Бога, а он је још већи, у мраку просторије без свјетлости и сата, сија за будућност и часове који утамниченом никако да прођу.

Мраком своје тамнице владика Јоаникије дотакао је живот свог претходника, митрополита Јоаникија Липовца, а прије тога дотакао га је оним изреченим на Тројичинданском завјету, којим је најавио никада дотада виђену борбу Крста са некрстом, борбу миром и љубављу.

Већ тада најавио је своју будућност.

Сјетимо се како смо се борили тог никшићког дана када су га ухапсили, како смо се окупљали вапећи, пркосећи наоружанима, опкољени пушкама, како смо дозивали владику Јоаникија пред зградом суда-ничега, суда-пролазнога, када је слобода нашег владике зависила од најгорега.

Како је тужна била неправда док на зидићу полицијске станице, тик уз наоружане и маскама опремљене специјалце, сједи и моли се отац слободе и другачијег свијета, отац Арсеније, док стрепи за свог утамниченог владику, на судару историје и будућности ових простора.

Нисмо ми, Ваша Светости, прошли годину голготе, ми смо у години за нама прошли цијели вијек пакла. Па побиједили.

Стављали смо главу на пањ за борбу у којој је све било неизвјесно, животима смо градили опасач око владика, у тој борби имали смо само њих. И они нас.

Помоћ је долазила са неба, од Светог Петра Цетињског и Мојсија Зечевића, неуморног чувара Ђурђевих ступова чији је владика Јоаникије најдостојнији наследник.

Наследник по борбеном духу, бунту непокорног, као што је некада Мојсије Зечевић ходао умјесто Светог Петра Цетињског када овај у старости није могао ходати, као што је Мојсије Зечевић молио, клео и крстио за свог владику, као што је касније, аманетом Светог Петра чувао прије сто Петру II Петровићу Његошу док га Тајновидац није лично преузео.

Тако и данас владика Јоаникије чува све митрополитово, све што је он носио и све што народ Црне Горе воли.

Превелик је улог наше вјере у светиње, Ваша Светости, и превелика је љубав према владикама, посебно наша вјечна љубав према митрополит у Амфилохију и владици Јоаникију. Бранећи светиње, бранили смо цркве и храмове али више од тога, бранили смо њих. Владике.

Наше владике наше су највеће светиње.

Док уз себе имамо владику Јоаникија ни митрополит Амфилохије више није мртав, његовом ријечју устаје ријеч нашег светог митрополита, његовим Крстом крсти нас и митрополитов крст.

Једне вечери, у Ђурђевим ступовима, неколико дана прије него се митрополит Амфилохије разболио, гледао сам док смо заједно вечерали, како као отац и син брину један о другом, та два горостаса вјере: Док се митрополит спремао на одлазак у Ћафу, владика Јоаникије је бринуо да ће му бити хладно, прехладиће. Владика Јоаникије молио га је, као син оца, да обује вунене чарапе. Митрополит га није послушао.

Можда је и сам наслућивао оно од чега се највише бојао, одлазак свог митрополита, свог брата и оца, бојао се, знам, надао се да ће дуго бити уз њега.

Уз њега у побједи, уз њега у слободи онако како су заједно били у затвору прошлости.

Онако како су један уз другог били патријарх Павле и митрополит Амфилохије.

У несаломљивој љубави, коју не побјеђује ни данас ни сјутра, а камоли обична смрт.

Устројство Српске православне цркве у избору новог митрополита Црне Горе има свој записан ред, али молим Вас да знате, Ваша Светости, народ Црне Горе је већ изабрао свог будућег митрополита.

Будућег митрополита Јоаникија.

Мимо реда и правила, митрополита по души овог народа, јединог ког ће народ слиједити, јединог ког ће народ, након смрти свог духовног оца, прихватити.

У ту светињу смо се заклели, свој митрополитски пут пред небом владика Јоаникије већ је откупио, тамницом је саградио па понио свој нови, а исти митрополитски крст.

Само такав крст стајаће на души ове земље, јер српски народ воли и прихвата само оно што је по жељи Господа. А то је, Ваша Светости, митрополит Јоаникије.

Јер Бог је само у оном ког народ одабере.

За сваки будући вијек и нашег будућег митрополита, у чијој ће сјенци љубави народ Црне Горе тражити и налазити свог светог и непоновљивог митрополита Амфилохија.

Марко Милачић, предсједник Праве Црне Горе и посланик у Скупштини