МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Ко ће оплакати обешеног дједа, крај обешеног сина, над обешеним унуком… породично стабло Србиново

Хоће ли ко данас пожалити род мој?

Има ли суза за српску крв, за страдалничке распете кости, за преклане вратове здравичара и косаца…?

За мртву мајку над мртвим дететом у мртвоме дому живога огња?

Ко ће оплакати обешеног дједа крај обешеног сина над обешеним унуком… породично стабло Србиново…
Ко ће над Сребреницом познати где су била српска села, у ком трну и шикари да запали свећу, који поток да прегази а да поток не јаукне, који камен да преврне а не преврне дроб старице располућене на двоје, на троје…

Колико је синова оплакала на толико располућена…
Писах и писаћу – лако ли је познати српска села над Сребреницом – нема их!

Где год се поглед отргне, устрчи и стане да завија – ту су.
Где то још папратиштима, трну, љутицу, омарима и копривишту можеш назвати: „Помаже Бог“ и да ти Богом одговоре…?

Где ледине, ветрови и камењари ране у Бадњаке и положајнике, а пуста гувна славе и преслављају свеце под недокланим иконама и распореним кандилима…?

Има ли суза за гробне ливаде и родне гробове?
Ништа ко кост Србинова не рађа…

Где је Господ посејао – звери су пожњеле, ал ко да отужи кад то је само Србин…?

Мајке рађају да имају за чим да наричу, јел да?
Не стигну да се нагледају очију кад већ стасале да их сабирају у крваве мараме…

Оне миразне, јер што је Српкињи девојачка спрема до црнине и тужбалице.

Има ли вас, овлашцени заступници јада, да данас застанете над јадом српским, да видите где шума крвари кад јој кору запарате, где птићи не узлећу из гнезда, где вуци зацвиле у болу и подвију репове, где се облаци наборају небом ко боре на лицу старца… старца распетог на плугове, на синове, на силоване снахе, недоречене псалтире и недопеване тропаре.
Има ли ко јецаја за неозорена јутрења, устрељене литургије, задављена причешца…?

Ко ће се, врли нељуди, данас успети до некошевине више Сребренице, тамо где је лако познати српска села – где год их не видиш ту су била, да пожали крв рода мог?

Пожалиће Србин и исплакати свачију рану, но његове ране никада никога болети неће…
За свачију сузу у оку имам коначишта, но хоће ли ико заплакати за селима рода мог…?

Онима више Сребренице, лако их је познати – где мислиш да си залутао у невиђбог – ту је Бог!
Где не видиш гробља – на гробљу си.
Где се саплетеш о пањ – саплео си се о праг Србинов!

Где се небо набора па попара – ту се преклани вратови Господом дозивају.

Где чујеш тишину ту се мајка синовима радује.
Где је трава прерасла човека – ту је Србин надрасто у вечност.
Пожали га, белосветски жалитељу, ко је над костима рода мојег заплакао – души је својој манастир подигао.

Питај где су српска села над Сребреницом, где год се са стидом загледају – ту су била, биће и довека.