„МИЋО, НЕ ДАЈ МЕ“: Усташе му пре 70 година узеле секу и још трага за њом
Фото: vidovdan.org
Милош Милиновић не губи наду да ће наћи сестру Добрилу коjу су усташе одвеле 1942. и коjу тражи све до данас. Последњи пут се видели у прихватилишту „Каритас“ у Загребу.
Мићо, не даj ме!
Оваj вапаj, коjи jе изговорила, тада трогодишња, Добрила Милиновић, упућуjући га рођеном брату, и данас, седам децениjа касниjе, одзвања у глави Милоша Милиновића. Он веруjе да ће живети за дан када ће поново срести своjу Добрилу, братски jе загрлити и пољубити.
За Милоша Милиновића из Бањалуке, коjи jе зашао у девету децениjу, али jе доброг здравља и свеже мисли, нема предаjе. Као што свака нада умире последња, тако ни он не престаjе да трага за Добрилом, коjу jе последњи пут видео у загребачком прихватилишту Каритас.
Ту су октобра 1942. допремљени возом из дечjег логора у Сиску и ту су се растали… Милош, десетогодишњак, и Драго шестогодишњак, упућени су у подравска села у околину Копривнице, а Добрила jе остала у Загребу.
Милиновићи потичу из кнежпољског села Међувођа, код данашње Козарске Дубице. Вељко и Боса Милиновић имали су четворо деце Невенку (1927), Милоша (1931), Драгу (1936) и наjмлађу Добрилу.
Убрзо после њеног рођења 1939. почиње рат, посебно трагичан за народ тадашњег Дубичког среза, уцртаног у мапе усташког стожера као побуњеничко подручjе, чиjе становништво треба очистити, протерати, ликвидирати, а имовину и домаћинства спалити. А Јасеновац jе био у суседству…
– Добро памтим да су Немци обезбеђуjући експлоатациjу рудника железне руде Љубиjа, често долазили у Међувође и сеjали страх. У jедном сукобу у фебруару 1942. са партизанима у суседноj Мљечаници погинуо jе моj отац Вељко.
Маjка jе то стоички поднела. Само jе бринула о нама, своjоj деци. Наjгоре jе, међутим, тек долазило. Јер, у лето исте године почела jе велика офанзива на Козару, па смо се нашли у збегу – прича Милош.
– Ја, брат Драго и мала Добрила са маjком. Наjстариjа сестра Невенка већ се одвоjила, помажући партизанима у позадини.
Козара и народ су се нашли у тоталном обручу моћног неприjатеља. Сваки педаљ Козаре се нашао под ударима неприjатељске ватре, под топовском и митраљеском паљбом, деjствовали су и авиони.
Заробљене мале Милиновиће са другом децом одводе у логор у Сисак и раздваjаjу од маjке. Ускоро их пребацуjу возом у Загреб.
– Прихватио нас jе Каритас, организациjа тамошње надбискупиjе. Часне сестре су према нама биле пажљиве, трудиле су се да ублаже нашу муку. И ту смо били само неколико дана – наставља наш саговорник.
Милош, Драго и друга деца стариjих годишта одвоjена су од оних наjмлађих. Тада су се растали са Добрилом.
– Мићо, не даj ме! – кроз сузе прозборила jе и погледала у мом правцу Добрила.
Остала jе у Загребу, а ми смо кренули према северу тадашње НДХ. Ја сам доспео у породицу Јосипа Воларића у село Голи, а Драго у суседно село Новачка. Оба су близу Копривнице. Помагали смо у пољским и кућним пословима.
Те породице су биле коректне према нама. Тамо смо дочекали краj рата. Након ослобођења нашли смо се у загрљаjу маме Босе и сестре Невенке, jедино jе недостаjала Добрила.
– После ослобођења почео сам потрагу за њом. Као млади новинар Радио Тузле обратио сам се средином шездесетих за помоћ загребачкоj „Арени“.
Тада jе познати новинар Марино Зурл почео сериjу текстова под називом „Арена тражи наjмилиjе“. Обjавио jе више од 180 исповести међу коjима се нашла и моjа.
Јавило се више читалаца. Наду су ми давали они коjи су jе видели и коjи су тврдили да jу jе усвоjила jедна загребачка породица. Наводно, моjа сестра Добрила jе тада живела у Пули. Засновала jе породицу – каже Милиновић.
Писао jоj jе, каже, али она му jе енергично одговорила да ниjе његова сестра и да има своjе родитеље.
Колега Марино Зурл, додаjе Милош, jе проверавао Добрилин картон у тадашњем Секретариjату за социjално старање Хрватске. У том картону jе писало: Добрила jе из Сиска дошла у Загреб 14. листопада (октобра) 1942. године. У прихватилишту jе задржана до коначног решења случаjа 27. листопада исте године.
Радиле у Немачкоj
Маjка Боса и стариjа сестра Невенка, коjа jе била у партизанима пре пада у неприjатељске руке, су током рата послате на принудни рад у Немачку. Невенка jе радила у фабрици мунициjе, а маjка Боса одржавала чистоћу у фабрици конфекциjе, негде у околини Хамбурга.
Спасила српску неjач
Акциjом српске добротворке Диане Будисављевић, Аустриjанке рођене у Инсбруку, избављено jе из усташких логора у НДХ више хиљада деце. Милош Милиновић веруjе да су он, брат Драго и сестра Добрила за коjом трага седам децениjа, били део ове велике хуманитарне акциjе, у коjоj jе спасено на хиљаде српске неjачи. Многа од њих су касниjе усвоjена. – У Дневнику Диана jе записала да jе само из Загреба на таj начин колонизирано око 5.000 православне деце… Због тога веруjем да смо нас троjе напустили дечjи логор у Сиску захваљуjући овоj незаборавноj хуманитарки и професору Беслеру – вели Милиновић.
Ниjе, међутим, наведен начин на коjи jе случаj Добриле Милиновић коначно решен.
Милош Милиновић jе данас сам. Сестра Невенка и брат Драго су, у међувремену, умрли, маjка Боса одавно. Он данас у срећном браку са супругом Горданом, позоришном глумицом, живи у Бањалуци. У нади да ће за живота наћи сестру Добрилу.
