МАТИЈА БЕЋКОВИЋ: Снајпер двапут циљао – у литије и у устоличење

ЈОШ је рано да се устоличења обављају у теретанама и фитнес центрима. Уосталом, теретане су прве на удару короне.

У манастирима је још увек сигурније.

Овако академик и песник Матија Бећковић, у свом стилу, одговара на питање због чега је било важно да устоличење и увођење у трон митрополита црногорско-приморског Јоаникија буде обављено баш у Цетињском манастиру.

– Српска православна црква је конзервативна установа која се држи вековних обреда и мисли да се митрополити и у овом времену устоличују у стоним местима и у столицама на којима столују, па је тако било и овога пута – разговор са Бећковићем попримио је озбиљнији тон. – И све је прошло како Бог хоће. Испоставило се да се Врховни командант и велики стратег, који је намеравао да то спречи, није у Цетињу забарикадирао него зафарбао, а да је на Небо заборавио. Христос је у Јерусалим ушао на магарцу, а у Цетињу је своје противнике намагарчио.

* Како је из вашег угла изгледало свечано устоличење?

– Актуелни глобални насртај на православље покушао је да искористи и председник Црне Горе. Са својом војском забарикадирао се у Цетињу и ЦПМ и СПЦ упутио незапамћен захтев не само у њеној историји. Митрополит Јоаникије је по ко зна који пут унео свој мир у овај најновији немир и безакоње. Придружио му се и патријарх Порфирије да нас још једном подсете зашто су ту и због чега су неопходни. Није ли и снајпер који је споменуо патријарх Порфирије у Цетињу онај исти из кога је пуцано на Јоаникија у Београду за време литија. Причао ми је да је пузећи изашао из тог ресторана. Снајпериста је био спреман да још пуца. Прилика се указала на Цетињу. Једном у намери да прекину литије, други пут да спрече устоличење.

* Нама делује као да сте у последњем тренутку одустали од одласка у Цетињски манастир. Зашто?

– Технологија је толико напредовала да више не мораш негде физички да будеш да би рекао оно што мислиш. А ни запаљене гуме, сузавац и каменице ме нису привлачиле. Уз то, боље је да у хеликоптеру буде што мање путника.

* Написали сте, ипак, писмо добродошлице митрополиту Јоаникију у коме, између осталог, кажете да је комунизам главни кривац за поделе у Црној Гори. Да ли су те поделе толико дубоке да ће бити потребно доста времена и снаге да се превазиђу?

– Један народић, како га је звао НЈегош, поделио се на народичиће. На верне и неверне, крштене и некрштене. Ниједног митрополита црногорског није мимоишло распеће. Светом Петру су ломили кров на кући, НЈегош је писао да му „дође да бежи у Америку“. После Другог светског рата ниједног није мимоишла та чаша. Први је митрополит Јоаникије Липовац убијен без суда и остао без гроба, а са њим и готово све свештенство Црногорско-приморске митрополије. НЈегов наследник Брадваревић осуђен је на дугогодишњу робију, трећи Данило Дајковић једини је против кога су организоване ђачке демонстрације, зато што су се и црква и он противили рушењу капеле на Ловћену. Кад сам питао Ћира Радовића како то да у слободарској и јуначкој Црној Гори једне једине демонстрације избију против цетињског владике, одговорио ми је: „Што се чудиш. Ниједно од оне ђеце није крштено“.

Четврти је био Амфилохије, који се распео са свим претходницима и све поднео као Христов херој кога су називали сотоном и пуковником Удбе.

* Шта даље после устоличења Јоаникија?

– Једино што има даље је – доброта и знање. А нема веће силе него када се споје. Шта може бити лепше него што имамо младог патријарха српског и племенитог и висног митрополита црногорског. А обојица су били спремни да се пред очима целога света жртвују за светињу своје вере и цркве.

* Коме су одзвонила звона у Црној Гори?

– Заустим да кажем да је одзвонило комунизму, па се сетим да бих испао наиван ако бих и помислио да ће икад одзвонити и једном злу и да је било којем искушењу и несрећи дошао крај.

* Ових дана ви сте на неколико места означени као „главни човек који хоће да припоји Црну Гору Србији“. Имате ли толику моћ?

– Кад бих то могао, грдно бих се обрукао и ја и свако мој. Су чим ли бих изашао „пред Милоша и пред друге српске витезове, који живе докле свијет траје“.

* И црногорски председник Мило Ђукановић мало-мало па вас изазива на мегдан?

– Није ни чудо. Док је он у својим чувеним поемама славио Црну Гору, дотле сам ја на рачун Црне Горе згртао милионе.

* Шта је био повод што сте још пре неколико година написали песму о Јоаникију?

– Изгледа да сам још и тада лобирао да Јоаникије Мићовић постане митрополит црногорско-приморски.

* Верујете ли да ће митрополит Јоаникије бити достојан наследник митрополита Амфилохија?

– Амфилохије је изабрао Јоаникија – Јоаникије је млади Амфилохије који још отвореније, храбрије и очигледније показује Амфилохијеву и своју доброту.

* На 25. јубиларним Песничким сусретима „Соколица 2021“, у Рајској бањи код Звечана, где вам је уручена награда „Песничко успеније“, рекли сте да је Косово за Србе најскупља реч и да све више поскупљује. Зашто је КиМ још скупља српска реч?

– У време кад све појефтињује, Косово поскупљује, самим тим што свима берзама постаје јасно да – нема цену.

* Приход који је остварен на вечери ваше поезије у Звездара театру дали сте митрополиту Јоаникију за обнову капеле патријарха Гаврила Дожића у Врујицима у Морачи…

– Спреман сам да стојим у Звездара театру док год могу да неком помогнем. Поготово када је реч о митрополиту, а потом патријарху Гаврилу Дожићу, јединој крунисаној глави неке цркве која је била заточена у нацистичком логору Дахау. Он је патријарховао кад је обновљена капела на Ловћену. Нека би и ова која се подиже на његовом огњишту у Врујцима била варница и најава да се обнови и она на Ловћену.

* И на крају, хоћете ли, и када, у Црну Гору?

– Вашем питању хоћу ли, и кад, у Црну Гору недостаје и – зашто?

ЦЕТИЊЕ
ЈА имам једну представу детињу

Да сам живео некад на Цетињу

Памтим свако лице што сам тамо срео

И гроб коме сам се у ведри дан пео

И свако јутро чим бих прогледао

Прво бих томе гробу погледао

Али као да више нема ни Цетиња

Нити има мене ни мојих светиња

Па више немам куда ни кренути

Нити имам к чему главу окренути

Као да су среће и несреће моје

Везане за места која не постоје

И као да се сав мој живот збио

У граду у којем никад нисам био, 1985.

ЈОАНИКИЈЕ МИЋОВИЋ
МОНАШЕЊЕ је лако издржао

Једино му је сестре било жао

Одричем се света када је рекао

Бризнула је у плач и писнула Јао

Али је пред лице света изишао

Као да је са фреске сишао

И чега год се на свету лаћао

Као да се на фреску враћао

НОВА КЊИГА У ИЗДАЊУ „НОВОСТИ“
– ПОСЛЕ „100 мојих портрета“ и „Мојих 80 – Портрети“, „Новости“ ће ускоро објавити и моју трећу књигу „Онамо намо – Портрети и песме“ – открива Бећковић. – Прва је била црвена, друга плава, а ова трећа – погодите сами.