МАТИЈА БЕЋКОВИЋ: Да ли су ми скинули забрану уласка у Црну Гору само за викенд или за целу туристичку сезону?

У ери општих мишљења и „паметовања“ по друштвеним мрежама, чему смо данас сви сведоци, ретки су људи попут академика и песника Матије Бећковића. Све је мање таквих који с мало речи кажу толико тога и готово увек оставе саговорника да се замисли над изреченим. И није важно шта је тема – Косово, Црна Гора, светска политика, ријалити програм или књижевност – он има кристално јасан став, који се поштује чак и кад се саговорник или читалац с тим ставом ни најмање не слаже. А Бећковићеве метафоре, које су незаобилазне биле и у овом интервјуу за Курир, ту су да дају на тежини и оригиналности.

Црна Гора ставила вас је недавно на листу људи којим је забрањен улаз у ту државу. Јесте ли сазнали шта је заправо званични разлог за такав потез?

– Прво су забранили, а разлог ће се наћи накнадно. Нема потребе да журе. Испливаће сам. Сваки дан неки други. Ниједно признање које сам добио није изазвало толику завист. Људи се буне што је забрањено мени, а не њима. Завиде ми и осећају се оштећени, јер верују да сам то издејствовао преко везе и добио преко реда. Ја их тешим да буду стрпљиви, а како су кренули – забраниће свима.

Док ви и ја о овоме разговарамо, црногорска власт је саопштила да нисте више на тој „црној листи“.

– Не знам да ли ми је та забрана укинута за стално или привремено… Само за овај викенд или за целу туристичку сезону.

Хоћете ли ипак, упркос евентуалној забрани, покушавати да уђете у Црну Гору?

– Не би ми било први пут. Брана Петровић је писао како сам једном преобучен у Шиптара ушао у Црну Гору преко Бара. И да су ме носили на рукама и гостили недељу дана, а превару открили и беснели тек кад сам отишао.

Да ли ће Српска православна црква (СПЦ) успети да сачува имовину у Црној Гори?

– Црква не може постати ако није, ни престати ако јесте. Црква је спасла Црну Гору, а Цркву Амфилохије Радовић.

Генерално, однос Црне Горе према Србији оцењујете као…?

– Довољно је ако кажемо да Ватикан није признао Косово, а Црна Гора јесте. Не бих се зачудио ако би у тренутном заносу написали неку јуначку песму о боју Црногораца са Србима. Зачудо да и поред вековног робовања под Србима и борбе за слободу против Срба такве песме још нема.

Како вам се чини тренутно стање у вези са Косовом?

– Ако би се Србија одрекла Косова, одрекла би се образа и дала свима на знање да ће дати шта год ко од ње затражи. Отишла би на добош и објавила тоталну ликвидацију.

Шта сте помислили недавно кад сте видели да су из Америке на неку прославу на Косово дошли некадашњи амерички лидери попут Била Клинтона, Медлин Олбрајт, Веслија Кларка…?

– Помислио сам како би било фер да тамо остану за стално да гланцају своје споменике. Нема смисла да оду и оставе своју браћу саму, незаштићену и дезоријентисану.

Они су и одликовани од тзв. косовског председника Хашима Тачија.

– Нико не може рећи да баш тај орден нису заслужили. Ни приговорити да Тачи није био објективан.

Гледате ли скупштинска заседања?

– Је ли то оно што траје по цео дан? Не пратим, али ако би се тамо нешто важно десило – стигло би и до мојих ушију.

Шта уопште гледате на ТВ?

– Не гледам, него наслућујем, претрчавам и премотавам даљинским управљачем.

И даље су код нас актуелни ријалити програми. Јесте ли видели да је покренута петиција за укидање таквог програма?

– И ријалити ће се, као и Европска унија, сам угасити, па ћемо имати илузију да смо га угасили петицијама.

Јесте ли ви то песимиста кад је реч о будућности ЕУ?

– Мањи сам песимиста од ЕУ.

Како видите актуелне прилике у свету?

– Срећом да већ свако има свој свет. И у свачијем телефону цветају руже. Прилике у свету су онакве какве ко жели да буду и разликују се од телефона до телефона.

Да ли Србија треба више да рачуна на америчког председника Доналда Трампа или на лидера Русије Владимира Путина?

– Показало се да је засад најмудрије и најсигурније бити русофил, али са америчким пасошем.

Да ли вас зову политичке странке да их подржите јавно?

– Трудио сам се да будем отворен за људе, а да не водим рачуна из које су странке.

Зашто се никада нисте активније укључили у политику?

– Моје метафоре су биле прејаке за наше услове. Жалостан положај нашег народа приморавао ме је да га храбрим, а не да му додајем нове јаде на јаде.

Има академика који су последњих година баш активни у политици, успели су чак и да за кратко време промене више странака и политичара које подржавају…
– Што не би мало експериментисали. А академике критикују обавезно: и кад су активни и кад су пасивни.

Српска академија наука и уметности (САНУ) ускоро покреће серију разговора о кључним проблемима државе и друштва. Да ли ћете лично учествовати?

– Немам више времена за супротна мишљења. Србија само лева или само десна може бити само ако остане саката. Педесет година није говорила оно што је мислила и истину је скоро заборавила. Слобода ју је затекла морално разоружану. Њене врлине само што се нису предале и на све пристале, а њена најдубља уверења заљуљала су се под највећим искушењима. Али никад није престала да верује да ће се једном одјутрити над душама и изведрити над мозговима.

Шта су, по вама, кључни проблеми друштва?

– „Кључеви нашег дома нису више у нашим рукама“, написао је Бранко Лазаревић. Греше они који мисле да зло не покреће ништа, а соларна енергија све. Чини ми се да је Тесла рекао: „Кад би се мржња могла претворити у енергију, осветљавала би читав свет.“

Да ли вам смета нешто у раду САНУ?

– Не смета ми ништа, али сам у њој не бих ли дочекао да каже своју реч како је њен председник Слободан Јовановић осуђен као ратни злочинац, да је њен потпредседник Милутин Миланковић био хапшен, да је академик Владимир Ћоровић нестао под још неразјашњеним околностима, жигосан и проскрибован, да је академик Јован Дучић деценије провео под идеолошким камењем, да је академик Драгиша Васић жив запаљен у Јасеновцу, да је академик Милош Тривунац стрељан, да је академик Веселин Чајкановић изгнан с факултета, умро лишен националне части… И још толико тога о онима који нису били академици, али јесу жртве и безгробници. Да се коначно рехабилитује истина, а не нека личност.

Казали сте једном да „човек без наде и није прави човек“. Чему се ви надате?

– Да ћу за живота имати среће да видим како смо се освестили, и као народ и као људи. Да нисмо остали адолесценти ма колико имали година. То што смо доживели доказује да нисмо били дорасли својој судбини. Па нам се све и опрашта и одбија на глупост, јер смо толико наивни да нико не би пропустио да нас не ижџепари.

На Твитеру се у једном тренутку појавио налог с вашим именом и презименом, велику пажњу је привукао, људи су веровали да сте то ви лично док се није утврдило да је налог ипак лажан. Зашто вас нема на друштвеним мрежама и шта мислите о истим?

– Имам на Фејсбуку неколико профила којима сам задовољан иако немају никакве везе са мном. Неко их прави и врло је добронамеран, тако да с тим не главобољим.

Једном сте ми рекли да ћете коначно дати интервју вашој ћерки Ољи чим вас позове у „Утисак недеље“, који се тада није емитовао… Ево, „Утисак“ је опет на малим екранима, можемо ли вас очекивати ускоро као госта?

– Ићи ћу постепено. Договорили смо се да се једно време јављам као гледалац и гласам за утиске, док научим да утишам телевизор како ми не би спуштала слушалицу.

Хоће ли књиге и новине преживети дигиталну еру?

– У дигиталној ери су се већ сви подавили. А књиге стоје тамо где су стајале. На почетку и на крају.

Шта бисте данас прво урадили да вам је 18 година?

– Обрнуо бих број 18 и сањао да имам 81. А то још чекам.

Чувена је ваша реченица из 1989. године – „Косово је најскупља српска реч“. Која је српска реч данас најскупља?

– Једном најскупља – увек најскупља.