МАНДИЋ: Судбина 350 сарајевских Срба и даље непозната

На помоћном стадиону Кошево у Сарајеву на најмонструознији начин су убијани и сахрањивани Срби у протеклом рату, а у овом граду су нестала 842 српска цивила, од којих се још трага за око 350, рекао је предсједник Удружења породица погинулих и заробљених бораца и несталих цивила Сарајевско-романијске регије Милан Мандић.

„Тај податак је приближан тачном броју, јер и сам Алија Изетбеговић, а касније Сулејман Тихић и Влада Федерације БиХ изјашњавали су се да је 6.500 станова напуштено и да није тражен поврат имовине. Онда можете мислити о колико је породица ријеч и који је тачно број несталих Срба у Сарајеву“, навео је Мандић.

Он каже да се поставља питање зашто нико није предао захтјев за поврат имовине, рецимо стана на Скендерији, Марин Двору, у Старом Граду.

„Никад ми нико није могао дати одговор због чега нису, а тврдим да су те комплетне српске породице нестале, да су затрте и да нема ко да поднесе захтјев за враћање имовине“, рекао је Мандић.

Мандић истиче да је помоћни стадион Кошево мјесто на којем су сахрањивани Срби, а у близини је и гробље „Лав“ и мртвачница болнице Кошево и, како каже, све је, нажалост, ишло наруку онима који су то радили.

Он каже да су Срби ту довођени, а претходно су кориштени као живи штит на одређеним подручјима.

„Анђелко и Стана Шеховац, Слободан Самарџија и многи други завршили су на најмонструознији начин по разним клаоницама за Србе. Нема гдје све нису вођени, мучени и убијани Срби. Они који су то преживјели кажу да је био срећан онај ко је одмах добио метак, да не пролази мучења, како физичка, тако и душевна“, истиче Мандић.

Он наводи да су то углавном били цивили, јер Србин који је у Сарајеву на почетку ратних дешавања имао пушку, одмах је платио главом. Уколико није хтио да иде у такозвану Армију БиХ онда би прошао као што је и његов брат Љубомир.

„Мог брата два пута су осудили на смрт у логору ‘Виктор Бубањ’ и тек у септембру 1996. године је исељен и од тада живи у Чикагу. Овдје је први пут дошао тек послије 18 година. Покушао сам с њим разговарати о тим данима, али то су и даље веома болна сјећања за њега и нерадо о томе прича“, каже Мандић.

Он истиче да је његовог брата Љубомира у логору „Виктор Бубањ“ први ударио Амор Машовић, а послије тога су га пребили.

„Поломили су му ребра, 16 зуба му избили, једино му нису сломили лобању и кичмени стуб, а све остале кости су му сломили, те и данас због тога има веома тешке посљедице и здравствене проблеме. Прошао је кроз Централни затвор, ‘Виктор Бубањ’ и два приватна логора, те по разним подрумима, гдје је такође био мучен. Увијек су их водили са повезом преко очију, осим када су их водили да буду живи штит на одређеним мјестима“, навео је Мандић.

Он наглашава да о томе шта су прошли током ратних дешавања у свом граду Сарајеву преживјели Срби и породице страдалих не желе и не могу да говоре.

Како каже, послије потписивања Дејтонског мировног споразума, људи су се раселили – неки су отишли у Србију, Црну Гору, у иностранство.

„Срби су на најмонструознији начин мучени и убијани у Сарајеву. Родитељи су гледали како им дјецу туку, силију, убијају специјалци Зелених бертеки, Патриотске лиге, касније и такозване Армије БиХ и сваком родитељу је и превише болно да о томе прича“, каже Мандић.

Он је још једном поновио да се све зна о страдању Срба у протеклом рату, као и због чега се не подижу оптужнице, наводећи да Тужилаштво и Суд БиХ не раде ништа на проналаску починилаца злочина над жртвама српске националности.

Према званичним подацима Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих, само у 10 сарајевских пријератних општина страдало је више од 5.500 Срба, међу којима 800 жена.

Директор Центра Милорад Којић наводи да су страдања била брутална, те да су прве мете били угледни грађани, али треба истаћи и страдање припадника ЈНА у Великом парку и Добровољачкој улици и то је била порука шта Србе чека у Сарајеву.

„Ми знамо да је у Сарајеву кроз 132 логора прошао велики број Срба, а боли чињеница да се ти злочини не признају. Не само кроз судске процесе који су инструментализовани у правосуђу БиХ, већ и данашња политика у Сарајеву не жели да призна шта се десило“, изјавио је Којић.

Он је напоменуо да постоје масовне гробнице на Кошеву, Казанима, као и да су тијела Срба убијених у Сарајеву одвожена и закопавана и на другим локацијама.

„Људи који данас живе у Сарајеву, који су радили на одређеним позицијама, а и данас раде, знају гдје се налазе нестали сарајевски Срби и они би требало да дају одговор, али они то, нажалост, не желе. И даље траје та политика прикривања злочина и злочинаца, што Бошњаци упорно раде и зато не желе да наруше тај стереотип показујући гдје су закопани Срби који се и данас воде као нестали“, наводи Којић.

Он је додао да је важно да породице нађу своје најмилије, да их сахране на достојанствен начин и да могу да посјете то мјесто.

„Међутим, сарајевске бошњачке власти не омогућавају породицама да сазнају истину о својим најмилијима, да их сахране, а да не говоримо о процесуирању ратних злочина. Не желе да се суоче са истином и стварношћу и то је порука која БиХ не води ка добром путу“, нагласио је Којић.

Он је напоменуо да је једини начин да се крене даље – давање одговора на питање гдје су нестали сарајевски Срби.