
Важно је да историјско памћење не буде терет, већ снага, казао је предсједник Скупштине Црне Горе Андрија Мандић на свечаној академији поводом 110 година Мојковачке битке и Дана општине Мојковац.
Према његовим ријечима, примјери некадашњег економског успона и богате историје Мојковца треба да буду инспирација за нови развој, инвестиције, инфраструктуру, скијалишта, туризам, нова радна мјеста и бољи животни стандард.
„Данас се крећемо као заједница утабаним и провјереним путевима демократије, радимо оно што су историјски провјерени народи урадили у својим државама. Тај пут нам отвара неслућене могућности, јер ништа ту није супротно нашој традицији и осјећају за слободу. Мојковац и сјевер Црне Горе имају са чим да уђу у Европску унију и усправне кичме стану поред било којег средњовјековног европског града, знајући да наша природна богатства, културно насљеђе, војничка слава, вриједни, марљиви и поштени људи заслужују срећан и богат живот, као што већ имају они“, поручио је предсједник Скупштине.
Према његовим ријечима, историја Мојковца много је старија од славне битке. Мандић је подсјетио да је на простору Мојковца, у средњем вијеку, краљ Стефан Урош И Немањић основао Брсково – један од најзначајнијих градова тадашње српске државе, економски центар, рударско и трговачко средиште, мјесто гђе је кован новац признат широм Европе.
„Кроз вјекове, Мојковац је више пута био мјесто гђе се историја стварала. Овђе су колашинска и дурмиторска бригада прве ушле на територију Отоманске царевине 8. октобра 1912. године и тим чином започеле Први балкански рат, којим је, након више вјекова, та моћна царевина истјерана са европског континента. Те исте бригаде, на челу са сердаром Јанком Вукотићем, овђе су на Божић 1916. године постале симбол жртве која надилази војну побједу – симбол братске љубави, вјере и оданости. У тој бици није се бранила само линија фронта, већ и образ, савјест, част и историјско достојанство двије старе европске државе и краљевине – Црне Горе и Србије. Ако је битка на Царевом лазу 1715. године била прва велика битка старе петровићевске Црне Горе, Мојковачка битка 1916. године била је њена посљедња“, казао је Мандић.
Он је рекао да су, одгојени, школовани и живећи уз косовски завјет, наши преци у ту посљедњу борбу ишли као и њихови преци пет вјекова раније. Данас, 110 година касније, поручио је он, наша обавеза је другачија, али не и мање важна.
„Ми данас слободу не морамо да бранимо оружјем, већ радом, знањем, јединством и визијом. Сјевер Црне Горе, а посебно Мојковац, морају поново постати простори наде, останка и развоја“, казао је предсједник Скупштине.
Јанкетић: Невиђена храброст у одбрани вјековних идеала
Свечану академију отворио је предсједник Скупштине општине Мојковац Марко Јанкетић, који је казао да је Мојковачка битка највећа ратна епопеја Црне Горе.
„У низу битака и борби које је наш народ водио за своју слободу и опстанак, многи крвави мегдани исписују нашу историју, али је само једна, по свом значају, ненадмашна – највећа ратна епопеја Црне Горе. Мојковачка битка заузима посебно мјесто у вјековитим борбама које је наш горштак водио за опстанак, слободу, своје име и голи живот, гђе се показала сва његова морална и духовна снага“, казао је Јанкетић.
Према његовим ријечима, „у тим великим данима херојске епопеје, у суровим и крвавим борбама са Аустроугарима, показана је невиђена храброст у одбрани вјековних идеала на Гласинцу, Дрини, Јавору и Карађорђевом шанцу“.
„У историји ратовања не памти се битка у којој се једна војска жртвовала за спас друге. О том подвигу свједочи војвода Живојин Мишић, који је записао: ‘Црногорска војска је учинила услуге које се ничим и никада надокнадити не могу, услуге које је могао да учини само брат за брата’“, подсјетио је Јанкетић.
Делић: Развој Мојковца на свим пољима императив и у овој години
На славну прошлост, али и на оно што актуелна мојковачка власт данас ради, подсјетио је и предсједник Општине Мојковац Веско Делић. Како је рекао, претходна година за руководство и грађане Мојковца била је изузетно успјешна.
„Велико ми је задовољство да истакнем да буџет Општине Мојковац ове године износи 11,5 милиона еура, што је скоро три пута више него 2022. године, када смо преузели руковођење општином. То је додатни показатељ да нам је развој Мојковца на свим пољима императив и у овој години. У протеклој години реализовани су бројни пројекти који су значајно унаприједили инфраструктурну и комуналну слику града, потврђујући јасну развојну визију локалне управе. Посебан акценат ставили смо на пројекат изградње скијалишта са мојковачке стране Бјеласице. Уложили смо значајан труд у припремне активности, што је резултирало наставком радова на скијалишту након застоја од пет година“, казао је Делић.
Делић је рекао да је Министарство јавних радова расписало тендер за завршетак радова на путном правцу Врагодо – Вриоци – Жарски катун, чијим ће завршетком Мојковац и скијалиште бити повезани модерном саобраћајницом.
„Сматрам да ски-центар Жарски представља велику развојну шансу не само за Мојковац, већ и за Црну Гору у цјелини, са потенцијалом да постане важан носилац зимског туризма. Зато са овог мјеста још једном апелујем да Мојковац очекује снажну подршку Владе Црне Горе и Министарства јавних радова у наредној фази, како би се овај пројекат у потпуности реализовао, унаприједила инфраструктура, ојачала економија и отворила нова радна мјеста“, казао је предсједник Општине.
Он је појаснио да ће реконструкција градског трга, вриједна 2,5 милиона еура, бити завршена на прољеће. Мојковац, најавио је, очекује и реализацију пројекта изградње реплике средњовјековног града Брскова, вриједног више од пет милиона еура.
„Од почетка обављања власти у фокусу нам је развој путне инфраструктуре. Често волим да кажем да смо у протекле четири године прекинули лошу праксу асфалтирања само политички подобним грађанима. Сваки грађанин ми је пођеднако важан и чиним све да Мојковац буде град свих нас. Моја обавеза је да улажем максималне напоре како би сви имали једнаке шансе и да ово буде град у којем ће се остајати, а не из којег ће се одлазити“, поручио је Делић.
У културно-умјетничком дијелу програма наступила је солисткиња Љубица Вранеш, уз клавирску пратњу Владимира Вање Шћепановића. Бесједу је одржао Матија Бећковић, док је глумац Славиша Чуровић казивао одломке из књиге Мијајла Ашанина „И тада рекоше: неће проћи“.